Prirodne katastrofe i ljudski faktor

KADA se jedan automobil dobro održava, on može da posluži kao bezbedno prevozno sredstvo. Ali ukoliko se njime neispravno rukuje ili se ne održava, to vozilo može predstavljati opasnost. Na neki način, isto se može reći za planetu Zemlju.

Po mišljenju izvesnog broja naučnika, promene u Zemljinoj atmosferi i okeanima koje su posledica ljudske aktivnosti pretvorile su našu planetu u opasno mesto. One izazivaju sve češće i sve razornije prirodne katastrofe. Niko ne može sa sigurnošću reći šta donosi budućnost. „Nalazimo se usred velikog eksperimenta koji ne možemo da kontrolišemo, na jedinoj planeti koju imamo“, pisalo je u uvodnom članku o klimatskim promenama koji je objavljen u časopisu Science.

Da bismo bolje shvatili kako bi ljudska aktivnost mogla uticati na učestalost i snagu prirodnih katastrofa, potrebno je da saznamo nešto o prirodnim pojavama koje ih izazivaju. Na primer, šta prouzrokuje snažne oluje kao što su uragani?

Planetarni regulatori toplote

Zemljin klimatski sistem može se uporediti s mašinom koja „prerađuje“ i distribuiše solarnu energiju. Pošto tropska područja  dobijaju najviše sunčeve toplote, dolazi do temperaturnih razlika koje izazivaju kretanje vazdušnih masa u atmosferi. a Usled rotacije Zemlje, masa vlažnog vazduha koja je u pokretu stvara depresije, to jest područja niskog atmosferskog pritiska. Te depresije se zatim mogu pretvoriti u oluje.

Ako posmatrate pravac kretanja tropskih oluja zapazićete da se one uglavnom kreću od ekvatora — na sever ili na jug — prema hladnijim oblastima. Na taj način, oluje služe i kao ogromni regulatori toplote, pomažući da se izbegnu klimatski ekstremi. Ali, kada temperatura u gornjem sloju okeana — koji utiče na zagrevanje klimatske mašine — pređe 27 stepeni Celzijusa, tropske oluje mogu dobiti dovoljno energije da postanu cikloni, uragani ili tajfuni — što su različiti nazivi za suštinski istu pojavu.

S obzirom na broj žrtava, najgora prirodna katastrofa u istoriji SAD dogodila se 8. septembra 1900. godine, kada je snažan uragan iznenada pogodio ostrvski grad Galveston u Teksasu. Olujni talasi odneli su između 6 000 i 8 000 života u gradu, plus 4 000 u okolini i uništili su oko 3 600 domova. U stvari, nijedna građevina u Galvestonu nije ostala čitava.

Kao što je spomenuto u prethodnom članku, u poslednje vreme bilo je više snažnih oluja. Naučnici pokušavaju da ustanove da li je to povezano sa globalnim zagrevanjem, usled kog bi olujni sistemi mogli dobijati više energije. Međutim, promene vremenskih prilika mogle bi biti samo jedan pokazatelj globalnog zagrevanja. I druge potencijalno štetne posledice postepeno izbijaju na videlo.

Podizanje nivoa mora i nestajanje šuma

Prema jednom uvodnom članku iz časopisa Science, „nivo mora u svetu se tokom proteklog stoleća povećao za 10 do 20 centimetara, i može se očekivati daljnji porast“. U kakvoj bi vezi to moglo biti sa globalnim zagrevanjem? Istraživači ukazuju na dva moguća mehanizma. Kao prvo, postoji mogućnost da globalno zagrevanje izazove otapanje leda iz polarnih oblasti i glečera, što bi uticalo na povećanje količine vode u okeanima. Drugi faktor je termalna ekspanzija — kako temperatura vode u okeanima raste, oni se šire.

