Prolivanje krvi u ime Hrista

POKRENI

Prolivanje krvi u ime Hrista

Od dopisnika Probudite se! iz Meksika

„Tokom mise, sveštenici su uzvikivali sa propovedaonica: ’Sinovi svete Majke Crkve, u boj! Vlada želi da nam oduzme crkve!‘“ (Pedro Rozales Vargas, svedok događaja).

ŠTA bi moglo da navede vernike da uzmu oružje u ruke da bi branili svoju veru? Šta se može desiti kada ljudi radi religije pribegnu nasilju? Odgovore na ova pitanja možemo dobiti ako saznamo nešto o meksičkoj Kristero pobuni, koja je poznata i kao Kristeros, po onima koji su učestvovali u njoj.

Delo Enciclopedia Hispánica objašnjava: „Kristeros je naziv za meksičke katolike koji su se 1926. godine pobunili protiv vlade predsednika Plutarka Elijasa Kalesa, zbog mera koje je preduzeo protiv crkve, kao što je zatvaranje religioznih objekata.“ Tadašnja vlada je pobunjenike nazvala kristeros, zbog njihovog ratnog pokliča „Živeo Hrist kralj!“ Ali, koreni ovog sukoba sežu mnogo dublje.

Koreni sukoba

Tokom perioda reformi koji je počeo sredinom 19. veka, doneseni su zakoni koji su konačno odobreni 1917. godine. Jedan od ciljeva reforme bila je „nacionalizacija nekretnina u vlasništvu crkve“ (Historia de México). Vlada je donela pomenute zakone da bi onemogućila Katoličkoj crkvi da nekontrolisano gomila zemlju i bogatstvo. Njihovo stupanje na snagu izazvalo je oštru reakciju sveštenstva. Vlada je uzvratila hapšenjem izvesnog broja sveštenika.

Jedan od ciljeva Meksičke revolucije (1910-1920) bio je davanje zemlje siromašnima. U skladu s tim, novi zakoni su predviđali agrarnu reformu — oduzimanje zemlje velikim zemljoposednicima i deljenje siromašnima. Sveštenstvo je nameravalo da se umeša pošto su novi zakoni pogađali istaknute članove klera koji su posedovali ogromna imanja. Mada je tvrdila da se ne protivi preraspodeli zemlje, crkva se zalagala za to da se problem reši na drugačiji način od onog koji je vlada predlagala.

Međutim, neki su smatrali da crkva samo želi da zaštiti interese velikih zemljoposednika, među kojima su bili i bogati članovi klera. S druge strane, pojedini sveštenici su se zalagali za to da se zemlja podeli siromašnima. Taj raskol unutar crkve samo je još više proširio jaz između crkve i države.

Početkom 1925, novi predsednik Meksika, Plutarko Elijas Kales, počeo je ozbiljno da sprovodi odredbe novog ustava koje su se odnosile na crkvu. Primera radi, naložio je mnogim katoličkim sveštenicima iz drugih zemalja da napuste Meksiko. Osim toga, uhapšen je meksički nadbiskup jer je izjavio da će se sveštenstvo boriti protiv antiklerikalnih odredbi ustava. Konfiskovani su i neki crkveni objekti. Mnogi ljudi su smatrali da je svrha svega toga bila da se spreči da velike sume meksičkog novca završe u Vatikanu.

U julu 1926, meksički biskupi su lično naredili da se privremeno obustavi služba u crkvama. Država je ovaj potez shvatila kao političko lukavstvo čiji je cilj bio da se narod pobuni protiv vlade. U svakom slučaju, prekidanje službe u crkvama bilo je varnica koja je zapalila tragičnu Kristero pobunu.

Izbija rat

Na podsticaj sveštenstva, hiljade katolika je krenulo u odbranu svoje religije, noseći zastave sa likom Device od Gvadelupa. Mada su neki kristerosi očekivali da će se sveštenstvo dići u odbranu crkve, velika većina biskupa i sveštenika nije učestvovala u sukobu iz straha od vladine odmazde. Potražili su utočište u domovima bogataša, držeći se podalje od sukoba dok su se obični ljudi borili u krvavoj religioznoj pobuni.

Međutim, neki sveštenici su aktivno podupirali jednu ili drugu stranu. Prema delu La Cristiada (tom 1 — La guerra de los cristeros), oko 100 katoličkih sveštenika suprotstavilo se kristerosima, dok je njih 40 bilo za oružanu borbu. Pet sveštenika je čak učestvovalo u samim sukobima.

