Od luksuza do potrebe — priča o sapunu

MALO je toliko korišćenih i toliko korisnih proizvoda kao što je sapun. Od najranijeg detinjstva do duboke starosti, on je sastavni deo naše svakodnevice. Od kada je u dalekoj prošlosti prvi put proizveden, sapun je od luksuznog proizvoda postepeno postao svakodnevna potreba.

Jedan hemičar iz 19. veka izjavio je da je količina sapuna koju troši neka nacija tačan pokazatelj njenog zdravlja i prosvećenosti. Danas se on smatra neophodnim za održavanje higijene i dobrog zdravlja. Kako je ovaj važan proizvod postao deo svakodnevnog života?

Drevna vremena

Postoji vrlo malo dokaza o upotrebi sapuna u ličnoj higijeni iz perioda pre naše ere. Istina, u Jeremiji 2:22, prema biblijskom prevodu Daničić-Karadžić, stoji: „Da se izmiješ salitrom i uzmeš mnogo sapuna.“ Pa ipak, postoje razlozi za sumnju da se to odnosi na sapun kakav je danas nama poznat — bilo da je on u tečnom ili čvrstom stanju. Jedan savremeni prevod ovog biblijskog stiha glasi: „Da se lužinom opereš“, čime se ukazuje na jedno bazno sredstvo za čišćenje koje se veoma razlikuje od današnjeg sapuna.

Grci, a kasnije i Rimljani, za kupanje su uglavnom koristili parfimisana ulja. Veštinu pravljenja sapuna možda su naučili od Kelta. U svom delu Poznavanje prirode, rimski pisac iz prvog veka Plinije Stariji koristi galsku reč saipo, iz koje je, kako se veruje, izvedena reč „sapun“.

Iako su u srednjem veku Italija, Španija i Francuska postale centri proizvodnje sapuna, još uvek je bilo vrlo malo zapisa o korišćenju sapuna. Uprkos nastojanjima da se započne s masovnom proizvodnjom, izgleda da se sapun u Evropi vrlo malo koristio. Kada je 1672. jedan nemački džentlmen poslao jednoj plemkinji na poklon paket italijanskog sapuna, smatrao je prikladnim da priloži detaljno uputstvo za upotrebu tog misterioznog proizvoda!

Počeci proizvodnje

Jedno od prvih detaljnih uputstava za proizvodnju sapuna potiče iz 12. veka i nalazi se u jednoj zbirci poslovnih tajni namenjenoj zanatlijama. Tokom godina, hemijski proces za njegovu proizvodnju u osnovi je ostao nepromenjen. Ulja i masti iz raznih izvora kuvaju se s baznom kaustičnom sodom pri čemu se dobija čvrsti sapun. Ovaj proces se naziva saponifikacija.

Razumljivo je da je kvalitet sapuna zavisio od upotrebljenih sirovina. U početku su se koristili pepeo drveta i životinjske masti. Od ovih sastojaka su prvi američki doseljenici proizvodili braon, pihtijasto meki sapun za svakodnevnu upotrebu. Topljeni loj  — goveđa ili ovčija mast — tada je bio glavni sastojak i sapuna i sveća, tako da su trgovci često proizvodili i prodavali i jedno i drugo. Dodavanje soli na kraju kuvanja omogućavalo im je da dobiju tvrde, lako prenosive kocke, u koje su radi mirisa dodavali lavandu, zimzelen ili kim.

Sapuni proizvedeni u južnoj Evropi obično su pravljeni od maslinovog ulja. Proizvođači iz hladnijih oblasti nastavili su da koriste loj. Neki su čak upotrebljavali riblje ulje. Iako su se mogli koristiti za pranje veša, ovi sapuni nisu bili baš poželjni za kupanje! Ali, masti i ulja su samo jedan deo priče o sapunu.

Od domaće radinosti do industrije

Baze neophodne za proizvodnju sapuna vekovima su se dobijale iz pepela određenih biljaka, na primer algi. U Španiji je paljena slanica i tako je dobijan bazni pepeo zvan barilja. Kombinovanjem s domaćim maslinovim uljem pravio se veoma kvalitetan beli sapun nazvan kastiljanski sapun.

U 18. veku porasla je međunarodna potražnja za potašom, to jest kalijum-karbonatom korišćenim za proizvodnju sapuna, stakla i baruta. a Oko 1790, francuski hirurg i hemičar Nikola Leblan razvio je proces proizvodnje baza iz obične soli. Kasnije su hemičari uspeli da dobiju kaustičnu sodu iz jakog slanog rastvora. Sve to je doprinelo nastanku industrije za proizvodnju sapuna.