Posledice podizanja nivoa mora već se mogu zapaziti na majušnim ostrvima Tuvalu u Tihom okeanu. U časopisu Smithsonian primećuje se da podaci sakupljeni na atolu Funafuti otkrivaju da je „tokom prethodne decenije“ nivo mora tamo rastao „u proseku za 5,6 milimetara godišnje“.

U mnogim delovima sveta, porast stanovništva podrazumeva ubrzano širenje gradova, više sirotinjskih naselja i intenzivnije uništavanje životne sredine. Sve to može prouzrokovati razornije prirodne katastrofe. Osmotrimo neke primere.

 Haiti je ostrvska država koja ima veliki broj stanovnika i dugu istoriju uništavanja šuma. Ali, u jednom nedavno objavljenom novinskom izveštaju navodi se da, koliko god da su ekonomski, politički i socijalni problemi na Haitiju ozbiljni, ništa ne predstavlja toliku pretnju po opstanak ove zemlje kao nestajanje šuma. Ova opasnost je na tragičan način postala očigledna 2004, kada su se usled jakih kiša pojavile bujice blata koje su odnele na hiljade života.

Azijski časopis Time ističe da su „globalno zagrevanje, izgradnja brana, nestajanje šuma i njihovo krčenje kako bi se dobile nove obradive površine“, faktori usled kojih prirodne katastrofe u južnoj Aziji postaju sve razornije. Nestajanje šuma vodi i do druge krajnosti — pošto vlaga brže isparava iz tla na kom nema drveća, to može dovesti do većih suša. Tokom nedavnih godina, u Indoneziji i Brazilu su usled suša izbili nezapamćeni požari u šumama koje su inače previše vlažne da bi gorele. Međutim, vremenske neprilike nisu jedini uzrok prirodnih katastrofa. Mnoge zemlje se nalaze u oblastima gde izbijaju katastrofe čiji se uzrok nalazi duboko pod zemljom.

Kad se tlo zatrese

Zemljina kora se sastoji od tektonskih ploča različite veličine koje se neprekidno kreću u odnosu jedna na drugu. Usled stalnog pomeranja u Zemljinoj kori, svake godine se može dogoditi nekoliko miliona zemljotresa. Naravno, većina njih je tako slaba da se i ne primeti.

Smatra se da oko 90 posto svih zemljotresa izbije duž raseda koji se nalaze na granicama tektonskih ploča. Iako su ređi, zemljotresi koji izbiju unutar ploča ponekad mogu biti veoma razorni. Prema procenama, najsmrtonosniji zemljotres u istoriji bio je onaj koji je 1556. godine pogodio tri kineske provincije. Prema nekim tvrdnjama, odneo je čak 830 000 života!

Zemljotresi mogu prouzrokovati i druge pojave sa smrtonosnim posledicama. Primera radi, 1. novembra 1755, zemljotres je  sravnio sa zemljom portugalski grad Lisabon, koji je u to vreme imao 275 000 stanovnika. Ali to nije bio kraj užasa. Potres je izazvao požare i iz obližnjeg Atlantskog okeana podigao 15 metara visoke cunamije koji su jurnuli prema gradu. Sve u svemu, bilo je više od 60 000 žrtava.

Međutim, i u slučajevima kao što je ovaj, na razmere katastrofe donekle utiče i čovek. Jedan činilac je gustina naseljenosti u visokorizičnim područjima. „Skoro polovina velikih svetskih gradova sada leži u trusnim područjima“, kaže stručnjak Endru Robinson. Dodatni činilac su građevine, to jest materijal od kog su izgrađene i kvalitet njihove konstrukcije. Nažalost, izreka „Ljude ne ubijaju zemljotresi, već zgrade“, pokazala se istinitom u velikom broju slučajeva. Ali, kakav izbor imaju ljudi koji su i suviše siromašni da bi gradili kuće koje mogu odoleti zemljotresima?

