Zašto je saradnja toliko važna

„Nijedno živo biće nije svet za sebe — svako je direktno ili indirektno u nekoj vezi s drugim živim bićima“ („Symbiosis — An Introduction to Biological Associations“).

ŽIVI svet je prava mreža sačinjena od uzajamno povezanih i međusobno zavisnih organizama. Važnu ulogu u toj složenoj mreži igraju i ljudi. Ne morate ići daleko da biste se uverili u to — dokaz pruža sâmo vaše telo. U vašem digestivnom traktu nečujno radi čitava armija korisnih bakterija koje vam pomažu da ostanete zdravi tako što uništavaju štetne uljeze i pospešuju varenje hrane, kao i stvaranje neophodnih vitamina. Za uzvrat, vi kao domaćin obezbeđujete bakterijama hranu i povoljne uslove za život.

Slične zajednice postoje i u životinjskom carstvu, naročito kod preživara kao što su goveda, jeleni i ovce. Burag, prvi deo njihovog želuca koji se sastoji od više delova ili komora, dom je čitavog ekosistema bakterija, gljivica i protozoa. Putem fermentacije, ti mikroorganizmi razlažu celulozu, vlaknasti ugljeni hidrat koji se nalazi u biljkama, pri čemu se dobijaju različite hranljive materije. Bakterije pomažu pri varenju čak i insektima koji jedu celulozu, kao što su neke vrste buba, bubašvaba, šećeraša, termita i osa.

Ovakvo blisko udruživanje različitih organizama naziva se simbioza, što znači „zajednički život“. a „Takve zajednice su neophodne za razvoj svakog životnog oblika“, kaže Tom Vejkford u svojoj knjizi Liaisons of Life. Osmotrimo nakratko tlo, gde nastaju mnogi životni oblici.

 Tlo — poput živog organizma!

Zdravo tlo je kompleksna sredina pogodna za rast i život mnoštva različitih organizama. U samo jednom kilogramu zemlje može se naći znatno više od petsto milijardi bakterija, oko milijardu gljivica i do petsto miliona višećelijskih organizama, od insekata do crva. Mnogi od tih organizama rade na istom zadatku, razlažući materije organskog porekla — kao što su trulo lišće i životinjska balega — pri čemu izdvajaju azot, koji zatim transformišu u oblike koje biljke mogu apsorbovati. Oni takođe pretvaraju ugljenik u ugljen-dioksid i druga jedinjenja koja su biljkama potrebna za fotosintezu.

Mahunarke kao što su lucerka, detelina, grašak i soja u posebnoj su vezi s bakterijama, dozvoljavajući im da „inficiraju“ njihovo korenje. Bakterije ne oštećuju biljke, već podstiču korenje da stvara sićušne kvržice na kojima se one naseljavaju. Kolonija bakterija se zatim uvećava do 40 puta i postaje bakteroid. Bakterije pretvaraju azot u jedinjenja koja mahunarke mogu da iskoriste, a biljke im za uzvrat obezbeđuju hranu.

Gljivice ili plesni takođe igraju značajnu ulogu u procesu rasta biljaka. U stvari, svako drvo, žbun i travka ima tajnu podzemnu vezu s gljivicama. I ovi organizmi takođe zaposedaju korenje, pomažući biljkama da apsorbuju vodu i važne minerale kao što su gvožđe, fosfor, kalijum i cink. S druge strane, gljivice apsorbuju ugljene hidrate iz biljke pošto zbog nedostatka hlorofila nisu u stanju da same proizvode hranu.

Orhideja je jedna od biljaka koje u velikoj meri zavise od gljivica. U divljini, njihov zajednički život počinje već od sićušnog semena orhideje kome je potrebna pomoć da bi proklijalo. Pored toga, gljivice pomažu odrasloj biljci tako što povećavaju efikasnost njenog inače slabo razvijenog korenovog sistema. Prema rečima Toma Vejkforda, gljivica „formira razgranat i efikasan sistem za sakupljanje hrane čime se u potpunosti zadovoljavaju orhidejine potrebe za hranljivim materijama. Za uzvrat, [gljivica] dobija male količine vitamina i azotnih jedinjenja od biljke. Međutim, orhidejina velikodušnost ima određene granice. Ona kontroliše rast gljivice pomoću prirodnih fungicida koje koristi ukoliko gljivica iz svog prebivališta u korenju počne da se širi dalje i da stvara kolonije na njenoj stabljici.“

Kod biljaka cvetnica, veze ispod površine tla samo su deo priče; one stvaraju i druge veze koje je lakše zapaziti.