Posledice pobune bile su užasne. U mnogim oblastima zavladala je krajnja beda. Mnogobrojni izveštaji svedoče o tome da su kristerosi na silu odvodili mlade ljude u borbu. Osim toga, i kristerosi i vladine trupe upadali su u domove tražeći hranu. Vojnici obeju strana učestvovali su u zločinima kao što su silovanja i ubistva.

I kristerosi i vladine trupe snose krivicu za brutalnost, uključujući i ubijanje mnogih nedužnih ljudi. Sumorne brojke pružaju predstavu o onome što se desilo — tokom trogodišnjeg oružanog sukoba ubijeno je najmanje 70 000 ljudi.

Kraj rata

Nakon što je u junu 1929. postignut formalni sporazum između Katoličke crkve i vlade, okončano je neprijateljstvo, a do avgusta borbe su prestale. Pošto kristerosi nisu učestvovali u pregovorima, bilo im je neshvatljivo to što se crkva podložila vladi koju su mnogi smatrali bezbožničkom. Ozlojeđeni ali poslušni naredbama sveštenstva, kristerosi su odustali od borbe i vratili se svojim kućama. Vlada je obećala da će biti tolerantnija i dozvoliti da se služba u crkvama nastavi. Međutim, zakoni koji su nametali izvesna ograničenja religioznim organizacijama i dalje su ostali na snazi.

Kristero pobuna je opisana kao pokušaj dela sveštenstva da povrati moć koju je Katolička crkva imala pre nego što su doneti reformski zakoni. Uprkos pobuni, ti zakoni su u Meksiku ostali na snazi sve do 1992, kada je izglasan novi zakon o religioznim organizacijama. Inače, prema tim organizacijama i dalje vlada prilično nepoverenje. Sveštenicima i drugim crkvenim licima još uvek je zabranjeno da učestvuju u politici, i mada religiozne organizacije sada mogu da poseduju imovinu, crkvena imovina stečena pre 1992. i dalje je vlasništvo države. Međutim, i pored tog zakona, mnogi meksički sveštenici uključeni su u politička zbivanja.

Šta je postignuto?

Da li su kristerosi postigli nešto dobro kada su uzeli oružje da bi branili svoju veru? Marija Valadez, koja je preživela nedaće tog doba, kaže: „Bilo je to uzaludno i besmisleno krvoproliće.“ Pedro Rozales Vargas, citiran u uvodu, govorio je o tužnim posledicama tog rata: „Ljudi su ubijali jedni druge, čak i svoje suvernike. Ja sam ostao siroče jer su mi ubili oca.“

Bolna pouka Kristero pobune nije sprečila izbijanje drugih religioznih sukoba, kao što su oni u Severnoj Irskoj i u bivšoj Jugoslaviji. Takve tragedije se mogu izbeći samo ukoliko se živi u skladu s Hristovim učenjima. Isus je zapovedio svojim sledbenicima da se ne mešaju u politiku, da ’ne budu deo sveta‘ (Jovan 17:16; 18:36). Kada je apostol Petar silom pokušao da spreči njegovo hapšenje, Isus mu je rekao: „Vrati svoj mač na njegovo mesto, jer svi koji se za mač hvataju od mača će i poginuti“ (Matej 26:52).

Kako pravi hrišćani postupaju kada su ugnjetavani?

Da li to znači da pravi hrišćani ne treba ništa da učine kada je njihova sloboda veroispovesti ugrožena? Ne. Kada su u prvom veku hrišćani bili progonjeni, oni su se branili koristeći zakonska sredstva koja su im bila na raspolaganju. Iznosili su taj problem pred sudove. Mada su ponekad zatvarani, nisu se odricali svoje vere niti su pravili kompromise u pogledu svoje političke neutralnosti (Dela apostolska 5:27-42).

Prvi Isusovi sledbenici ni pod kojim okolnostima nisu uzimali oružje da bi branili svoja verska prava. Pravi hrišćani ne ubijaju pripadnike drugih religija, a kamoli svoje suvernike, već se čvrsto drže pouke svog Učitelja: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:35).

[Slika na 12. strani]

Sveštenik s dvojicom kristerosa

[Izvor]

[Slika na 13. strani]

Predsednik Plutarko Kales

[Izvor]

[Slika na 13. strani]

Neki od pobunjeničkih vođa

[Izvor]

PROBUDITE SE!