Uzroci stambene krize

U PREDGRAĐU jednog velikog afričkog grada, 36-godišnja Džozefina živi sa svoja tri sina, uzrasta od 6 do 11 godina. Da bi zaradila za život, ona sakuplja plastičnu ambalažu koju prodaje obližnjoj fabrici za reciklažu. Ovaj iscrpljujući posao donosi joj manje od dva dolara dnevno. U tom gradu, to je jedva dovoljno da prehrani svoju decu ili da im plati školovanje.

Na kraju dana, ona se vraća onome što je prisiljena da zove domom. Zidovi su napravljeni od čerpića. Loše pričvršćene, zarđale čelične table, lim i plastika služe kao krov. Kamenje, komadi drveta i stari metalni predmeti nalaze se na krovu kako ga jak vetar ne bi oduvao. „Vrata“ i „prozori“ su od pocepanih džakova, koji ne pružaju nikakvu zaštitu od ružnog vremena, a kamoli od provalnika.

 Ali, čak ni ovaj bedni dom nije zaista njen. Džozefina i njena deca žive u stalnom strahu da će biti iseljeni. Planirano je da se zemljište na kom se nalazi njihov neadekvatan dom iskoristi za proširenje obližnjeg puta. Nažalost, slično stanje postoji u mnogim zemljama širom sveta.

Toksičan dom

Robin Šel, visoki zvaničnik jednog međunarodnog programa za rešavanje stambene krize kaže: „U sirotinjskim naseljima, deca se stide svoje kuće... neko je u porodici uvek bolestan i... nikada se ne zna kada će vlast ili zemljoposednik doći i srušiti im [dom].“

Život u takvim uslovima primorava roditelje da stalno strepe za zdravlje i bezbednost svoje dece. Umesto da su u mogućnosti da poboljšaju svoju situaciju, oni često većinu svog vremena i snage moraju da troše boreći se da udovolje osnovnim potrebama svoje dece, kao što su hrana, odmor i dom.

Gledajući sa strane, lako bi se moglo zaključiti da bi siromašni rešili svoju situaciju kada bi se malo više potrudili. Ali da bi se problem rešio, nije dovoljno samo reći ljudima da se više potrude. Postoje važni činioci uključeni u stambenu krizu na koje nijedan pojedinac ne može da utiče. Istraživači ukazuju na rast stanovništva, brzu urbanizaciju, prirodne katastrofe, političke nemire i dugotrajno siromaštvo kao na glavne krivce. Ovih pet činilaca prouzrokuju ogromne poteškoće mnogim siromašnim ljudima u svetu.

Porast stanovništva

Procenjuje se da svake godine svetsko stanovništvo poraste za 68 do 80 miliona. Prema Fondu UN za stanovništvo, svetska populacija je 2001. premašila broj od 6,1 milijarde, a očekuje se da do 2050. dostigne između 7,9 i 10,9 milijardi. Još ozbiljnije je to što se predviđa da će 98 posto tog porasta tokom naredne dve decenije biti u zemljama u razvoju. Te procene ukazuju na strašnu stambenu krizu. Pa ipak, taj izazov još više komplikuje činjenica da u većini zemalja najveći porast stanovništva imaju već prenaseljeni gradovi.

Stalna urbanizacija

Veliki gradovi, kao što su Njujork, London i Tokio, često se smatraju važnim simbolima ekonomskog napretka države. Zbog toga se hiljade ljudi sa sela svake godine stiču u gradsku sredinu, uglavnom u potrazi za obrazovanjem i zaposlenjem.

Na primer, kineska ekonomija se naglo razvija. Usled toga, kako se procenjuje u jednom izveštaju, tokom narednih nekoliko decenija samo u velikim gradovima biće potrebno više od 200 miliona novih stambenih jedinica. To je skoro duplo više od ukupnog broja stambenih jedinica u celim Sjedinjenim Državama. Kakav bi to program mogao da udovolji takvim potrebama?

