Sukob koji je izmenio moj život

ISPRIČAO MAJKL MOLINA

’Republika Vijetnam odlikovala je podoficira mornarice Molinu Vijetnamskim viteškim krstom‘, izvestile su vojne novine „Tester“ iz Merilenda, SAD. ’Molina je kasnije dobio i zlatnu zvezdu, to jest Medalju za zasluge, kao nagradu za neustrašivost i odlučnost koju je pokazao tokom još jednog žestokog okršaja. Dana 6. juna 1968, sprečio je da jedno važno uporište padne u ruke gerilaca Vijetkonga, nakon čega je ponovo odlikovan zlatnom zvezdom.‘

SVEUKUPNO, leteo sam u 284 borbene misije i dobio sam 29 odlikovanja. Sada kao hrišćanin, učestvujem u drugačijem ratovanju, za koje Biblija kaže: „Oružje našeg ratovanja nije telesno“ (2. Korinćanima 10:4). Želeo bih da vam ispričam kako je došlo do takve promene u mom životu.

Čini se da u mom rodnom gradu, Čikagu, koji se nalazi na severu Ilinoisa, uvek duvaju snažni vetrovi s jezera Mičigen. Na dan kada sam rođen, 1. februara 1947, nije bilo samo vetrovito već i ledeno hladno. Pošto je moj otac učestvovao u Drugom svetskom ratu, dva vojna lekara pomagala su mojoj majci prilikom porođaja. Kada sam imao deset godina, preselili smo se u Los Anđeles, gde su roditelji upisali mog starijeg brata, sestru i mene u katoličku školu.

Odrastao sam igrajući bejzbol i fudbal na ulicama i poljanama. Igrali smo se i rata, koristeći ručno napravljene drvene puške i mitraljeze. Šezdesete godine 20. veka, kada sam krenuo u srednju školu, bile su obeležene radikalnim promenama u razmišljanju i stavovima. Atentati na društvene i političke vođe, kao što je ubistvo predsednika Sjedinjenih Država 1963. godine, zatim protestni marševi, spaljivanje američke zastave i nasilne demonstracije, bili su svakodnevna zbivanja u to vreme. Dok sam bio u školi, poput većine mojih drugova iz razreda bojao sam se da će me pozvati u vojsku.

Kratko nakon što sam maturirao 1966, dobio sam poziv za regrutaciju. Utvrđeno je da sam sposoban za vojsku. Međutim, nisam bio dodeljen kopnenoj vojsci, već ratnoj mornarici. Pošto sam bio oduševljen helikopterima, dobrovoljno sam se javio da postanem član posade nove eskadrile mornaričkih borbenih helikoptera. Nakon kratke obuke, u novembru 1967, stigao sam u Sajgon, glavni grad Vijetnama.

 Prva ratna iskustva

Ubrzo po dolasku prebačen sam na mali poljski aerodrom, gde su se nalazila četiri vojna helikoptera. Naš odred je brojao 30 marinaca. Neki su spavali na aerodromu, dok smo mi ostali bili smešteni u jednoj kući na sprat koja je od aerodroma bila udaljena 16 kilometara. Prve noći su me iznenada probudili meci koji su probijali zidove zgrade. Skotrljao sam se s poljskog kreveta i nekoliko sekundi ležao nepomično na podu. Kad sam začuo pucnjavu odozgo, popeo sam se stepenicama na krov gde mi je neko dao pušku. Ostatak noći smo se borili, bosonogi i u donjem vešu.

Nakon teške trodnevne borbe, opkoljeni i potpuno odsečeni od odreda, ostali smo bez hrane, vode i sa vrlo malo municije. Naš oficir nam je izdao naređenje: „Čim svane, brzo ćemo trčati prema aerodromu.“ Morali smo da prođemo kroz gradić koji je bio u plamenu. Dok smo se probijali kroz njega, čuli smo puške i mitraljeze. Svuda unaokolo ležali su leševi.

Konačno smo uspeli da stignemo do aerodroma, gde situacija nije bila mnogo bolja. Iskopali smo streljačke zaklone oko aerodroma i pokušali da odbranimo taj položaj. Vojnici Vijetkonga su nekoliko puta probili našu prednju liniju odbrane i upali na aerodrom. Ubili su mnoge, uključujući i oficira koji je komandovao našim odredom. Ja sam u zaklonu proveo nekoliko sedmica. Za to vreme, nijednom se nisam presvukao niti okupao. Na kraju nas je jedan helikopter evakuisao na drugo mesto.

