„Da li ste videli bolivijanit?“

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ BOLIVIJE

NISMO očekivali da ćemo u maloj prostoriji u koju smo upravo ušli naći nešto što će nas posebno očarati svojom lepotom. Mladi juvelir je podigao pogled sa svog radnog stola koji je bio prekriven mnogobrojnim alatkama i skicama. Rekli smo mu da želimo da kupimo nakit.

Naš domaćin je bio veoma ljubazan, a kad smo mu otkrili da smo i sami pokušali da pravimo nakit, oči su mu zasjale od oduševljenja. Počeo je da nam priča o svom zanatu i pokazao nam je neke od svojih rukotvorina. Videlo se da je talentovan. Onda nas je upitao: „Da li ste videli bolivijanit?“

Novi kamen

Primetivši naše zbunjene izraze lica, raščistio je nered sa stola i izneo nešto što je bilo umotano u crni somot. Pažljivo ga je odmotao i pred nama su se ukazali izbrušeni bolivijaniti — dragulji kakve ranije nismo videli. Na prvi pogled se činilo da su tamnoljubičasti, ali kada smo uzeli jedan i pogledali ga prema svetlosti, videli smo da ima zlatni odsjaj. Ta zadivljujuća kombinacija ljubičaste boje ametista i zlatnožute boje citrina daje ovom kamenu jedinstvenu lepotu.

Bolivijanit (na španskom bolivianita) je zaštićeno ime za ametrin. Prvi put se pojavio u prodaji 1989. Kada smo čuli da se jedino značajnije nalazište prirodnog ametrina nalazi u Boliviji, zemlji u kojoj živimo, poželeli smo da posetimo rudnik ovog retkog a opet ne toliko skupog kamena.

Uzbudljivo putovanje

Poseta rudniku ametrina bila je prava avantura. U mestu Puerto Suares, nedaleko od bolivijsko-brazilske granice, ukrcali smo se na motorni čamac i krenuli na 150 kilometara dugo putovanje prema severu, ploveći uzvodno rekom Paragvaj kroz oblast Pantanal. Bili smo  oduševljeni netaknutom prirodom. Posmatrali smo bele čaplje i jabirue koji su leteli okolo, aligatore u vodi i vidre koje su se igrale na obali.

Plovidba čamcem je trajala šest sati, a zatim smo terenskim vozilom nastavili put do rudnika. U njemu radi oko 120 ljudi. Dvojica inženjera su se ljubazno ponudila da nas povedu u obilazak. Ovaj rudnik se prostire na oko 10 kvadratnih kilometara i ima brojna okna od kojih su neka duboka i do 60 metara. Inženjeri su nam objasnili da se u njemu koriste tradicionalne metode iskopavanja, naime bušenje i miniranje. Međutim, čim se stigne do naslaga dragocenog kristala, rad se nastavlja ručno. Mešavina neobrađenog kristala šalje se na obradu, pri čemu se 18 posto izvađene rude pretvara u drago kamenje. Ostatak se oblikuje u kuglice, sfere i prizme. Od nekih komada nastaju skulpture, dok se drugi prodaju kao ukrasi u svom prirodnom obliku.

Pećina s kristalima

Pre silaska u rudnik stavili smo šlemove i navukli rukavice. Opremljeni baterijskim lampama, spustili smo se niz šest drvenih merdevina, do dubine od oko 20 metara. Kada smo stigli do kraja jednog vijugavog tunela, ugledali smo nešto što nas je ostavilo bez daha. Pred nama se nalazila prostorija dimenzija 4×3×1 metar, obložena ljubičasto-zlatnim kristalom. Vlasnik rudnika namerava da je sačuva kao čudo prirode. To je jedan od najlepših prizora koje smo ikada videli.

Nije sasvim jasno kako su se unutar jednog kristala našle dve boje. Pretpostavlja se da je u toku formiranja kristala kvarca došlo do neke promene u geohemijskim uslovima, temperaturi, prirodnoj radioaktivnosti ili pritisku. Gemolozi pažljivo seku i poliraju kristale kako bi se u svakom dragom kamenu videle obe boje.

Bilo je to nezaboravno putovanje. Kad pomislimo na udaljeni rudnik i na sav trud koji je potreban da bi se vadilo, seklo i poliralo ovo drago kamenje, još više cenimo lepotu bolivijanita (Psalam 104:24).

[Slika na stranama 16, 17]

Pećina obložena kristalima

[Slika na stranama 16, 17]

Vađenje kristala

[Slika na stranama 16, 17]

Rudar ispituje kristal

[Slika na 17. strani]

Izbrušeni bolivijanit

[Izvor slike na 16. strani]

Sve fotografije izuzev fotografije pećine: Minerales y Metales del Oriente, S.R.L.

[Izvor slike na 17. strani]

Dragulji: Minerales y Metales del Oriente, S.R.L.