 Prema Svetskoj banci, „u zemljama u razvoju, u gradove svake godine dođe oko 12 do 15 miliona porodica, za koje je potrebno obezbediti isto toliko domova“. Pošto to nije moguće, ovi siromašni građani su prinuđeni da potraže zaklon tamo gde mogu, često na mestima gde niko drugi ne bi živeo.

Prirodne i političke katastrofe

Siromaštvo je mnoge nateralo da se nasele u krajevima gde su česte poplave, bujice blata i zemljotresi. Na primer, procenjeno je da u Karakasu, u Venecueli, preko pola miliona ljudi „živi u bespravno podignutim naseljima na strmim obroncima, gde su stalno u opasnosti od odrona zemljišta“. Prisetite se takođe industrijske katastrofe koja se dogodila 1984. u Bopalu, u Indiji, kada je nekoliko hiljada ljudi poginulo i još mnogo njih bilo povređeno. Otkud toliki broj žrtava? Prvenstveno zbog toga što je obližnje sirotinjsko naselje niklo na samo pet metara od kruga te fabrike.

Političke katastrofe, kao što su građanski ratovi, takođe su sve više odgovorne za stambenu krizu. U izveštaju iz 2002, koji je objavila jedna grupa za prava čoveka, navedeno je da je u jugoistočnoj Turskoj, u periodu između 1984. do 1999, možda čak 1,5 miliona ljudi, uglavnom sa sela, bilo prinuđeno da napusti svoje domove zbog građanskog rata. Mnogi od njih su morali da potraže sklonište gde god su mogli, često kod rođaka i komšija u improvizovanim domovima, iznajmljenim stanovima, poljoprivrednim objektima i gradilištima. Jedna grupa porodica je živela u štalama — po 13 pa i više njih u jednoj prostoriji, koristeći zajednički toalet i jednu jedinu slavinu u dvorištu. „Ne želimo ovako da živimo“, rekao je jedan od izbeglica. „Živimo na mestu koje je predviđeno za životinje.“

Ekonomska stagnacija

Svakako da se veza između stambenog pitanja i ekonomskog stanja siromašnih ne može dovoljno naglasiti. Prema ranije spomenutom izveštaju Svetske  banke, samo tokom 1988. godine 330 miliona stanovnika gradova u zemljama u razvoju svrstano je u siromašne. Nije se očekivalo da će se situacija mnogo promeniti u narednim godinama. Kada su ljudi previše siromašni da bi udovoljili osnovnim potrebama kao što su hrana i odeća, kako bi mogli da iznajme ili sagrade pristojan dom?

Zbog visokih kamatnih stopa i inflacije krediti su van domašaja mnogih porodica, a skupe komunalne usluge dovode do toga da je ljudima teško da se pokrenu s mrtve tačke. Nezaposlenost u nekim zemljama iznosi čak 20 posto, tako da je tamo skoro nemoguće sastaviti kraj s krajem.

Ovi i drugi faktori primoravaju stotine miliona ljudi u svim delovima sveta da žive u neadekvatnim uslovima. Ljudi žive u starim autobusima, brodskim kontejnerima i kartonskim kutijama. Žive ispod stepeništa, u „kućama“ pokrivenim najlonom i komadima iskorišćene drvne građe. Čak su i napuštene industrijske zone nekima postale dom.

Šta je preduzeto?

Mnogi brižni pojedinci, organizacije i vlade uveliko se trude kako bi rešili ovu krizu. U Japanu je osnovano nekoliko agencija za pružanje pomoći u izgradnji jeftinih kuća. U Južnoafričkoj Republici je 1994. pokrenut program za gradnju, zahvaljujući kom je napravljeno više od milion četvorosobnih kuća. Cilj ambiciozne stambene politike u Keniji jeste da se svake godine izgradi 150 000 stambenih jedinica u gradovima i dva puta toliko u selima. Druge zemlje, poput Madagaskara, usredsredile su se na pronalaženje metoda gradnje jeftinih domova.