Pomoć pri oprašivanju

Kad pčela sleti na cvet, ona ulazi u simbiotsko partnerstvo sa svojim domaćinom. Pčela se gosti nektarom i polenom, dok cvet dobija polen sa drugih cvetova iste vrste. Na taj način se biljke cvetnice razmnožavaju. Nakon što su oprašeni, cvetovi prestaju da proizvode hranu. Kako insekti znaju da je „restoran“ zatvoren? Cvetovi im to „saopštavaju“ na različite načine. Na primer, gube miris, latice im opadaju, menjaju svoj nagib, pravac rasta ili boju tako što možda postaju tamniji i bez sjaja. Nas ljude bi ovo moglo razočarati, ali biljka na taj način zapravo pokazuje veliku „ljubaznost“ prema marljivim pčelama. One sada mogu da se usredsrede na ostale biljke koje čekaju da budu oprašene i još uvek nude nektar i polen.

U nekim područjima je tokom nedavnih godina naglo opao broj insekata oprašivača, naročito pčela. To ne sluti na dobro, budući da 70 posto biljaka cvetnica zavisi od oprašivanja koje vrše insekti. Nadalje, 30 posto naše hrane dobija se od biljaka koje oprašuju pčele.

 Mravi poljoprivrednici

Neke vrste mrava takođe grade simbiotske veze s biljkama. Biljka domaćin pruža mravima dom i hranu, a oni je oprašuju, raznose njeno seme, snabdevaju je hranljivim materijama ili štite od biljoždera, bilo da su to drugi insekti ili sisari. Jedna vrsta mrava koja se nastanjuje u šupljem trnju akacije čak uništava opasne biljke puzavice na koje naiđe dok patrolira područjem oko drveta. Akacija im izražava zahvalnost za tu izvanrednu uslugu tako što ih časti slatkim nektarom.

S druge strane, neki mravi više vole „stočarstvo“. Oni uzgajaju lisne vaši koje luče slatku medljiku kada ih mravi nežno taknu svojim pipcima. O lisnim vašima se u knjizi Symbiosis kaže sledeće: „Mravi čuvaju ove insekte kao stoku, dobijaju od njih hranu i štite ih od grabljivaca.“ Baš kao što jedan farmer preko noći zatvara svoje krave u štalu, tako mravi često uveče odnose lisne vaši u sigurnost svog gnezda i vraćaju ih na „pašu“ ujutro, i to obično na mlađe listove koji pružaju više hrane. Treba imati na umu da se ne radi o samo nekoliko vaši. Jedna jedina kolonija mrava može imati „krda“ od više hiljada vaši!

 Mravi brinu i o nekim vrstama leptira dok se oni nalaze u stadijumu gusenice. Primera radi, veliki plavi leptir Maculinea arion gradi simbiozu sa crvenim mravima. U stvari, bez njihove pomoći ovaj leptir ne bi mogao da se potpuno razvije. Kao gusenica, on boravi u mravinjaku i svoje domaćine nagrađuje tako što luči slatku tečnost kojom se oni hrane. Kasnije, kada napusti svoju čauru, leptir ostavlja mravlje gnezdo sigurno i neoštećeno.

Ljubitelji opasnosti

Da ste ptica, da li biste u svoje gnezdo doneli živu zmiju? „Nikad!“, kažete vi. Pa ipak, utina, jedna vrsta sove, radi upravo to — u svoje gnezdo donosi slepu zmiju. Ali, ta vrsta zmije ne predstavlja opasnost za tek izlegle ptiće. Ona jede mrave, muve i druge insekte, kao i njihove larve i lutke. Prema jednom izveštaju iz časopisa New Scientist, ptići koji odrastaju u gnezdu sa slepom zmijom „brže napreduju i imaju više izgleda da prežive“ od onih koji su odgajani bez prisustva ovog živog usisivača.