Sapun stiče dobar glas

Kraj 19. veka bio je period značajnih reformi obeleženih nastojanjima da se ljudi edukuju o zdravlju i higijeni. Pa ipak, sapun je uglavnom još uvek bio neprivlačna braon masa prošarana ostacima sirove baze koji su iritirali kožu. Još uvek se ručno pravio i kuvao u kazanima. Prodavan je u kockama koje je prodavac sekao po dužini i neupakovane prodavao na meru.

Neki sapuni su stvarali bogatu penu, ali su otpuštali ulje koje se lepilo za prste i s vremenom bi užegli. Proizvođači, koji su se trudili da što više udovolje kupcima, počeli su da koriste aditive kao što je citronela kako bi odvratan miris prikrili prijatnim mirisom koji podseća na limun.

Usledio je daljnji napredak. Sve popularniji postajali su sapuni od biljnih ulja, koji su imali bolje karakteristike. Revolucija u transportu pružila je proizvođačima veliki izbor luksuznih sastojaka. Zapadna Afrika je postojbina uljane palme. Iz njenog mesnatog ploda ekstrahovana je supstanca slična maslacu koja je postala jedan od osnovnih sastojaka sapuna i drugih kozmetičkih proizvoda. Sa pacifičkih ostrva stigla je kopra — sušeno  jezgro kokosovog oraha od kog se dobija kokosovo ulje. Sa egzotičnim sastojcima koji su pristizali iz udaljenih delova sveta, sapun je počeo da stiče sve bolji glas.

Proizvođači su razumeli prirodnu želju za čistoćom. Trebalo je ubediti potrošače da im je sapun neophodan. Ubrzo su se ti proizvodi i njihov učinak putem reklame povezivali sa stvarima kao što su med, sunčeva svetlost i sneg. Drugi su koristili čuvena umetnička dela kako bi njihove reklame, kao i sapun, pružile sliku prefinjenosti i kulture. Do kraja 19. veka, sapun se prodavao širom sveta. Postao je inspiracija za reklamnu industriju. Reklamni slogani za sapun su se 1894. čak pojavili na poleđini poštanskih marki na Novom Zelandu. Sada je sapun bio na dobrom glasu.

Savremena proizvodnja

U ranoj industrijskoj proizvodnji kuvanje sapuna se obavljalo u ogromnim kazanima bez poklopca. Vešti radnik je kontrolisao taj proces pomoću mistrije. Po načinu na koji je sapun klizio sa zagrejane mistrije, moglo se proceniti da li je potrebno dodati još neki sastojak ili uraditi nešto drugo.

Danas se proizvodnja sapuna sastoji iz tri glavna koraka. Prvi je saponifikacija, hemijska reakcija između raznih ulja (ili masti) i baze. Tako nastaje mešavina čistog sapuna i glicerina koja sadrži oko 30 posto vode. Ponekad ovaj korak uključuje kuvanje u kazanu, ali većina savremenih proizvođača koristi kompjuterizovane sisteme za saponifikaciju. Drugi korak je sušenje pomoću toplote, vakuuma i raspršivanja, čime se čisti sapun pretvara u male granule koje sadrže svega oko 12 posto vode. Tokom trećeg i završnog koraka, granulama se dodaju miris, boja i drugi dodaci koji će sapun načiniti prepoznatljivim. Komadi sapuna se zatim presuju, pri čemu dobijaju poznati oblik. Da bi se udovoljilo današnjim kupcima, sapuni za domaćinstvo imaju voćne mirise i sadrže biljne ekstrakte, zahvaljujući čemu upotreba sapuna postaje „prirodno“, osvežavajuće iskustvo!

Iako je u razumevanju hemije deterdženata i u njihovoj proizvodnji ostvaren veliki napredak, tradicionalni sapun je i dalje popularan. Malo je onih koji se neće složiti da je sapun neophodan za održavanje higijene i dobrog zdravlja. Zato deluje čudno što je sada, u vremenu tolike prljavštine u moralnom i duhovnom smislu, fizička čistoća pristupačnija nego ikada pre. Ipak, spoljašnja čistoća je najvrednija kada odražava čistoću unutrašnje osobe.

[Fusnote]

[Slika na 12. strani]

Prvi američki doseljenici prave sapun

[Slika na 13. strani]

„Mehurići“, slika ser Džona Mileja korišćena za reklamiranje sapuna

[Slika na 13. strani]

Tradicionalna proizvodnja sapuna kuvanjem u kazanu

[Izvori slika na 13. strani]

Gore: Victoria & Albert Museum, London/Art Resource, NY; dole: © Jeff Greenberg/Index Stock Imagery