Nakon tih prvih dana borbe, odlučio sam da postanem strelac, što znači da bi moj zadatak bio da pucam iz helikoptera u letu. Nakon obuke koja je trajala nekoliko dana, postao sam član jedne posade. Borbeni letovi su bili deo svakodnevice, ponekad sam učestvovao u tri do četiri akcije dnevno.

Posledice rata

Bio sam šokiran gledajući toliko ubijanje. U isto vreme, razmišljao sam o antiratnim protestima koji su se održavali kod kuće. Pa, zar se mi ne borimo za slobodu? Zar ne rizikujemo svoje živote da bi drugi mogli da žive bolje? Ipak, pitao sam se gde je pravda u tom ratu. Ko će imati koristi od njega? Vijetnamski narod? I pre nego što smo mi došli, oni su pretrpeli mnoge godine rata. Sada je bilo samo još više smrti i patnje.

Bio sam mlad i nisam razumeo da se iza rata kriju politički interesi. Nisam imao vremena ni da razmišljam o tome. Znao sam samo da treba da učestvujem u akcijama i izvršavam zadatke za koje sam bio obučen. Marinci su imali običaj da kažu: „Obučeni smo da se borimo, ne da razmišljamo.“ Pa ipak, obećao sam sebi da ću, ako preživim, preduzeti jedno ozbiljno istraživanje da bih saznao zašto smo učestvovali u tom ratu.

 Rat u Vijetnamu uneo je u moj život još nešto neočekivano — drogu. Kao tinejdžer, pušio sam cigarete, vikendom sam pio pivo i viski i išao sam na zabave, ali nikad nisam uzimao drogu. U Vijetnamu su se stvari promenile. Neki od mojih drugara su mi govorili: „Što da ne, Majk? Ionako ćeš sutra dobiti metak u glavu.“ Zato sam im se povremeno pridruživao.

Ali, borba i halucinogene droge nikako ne idu zajedno, tako da sam se zakleo sebi da ih neću uzimati pred polazak u akciju. Međutim, kad bih se vratio u bazu, osećao sam potrebu koja me je nagonila da uzimam drogu.

Povratak kući

Kada sam se u oktobru 1970. vratio kući u Kaliforniju, imao sam potpuno drugačiji stav prema životu. Iako sam se pridružio vojsci da bih se borio za slobodu, osećao sam se iskorišćenim. Vratio sam se ogorčen i pun mržnje. Nisam mogao da se uklopim u društvo i nisam više bio patriota.

Dane sam provodio u garaži mojih roditelja gde sam sređivao svoj motocikl, pušio marihuanu i uzimao druge droge. Razmišljanje o mojoj situaciji i o onome što se dešavalo u Vijetnamu samo me je guralo u još dublju depresiju. Savest je počela da me uznemirava. Sve više sam želeo da ispitam razloge za rat u Vijetnamu.

Pošto je vlada u to vreme ratnim veteranima davala finansijsku pomoć radi daljnjeg obrazovanja, upisao sam se na koledž, a kasnije i na Kalifornijski univerzitet u Los Anđelesu. Neki od prijatelja koje sam tamo stekao, učestvovali su u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu, dok su se drugi borili u njemu. Vodili smo duge razgovore o ratu i stanju u svetu. Niko nije imao zadovoljavajuće odgovore. Svi smo bili prilično zbunjeni.

Nastojanje da pomognem drugima i sebi

Mnogi od nas su imali emocionalne i psihičke probleme. Želeo sam da nekako pomognem drugima. Zato sam za glavni predmet na studijama izabrao psihopatologiju. Odlučio sam da se na neki način iskupim za to što sam bio toliko umešan u rat i ubijanje. Počeo sam da radim u ustanovama gde su lečene osobe s psihičkim poremećajima.

Na univerzitetu je bilo lako doći do droge i mnogi su je koristili. Uvideo sam da je ona uzrok mnogih problema. Pošto sam želeo da budem uspešan student i da pomažem osobama koje su imale psihičke probleme, prestao sam da uzimam drogu i svoje vreme i energiju posvetio sam učenju i radu. Međutim, kao psihoterapeut, video sam samo delimično poboljšanje kod pacijenata.