Ptica poznata kao ćurlikovac nema zmiju u gnezdu, ali voli da polaže jaja u blizini gnezda nikog drugog do nilskog krokodila — reptila koji jede neke ptice! Međutim, umesto da postane plen, ćurlikovac služi kao stražar. Ukoliko njenom ili krokodilovom gnezdu zapreti neka opasnost, ova ptica ispušta upozoravajuće krike. Kada ih čuje, krokodil se žurno vraća kući.

Čistači na usluzi

Da li ste ikada videli ptice kao što su čaplje govedarke ili bivolji čvorci kako stoje na leđima antilopa, krava, žirafa ili volova i kljucaju ih? Njihovim domaćinima to ne smeta — ove ptice im zapravo čine veliku uslugu, jer jedu vaši, krpelje i druge parazite koje sami ne mogu da uklone. One takođe jedu inficirano tkivo i crviće. Bivolji čvorci čak svojim  oglašavanjem upozoravaju domaćine na moguću opasnost.

Budući da nilski konji veći deo vremena provode u vodi, o njihovoj čistoći ne brinu samo pernati „prijatelji“, već i oni koji imaju peraja. Kad je nilski konj u vodi, jedna riba iz porodice šarana „usisava“ alge, odumrli sloj kože i parazite — praktično sve što nađe na telu životinje. Ova riba čak čisti zube i desni nilskog konja! Kod njega ima posla i za druge vrste riba: neke mu čiste rane, dok druge koriste svoje duge rilice koje uvlače između njegovih nožnih prstiju i dopiru do drugih teško dostupnih mesta.

Naravno, i na ribljim krljuštima se kupe nepoželjni „gosti“ kojih se treba rešiti. Ponekad problem predstavljaju ljuskari, bakterije, gljivice i vaši, a ponekad oštećeno ili obolelo tkivo. Da bi rešile taj problem, morske ribe obično idu na mesta gde se okupljaju male ribe i ostali čistači. Tamo šareni glavoči, usnače i račići čistači pružaju svojim klijentima uslugu temeljnog čišćenja, za šta bivaju nagrađeni obrokom. Oko velikih riba ponekad se okupi čitav tim čistača!

Ribe kojima je potrebno čišćenje stavljaju to do znanja na različite načine. Na primer, neke zauzmu neobičan položaj — glava dole, rep gore. Ili širom otvore svoja usta i škrge, kao da kažu: „Dođite. Neću vas ugristi.“ Čistači im rado priskaču u pomoć, čak i ako je klijent zastrašujući grabljivac poput murine ili morskog psa. Tokom čišćenja, neke ribe menjaju boju, možda da bi pomogle čistačima da lakše zapaze parazite. Morske ribe koje žive u akvarijumu u kom nema riba čistača, „brzo budu prekrivene parazitima i obole“, navodi se u knjizi Animal Partnerships. „Ali čim riba čistač stigne u akvarijum, ona stupa u akciju, a ostale ribe, kao da znaju šta se dešava, odmah stanu u red za čišćenje.“

Što više učimo o harmoniji i saradnji koja postoji u živom svetu oko nas, osećamo sve veće strahopoštovanje. Poput muzičara u orkestru, svaki organizam ima određenu ulogu i doprinosi tome da simfonija života — uključujući i ljudski život — bude ne samo moguća već i prijatna. To je izvanredno svedočanstvo o postojanju inteligentnog i nenadmašnog Stvoritelja! (Postanje 1:31; Otkrivenje 4:11).

Jedini uzrok nesklada

Zaista je tužno što ljudi često ne pokazuju spremnost da žive u harmoniji s prirodom. Za razliku od životinja koje su uglavnom vođene instinktom, na ljude utiče mnoštvo činilaca, počev od ljubavi i drugih poželjnih odlika, pa do mržnje i pohlepnog koristoljublja.

S obzirom na to da ljudima po svemu sudeći sve više upravlja zadnje pomenuto, mnogi strahuju za budućnost naše planete (2. Timoteju 3:1-5). Ali, oni zaboravljaju da postoji Stvoritelj. Ispunjenje Božje namere za Zemlju neće samo obnoviti ravnotežu u prirodi, već će dovesti i do čudesne harmonije među svim stvorenjima, uključujući i ljude.

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 7. strani]

Dvojni organizam

Ljuskaste sive ili zelene mrlje koje viđate na stenama i stablima drveća verovatno su lišajevi. Prema nekim izvorima, postoji čak 20 000 vrsta lišajeva! Mada na prvi pogled izgledaju kao jedan organizam, radi se zapravo o simbiozi jedne gljive i jedne alge.

