Napokon rešenje stambenog pitanja za sve!

NADOMAK Najrobija, u Keniji, nalazi se predivan Gigiri kompleks Ujedinjenih nacija, u okviru kog je i sedište organizacije UN-HABITAT. Ovaj kompleks koji se prostire na 56 hektara, simbol je međunarodne rešenosti da se pobedi problem stambene krize. Šetnja pored prirodnog rezervata  Gigiri, koji se nalazi u tom kompleksu, pruža upečatljiv dokaz o tome šta se može postići zajedničkim trudom i odgovarajućim sredstvima. Ovde je nekadašnja pustoš pretvorena u predivno uređen prostor u kom mogu da uživaju i zaposleni i posetioci.

Međutim, samo nekoliko kilometara dalje, nalazi se relativno nova sirotinjska četvrt, koja se stalno širi. To je tužan podsetnik na to koliko je velika sadašnja stambena kriza. Straćare napravljene od blata, pruća i lima, veličine su oko 16 kvadratnih metara. Prolazi među njima zaudaraju zbog prljave otpadne vode. Stanovnici za vodu moraju da plaćaju skoro pet puta više od žitelja Sjedinjenih Država. Većina od oko 40 000 žitelja ovog naselja ima između 20 i 40 godina. Oni nisu ni lenji ni bezvoljni. Ovde su došli u potrazi za poslom u obližnjem Najrobiju.

U potpuno drugačijem okruženju, u čistoj, funkcionalnoj i lepoj sredini nedaleko odatle, sastaju se svetske vođe da bi debatovale o budućnosti siromašnih muškaraca, žena i dece iz komšiluka. Prema generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Kofiju Ananu, tužna istina je da ’svet ume i može‘ znatno da popravi uslove života ljudi koji žive u sirotinjskim četvrtima. Šta je onda potrebno preduzeti? „Nadam se“, zaključuje gospodin Anan, „da... svi koji su na neki način uključeni [mogu] nadvladati ravnodušnost i nedostatak motivacije od strane političara, što onemogućava napredak u tom pogledu.“

Ali, koliko je realna ta nada? Šta bi trebalo da se desi pa da svi političari stave svoje interese po strani i počnu da se zalažu za zajedničko rešenje? Postoji Neko ko ume i može da okonča sadašnju krizu. Što je još važnije, on je takođe saosećajan i želi da učini nešto u skoroj budućnosti. Njegova vladavina je već iznela detaljan program kojim će trajno biti rešena stambena kriza na celoj planeti.

Novi stambeni program

Naš Stvoritelj Jehova Bog u Bibliji opisuje šta namerava da uradi. On obećava: „Nova [ću] ja nebesa stvoriti i novu zemlju“ (Isaija 65:17). To će biti ogromna promena. Nova „nebesa“ koja će vladati ostvariće ono što današnje ljudske vladavine ne mogu. Božje Kraljevstvo, to jest vladavina, pružiće zdravlje, bezbednost i samopoštovanje svakome ko bude sačinjavao novo ljudsko društvo na zemlji. Isaiji je nešto ranije bilo rečeno da će budući članovi tog novog ljudskog društva biti sakupljeni „u poslednjim danima“ (Isaija 2:1-4, NW). To znači da te promene samo što nisu nastupile (Matej 24:3-14; 2. Timoteju 3:1-5).

Vredi zapaziti da u drugim stihovima iz 65. poglavlja knjige proroka Isaije, Bog konkretno kaže da će tada svi imati svoj dom. „Oni će kuće graditi i u njima sedeti“, kaže on. „Neće oni drugima kuće za naselje graditi“ (Isaija 65:21, 22). Zamislite da konačno imate lep dom i da živite u čistom okruženju i u bezbednim uslovima u predivnom raju! Ko ne bi voleo da živi u takvim uslovima? Ali kako možete biti sigurni u ono što je Bog obećao?

Obećanje u koje se možete pouzdati

Kada je Bog stvorio Adama i Evu, on ih nije ostavio u nekoj pustoši. Ne, on ih je nastanio u Edenskom vrtu, predivnom parku sa čistim vazduhom i obiljem vode i hrane (Postanje 2:8-15). Adamu je rečeno da ’napuni zemlju‘, a ne da je prepuni (Postanje 1:28). Od samog početka, Božja namera je bila da svako uživa u redu, miru i obilju dobrih stvari.

 Kasnije, u Nojevo vreme, ljudsko društvo je postalo puno nasilja i nemorala, tako da „zemlja beše pokvarena pred Bogom“ (Postanje 6:11, 12). Da li je Bog samo zatvorio oči pred tim? Ne. On je brzo preduzeo akciju. Očistio je zemlju pomoću velikog potopa. To je uradio i zbog svog imena i zbog pravednog Noja i njegovog potomstva. Kada su Noje i njegova porodica izašli iz arke, i njima je bilo rečeno da se rašire, to jest ’množe i napune zemlju‘ (Postanje 9:1).