Vulkani — graditelji i rušioci

„Dok čitate ove reči, u svetu će verovatno izbiti bar 20 vulkanskih erupcija“, piše u jednom izveštaju američkog Instituta Smithsonian. U globalu, prema teoriji o tektonskim pločama, zemljotresi i vulkani će izbijati u sličnim područjima — u rasedima (posebno okeanskim), u Zemljinoj kori, na mestima gde magma kroz pukotine izbija iz omotača (područja ispod kore), kao i u zonama subdukcije, gde se jedna ploča podvlači pod drugu.

Zbog broja erupcija, kao i njihovog izbijanja u blizini naseljenih područja, vulkanska aktivnost u zonama subdukcije predstavlja najveću opasnost za ljude. Duž Pacifičkog ruba, koji je poznat i kao Vatreni pojas, načičkane su stotine takvih vulkana. Manji broj se nalazi i na takozvanim vrućim tačkama, daleko od granica tektonskih ploča. Izgleda da su Havajska, Azorska, Galapagoska i Društvena ostrva rezultat vulkanske aktivnosti na vrućim tačkama.

Vulkani su tokom istorije imali i još uvek imaju važnu ulogu u oblikovanju naše planete. Prema jednom univerzitetskom veb-sajtu, čak „90% svih kontinenata i okeanskih basena nastalo je zahvaljujući vulkanskoj aktivnosti“. Ali zbog čega su neke erupcije strahovito razorne?

Erupcija vulkana počinje izbijanjem magme iz užarene unutrašnjosti Zemlje. Iz nekih vulkana lava polako teče i uglavnom se ne kreće toliko brzo da bi iznenadila ljude. Ali drugi vulkani eksplodiraju, oslobađajući pri tom više energije nego nuklearna bomba! Faktori koji doprinose tome uključuju sastav i viskozitet rastopljenog materijala koji „hrani“ vulkan, kao i količinu gasova i vrele vode koji se nalaze u tom materijalu. Dok se magma približava površini, zarobljena voda i gas se brzo šire. Uz odgovarajući sastav magme, efekat je prilično sličan onome što se dešava kada otvorite konzervu gaziranog napitka koju ste prethodno promućkali.

 Na svu sreću, erupcijama vulkana često prethode događaji koji služe kao upozorenje. To je bio slučaj pre erupcije vulkana Mon Pele na karipskom ostrvu Martinik, 1902. godine. Međutim, pošto je u obližnjem gradiću San Pjer uskoro trebalo da se održe izbori, političari su nagovarali ljude da ostanu, uprkos tome što su se gradom širili vulkanski pepeo, bolest i strah. Čak je većina prodavnica danima bila zatvorena!

Osmog maja slavilo se Hristovo uzašašće i mnogi su otišli u katoličku katedralu da se mole za spas od vulkana. Tog dana, nešto posle osam ujutro, Mon Pele je eksplodirao, izbacujući užarenu masu pepela, ugljevlja, vulkanskog stakla, stenja i vrelih gasova čija se temperatura kretala od 200 do 500 stepeni Celzijusa. Smrtonosni crni oblak sjurio se niz planinu, prekrio grad i usmrtio skoro 30 000 ljudi. Istopio je crkveno zvono i spalio brodove u luci. Bila je to najsmrtonosnija erupcija u 20. veku. Pa ipak, da su ljudi reagovali na znakove upozorenja, ne bi bilo toliko žrtava.

Da li će prirodnih katastrofa biti sve više?

Prema Svetskom izveštaju o katastrofama za 2004, koji je izdala Međunarodna federacija Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, broj katastrofa izazvanih geofizičkim i vremenskim faktorima povećao se tokom protekle decenije za više od 60 posto. „To ukazuje na dugoročne tendencije“, navodi se u tom izveštaju, koji je objavljen pre 26. decembra, kada su se u Indijskom okeanu pojavili katastrofalni cunamiji. U jedno možemo biti sigurni — ukoliko broj stanovnika u rizičnim područjima nastavi da raste, a šume da nestaju, teško da ima razloga za optimizam u pogledu budućnosti.