Zašto su se ova dva organizma ujedinila? Gljiva ne može sama da proizvodi hranu. Zato se ona pomoću mikroskopskih niti vezuje za algu koja putem fotosinteze proizvodi šećere. Alga izlučuje neke od tih šećera, a gljiva ih apsorbuje. Za uzvrat, alga od svog domaćina dobija vlagu i zaštitu od prejake sunčeve svetlosti.

Jedan naučnik je duhovito opisao lišajeve kao „gljive koje se bave zemljoradnjom“. One su veoma uspešne u tome, budući da se u knjizi Liaisons of Life navodi da lišajevi „na našoj planeti pokrivaju deset puta veću površinu nego tropske kišne šume“. Od Severnog do Južnog pola mogu se naći praktično svuda, pa čak i na leđima insekata!

[Okvir/Slike na 8. strani]

Koral — čudesan primer simbioze

Koralni grebeni su sačinjeni od polipa i algi. Alge prodiru u svaku poru polipa i daju koralima njihovu blistavu boju. Budući da često premašuju polipe u težini (ponekad su čak triput teže od njih), one doprinose tome da koral više liči na biljku nego na životinju! Glavna funkcija algi je da vrše fotosintezu organskih jedinjenja, od čega 98 posto daju svom domaćinu kao „stanarinu“. Polipima je ta hrana neophodna da bi preživeli, kao i da bi izgradili svoje krečnjačke skelete od kojih s vremenom nastaju koralni grebeni.

Algama ova zajednica koristi na najmanje dva načina. Kao prvo, otpadni produkti polipa su za njih izvor hrane — ugljen-dioksida, azotnih jedinjenja i fosfata. Kao drugo, čvrsti skelet polipa pruža im zaštitu. Algama je takođe potrebna sunčeva svetlost — zato koralni grebeni rastu u bistroj vodi kroz koju sunčevi zraci lako prodiru.

Kada je koral izložen nepovoljnim uslovima, kao što je porast temperature vode, polipi odbacuju alge i gube boju. Posledica može biti odumiranje usled nedostatka hrane. Tokom nedavnih godina, naučnici su zapazili alarmantan porast izbeljivanja korala širom sveta.

[Okvir/Slike na 8. i 9. strani]

Lekcija iz saradnje

Dva mlazna aviona su letela nebom jedan iza drugog, kao ptice u zbijenoj formaciji. Ali, nije se radilo o rutinskom letu, već o naučnom eksperimentu koji se temeljio na posmatranjima pelikana. Istraživači su ustanovili da pelikani koji lete u formaciji dobijaju dodatnu silu uzgona od pelikana koji lete ispred njih. Usled toga, broj otkucaja srca im je 15 posto manji u odnosu na broj otkucaja kad lete sami. Da li bi se isti principi aerodinamike mogli koristiti i u vazduhoplovstvu?

Da bi to ustanovili, inženjeri su avion za testiranje opremili vrhunskim elektronskim uređajima koji su omogućili pilotu da letilicu drži na određenoj putanji, ne odstupajući od nje više od 30 centimetara u odnosu na avion koji je leteo oko 90 metara ispred njega. (Vidite sliku.) Kakav je bio rezultat? Njegov avion se suočio sa 20 posto manjim otporom vazduha nego inače i potrošio je 18 posto manje goriva. Istraživači veruju da bi ova otkrića mogla imati primenu kako u civilnom tako i u vojnom vazduhoplovstvu.

[Izvori]

Avioni: NASA Dryden Flight Research Center; ptice: © Joyce Gross

[Slike na 5. strani]

U buragu krave nalazi se čitav ekosistem bakterija, gljivica i protozoa (uveličani prikaz na umetnutoj slici)

[Izvor]

Umetnuta slika: Melvin Yokoyama and Mario Cobos, Michigan State University

[Slika na 7. strani]

Pčele pomažu pri oprašivanju biljaka cvetnica

[Slika na stranama 8, 9]

 Krava i čaplja govedarka

[Slika na 10. strani]

Riba leptir s malom ribom čistačem

[Slika na 10. strani]

Račić čistač na morskoj sasi