Kasnije, Bog je dao Izraelcima nasleđe koje je obećao njihovom praocu Avrahamu. Ta Obećana zemlja je opisana kao ’zemlja dobra i prostrana... u kojoj teče mleko i med‘ (Izlazak 3:8). Zbog toga što su bili neposlušni, Izraelci su lutali pustinjom i bili su bez doma 40 godina. Pa ipak, kao što je obećao, Bog im je na kraju dopustio da se nasele u toj zemlji. Nadahnuti izveštaj kaže: „Jehova im udeli mir svuda unaokolo... Ništa ne izosta od svega dobra što Jehova beše obrekao domu Izraelovom. Sve se ispuni“ (Isus Navin 21:43-45).

Napokon dom!

Jasno je da Jehovine reči iz 65. poglavlja Isaije nisu prazna obećanja. Kao Stvoritelj svih stvari, on sigurno ima moć da učini što god je potrebno kako bi očistio našu planetu i ostvario svoju prvobitnu nameru (Isaija 40:26, 28; 55:10, 11). Osim toga, Biblija nas uverava da on to i želi (Psalam 72:12, 13). U prošlosti, on je pravednim ljudima pružao odgovarajući dom, a to će učiniti ponovo u bliskoj budućnosti.

Kada je njegov Sin Isus Hrist došao na zemlju, on je učio svoje sledbenike da se mole da „bude volja [Božja], kako na nebu tako i na zemlji“ (Matej 6:10). On je nagovestio da će zemlja biti raj (Luka 23:43). Razmislite šta će to značiti. Više neće biti sirotinjskih četvrti, bespravno izgrađenih naselja i niko više neće spavati na ulici, niti će više biti iseljavanja. Kako će tada život biti lep! Pod vladavinom Božjeg Kraljevstva, svi će napokon imati svoj dom!

 [Okvir/Slika na 10. strani]

KUĆE U DREVNOM IZRAELU

Kao i Hanancima pre njih, izgleda da su se Izraelcima dopadale kuće od kamena, pošto su one izdržljivije i pružaju veću zaštitu od nezvanih gostiju (Isaija 9:10; Amos 5:11). Međutim, u nizijama su se za zidanje koristile opeke koje su se pravile od blata i sušile na suncu ili pekle u peći. Krovovi su uglavnom bili ravni, a ponekad se na njima nalazila gornja soba. U dvorištu je često bila peć, a ponekad i bunar ili rezervoar za vodu (2. Samuilova 17:18).

Mojsijev zakon je sadržao više pravila za gradnju kuće. Naravno, na prvom mestu bila je bezbednost. Oko ravnog krova morala se podići ograda kako ne bi došlo do nesrećnog slučaja. Deseta zapovest je upozoravala Izraelce da ne žude za kućom svog bližnjeg. Svako ko je morao da proda svoju kuću, imao je pravo otkupa koje je važilo neko vreme (Izlazak 20:17; Levitska 25:29-33; Ponovljeni zakoni 22:8).

Kuća u Izraelu je služila i kao važno mesto za duhovnu pouku. Očevi su dobili konkretno uputstvo da poučavaju decu Božjim zahtevima kada sede u kući, u kojoj nije smelo biti ničega što je imalo veze sa idolopoklonstvom (Ponovljeni zakoni 6:6, 7; 7:26).

[Slika]

U drevnom Izraelu, u kućama su se obavljale duhovne aktivnosti, poput proslave Praznika senica

[Okvir/Slika na 12. strani]

NAJRANIJE NASTAMBE

Biblija nigde ne spominje da je prvi čovek Adam živeo u kući. Ipak, u Postanju 4:17 stoji da je Kain ’sazidao grad i prozvao ga Enoh, po imenu sina svoga‘. Po današnjim standardima, to je verovatno bilo obično ograđeno selo. Kakve su te nastambe bile, u izveštaju se ne kaže. Verovatno su svi stanovnici tog sela bili članovi Kainove uže porodice.

U drevna vremena, šatori su bili uobičajena skloništa. Od Kainovog potomka Jovila poticali su „oni koji žive pod šatorima i stoku pasu“ (Postanje 4:20). Šatori su svakako bili veoma praktični za postavljanje i prenošenje.

S vremenom, mnoge civilizacije su podigle gradove s raskošnim domovima. Na primer, ruševine Ura, gde je patrijarh Avram (Avraham) nekada živeo, pokazuju da su neki stanovnici živeli u udobnim omalterisanim i okrečenim kućama sa 13 ili 14 soba. U to vreme su verovatno mnogi zavideli vlasnicima takvih domova.

 [Slika na stranama 8, 9]

Bog obećava da će pravedni imati dom