Pored toga, mnoge industrijski razvijene zemlje nastavljaju da izbacuju u atmosferu sve više štetnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. U jednom uvodnom članku u časopisu Science rečeno je da se odlaganje smanjenja emisije štetnih gasova „može uporediti sa odbijanjem da se uzme lek za infekciju koja je uzela maha: To definitivno znači da će kasnije morati da se plate veći troškovi“. Ukazujući na te troškove, jedan kanadski izveštaj o smanjenju razornosti katastrofa, naveo je: „Sa sigurnošću se može reći da su klimatske promene najobuhvatniji i najdalekosežniji problem vezan za prirodnu sredinu s kojim se međunarodna zajednica ikada suočila.“

Međutim, međunarodna zajednica trenutno ne može da se složi čak ni oko toga da li ljudske aktivnosti doprinose globalnom zagrevanju, a kamoli da reši taj problem. Ta situacija doziva u misli biblijsku istinu: „Ne može čovek... da upravlja koracima svojim“ (Jeremija 10:23). Pa ipak, kao što ćemo videti u sledećem članku, situacija nije beznadežna. U stvari, sadašnji problemi, uključujući i burna zbivanja u ljudskom društvu, pružaju dodatni dokaz da se bliži kraj nevoljama.

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 6. strani]

KAD NA NJIVI NE RASTE SAMO KUKURUZ

GODINE 1943, jedan meksički farmer je primetio da na njegovoj farmi raste još nešto osim kukuruza. Obilazeći njive, na jednoj od njih je zapazio velike pukotine. Do sledećeg dana pojavio se mali vulkan. Tokom naredne sedmice njegova kupa dostigla je visinu od 150 metara, a godinu dana kasnije, bila je visoka 360 metara. S vremenom je ova vulkanska kupa, koja se nalazi na nadmorskoj visini od 2 774 metra, dostigla visinu od 430 metara. Vulkan je dobio ime Parikutin i bio je aktivan do 1952, kada je iznenada utihnuo. Od tada se nije dogodila nijedna erupcija.

[Izvor]

U. S. Geological Survey/Photo by R. E. Wilcox

[Okvir/Slika na 8. strani]

BOG JE SAČUVAO NARODE OD KATASTROFE

GLAD se takođe ubraja u prirodne katastrofe. Jedna od prvih gladi o kojima postoji pisani izveštaj pogodila je drevni Egipat, u vreme Jakovljevog sina Josifa. Vladala je sedam godina i zahvatila je i Hanan i druge zemlje. Ali tokom tog perioda ljudi nisu masovno umirali od gladi jer je Jehova sedam godina ranije prorekao tu katastrofu. Takođe je otkrio da će joj prethoditi sedam izuzetno rodnih godina u Egiptu. Pod nadzorom bogobojaznog Josifa koji je Božjim vođstvom bio postavljen nad celim Egiptom i nadgledao raspodelu hrane, Egipćani su sakupili toliko žita da se „presta brojiti“. Zahvaljujući tome, bilo je dovoljno hrane ne samo za njih već i za ljude „iz svih zemalja“, uključujući i Josifovu porodicu (Postanje 41:49, 57; 47:11, 12).

[Slike na 7. strani]

HAITI 2004. Dečaci nose vodu za piće kroz poplavljene ulice. Intenzivno krčenje šuma doprinelo je pojavi ogromnih bujica blata

[Izvori]

Pozadina: Sophia Pris/EPA/Sipa Press; umetnuta slika: Carl Juste/Miami Herald/Sipa Press

[Slika na 9. strani]

Mnoge zemlje nastavljaju da izbacuju u atmosferu štetne gasove koji izazivaju efekat staklene bašte

[Izvor]

© Mark Henley/Panos Pictures