Međunarodne organizacije, kao što je UN-HABITAT (Program UN za ljudska naselja), osnovane su da bi se pokazala rešenost sveta da „spreči probleme koji se javljaju usled brzog porasta gradskog stanovništva, ili da ublaži njihove posledice“. Neprofitne i nevladine organizacije takođe nastoje da pomognu. Jedna neprofitna organizacija je već pomogla da 150 000 porodica u raznim zemljama  reši svoje stambeno pitanje. Procenjuje se da će do kraja 2005. pomoći da milion ljudi nađe jednostavan, pristojan dom koji mogu sebi da priušte.

Mnoge od tih organizacija pružaju praktične informacije kako bi pomogle ljudima koji žive u neadekvatnim uslovima da iskoriste svoje okolnosti najbolje što mogu ili da ih čak poboljšaju. Naravno, ako se nađete u situaciji da vam je potrebna pomoć, slobodno možete računati na te usluge. Takođe postoji dosta stvari koje možete sami uraditi kako biste sebi olakšali život. (Vidite okvir „Vaš dom i vaše zdravlje“, na 7. strani.)

Bez obzira na to da li možete da poboljšate svoju situaciju, malo je nade da ijedan čovek ili ijedna organizacija može bilo šta učiniti kako bi se onemogućilo delovanje činilaca koji prouzrokuju ovu krizu. Međunarodna zajednica je u sve lošijoj poziciji da bi udovoljila hitnoj i sve većoj potrebi za ekonomskim napretkom i humanitarnom pomoći. Svake godine se milioni dece rode u ovom svetu sve većeg siromaštva. Da li će se naći neko trajno rešenje?

[Okvir na 7. strani]

VAŠ DOM I VAŠE ZDRAVLJE

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, dom bi radi dobrog zdravlja ukućana trebalo da ima barem sledeće:

◼ Dobar krov koji ne prokišnjava

◼ Dobre zidove i vrata za zaštitu od lošeg vremena i životinja

◼ Mreže na prozorima i vratima radi zaštite od insekata, posebno komaraca

◼ Nadstrešnice ili tende za zaštitu od direktne sunčeve svetlosti po vrelom danu

[Okvir/Slike na 8. strani]

Tradicionalne Seoske Afričke Kuće

Tradicionalne afričke kuće godinama su bile raštrkane po krajoliku. Bilo ih je različitih oblika i veličina. Neka plemena, kao što su Kikuju i Luo u Keniji, gradila su okrugle kuće sa kupastim slamnatim krovom. Druga plemena, među kojima su i Masaji iz Kenije i Tanzanije, pravila su nastambe donekle pravougaonog oblika. U priobalnim područjima istočne Afrike, neke kuće su imale slamnate krovove koji su dopirali do zemlje, zbog čega su podsećale na pletene košnice.

Pošto je dosta građevinskog materijala bilo nadohvat ruke, skoro da nije bilo stambenih problema. Blato se lako moglo napraviti mešanjem zemlje i vode. Mnoge obližnje šume bile su izvor drvne građe, trave, trske i bambusovog lišća. Bez obzira na to koliko porodica bila bogata ili siromašna, uglavnom je bilo moguće imati vlastiti dom.

Naravno, takve kuće su imale i svoje mane. Pošto su krovovi uglavnom bili od zapaljivih materijala, postojao je veliki rizik od požara. Takođe, provalnik je lako mogao da uđe u kuću tako što bi jednostavno probušio rupu u zidu od blata. Stoga ne čudi što u mnogim oblastima tradicionalne afričke kuće postepeno ustupaju mesto drugim trajnijim građevinama.

[Izvori]

Izvor: African Traditional Architecture

Kolibe: Courtesy Bomas of Kenya Ltd - A Cultural, Conference, and Entertainment Center

[Slika na 5. strani]

EVROPA

[Izvor]

© Tim Dirven/Panos Pictures

[Slika na 6. strani]

AFRIKA

[Slika na 6. strani]

JUŽNA AMERIKA

[Slika na 7. strani]

JUŽNA AMERIKA

[Slika na 7. strani]

AZIJA

[Izvor slike na 6. strani]

© Teun Voeten/Panos Pictures; J.R. Ripper/BrazilPhotos

[Izvor slike na 7. strani]

JORGE UZON/AFP/Getty Images; © Frits Meyst/Panos Pictures