Bio sam potpuno razočaran u sistem i opterećen teškom grižom savesti. Nastojeći da pronađem utehu, počeo sam da se molim i da idem u crkvu. Pošto na misama u katoličkoj crkvi nisam mnogo naučio, počeo sam da odlazim u crkvu noću. Ušao bih unutra, zapalio sveću i molio se ispred kipova. Jedna statua predstavljala je Isusa na krstu, a druga Mariju s bodežom u srcu. Bili su tu i likovi nekih koji su smatrani svecima.

Razmišljao sam: ’Kako je ovde mračno i sumorno! Zar bi Božji duh stvarno mogao biti na ovom mestu?‘ Žudeo sam za odgovorima i ohrabrenjem. Video sam toliko patnje. Zato sam jedne noći izašao iz crkve i otišao u park da se molim. Podigao sam pogled ka zvezdama i verovatno prvi put u životu uputio usrdnu molitvu svom Stvoritelju.

Upoznavanje biblijske istine

Da bih se malo odmorio od napornog rada u bolnici, jednog vikenda sam otišao u posetu svom starom prijatelju Gariju. Sedeli smo u dnevnoj sobi i gledali vesti. Bilo je govora o optužbama protiv predsednika Niksona. Gari i ja smo pričali o korupciji koja prožima svaku poru društva, i ja sam spomenuo da se osećam prevarenim kada se radi o ratu u Vijetnamu.

Garijeva supruga Alva čula je naš razgovor i došla je iz kuhinje. Rekla je da događaji poput onih o kojima smo nas dvojica pričali predstavljaju ispunjenje biblijskih proročanstava. „Kakve veze predsednikovi problemi mogu imati sa  proročanstvima iz Biblije?“, pitao sam. Alva je objasnila da će Božje Kraljevstvo sa Isusom Hristom na čelu uskoro zameniti sve nepoštene vladavine i da će ljudi večno živeti u miru, na zemlji koja će biti pretvorena u raj (Danilo 2:44; Otkrivenje 21:3, 4). Spomenula je molitvu Očenaš, u kojoj se molimo da Božje Kraljevstvo dođe i da se Božja volja vrši i na zemlji kao na nebu (Matej 6:9, 10).

Bilo mi je jasno da nam je zaista neophodno Božje vođstvo da bismo imali bolju vladavinu i živeli u istinskom miru (Propovednik 8:9; Jeremija 10:23). Što se tiče mogućnosti da ljudi žive večno, setio sam se da sam učio da se atomi od kojih se sastoji naše telo menjaju u relativno kratkom periodu. Mada su mi neke stvari o kojima je Alva govorila zvučale neverovatno, moja radoznalost je bila probuđena. Želeo sam da se iskupim za mnoge loše stvari koje sam učinio i da pomognem da se olakša patnja drugih. Alva je predložila da dođem u Dvoranu Kraljevstva, gde bih mogao da naučim više.

Tamo sam upoznao Bila Akinu koji je služio kao punovremeni jevanđelizator. On je tokom Drugog svetskog rata bio u mornarici, tako da smo imali nešto zajedničko i osećao sam da bi mogao da me razume. Što je najvažnije, dobro je poznavao Bibliju. On i njegova supruga su mi pomoću nje odgovorili na mnoga pitanja. Što sam više učio, postajalo mi je sve jasnije da sam, iako je moj trud u pomaganju obolelima bio dobronameran, mogao da im pružim samo privremeno olakšanje. S druge strane, pomaganje ljudima da steknu tačno spoznanje iz Biblije za njih bi značilo večni život, ako bi pokazali veru i živeli u skladu s tim spoznanjem (Jovan 17:3).

Bil je proučavao Bibliju sa mnom koristeći kao pomoćno sredstvo knjigu Istina koja vodi do večnog života. U julu 1974, krstio sam se u znak predanja Bogu. Šest meseci kasnije postao sam pionir, kako Jehovini svedoci nazivaju punovremene jevanđelizatore. U međuvremenu sam prekinuo studije na univerzitetu i prestao sam da radim u bolnici. Da bih se izdržavao, noću sam čistio banke (1. Solunjanima 4:11). Moji prijatelji i porodica mislili su da sam poludeo.

Nakon što sam oko godinu dana služio kao pionir u Kaliforniji, počeo sam da razmišljam o tome kako bih mogao da još potpunije služim Jehovi. Odredio sam da mi cilj bude misionarska služba u nekoj stranoj zemlji. Služio sam kao pionir još nekoliko godina, a zatim sam pozvan da pohađam Biblijsku školu Gilead, koja se tada nalazila u Bruklinu. Diplomirao sam 11. marta 1979. na Long Ajlendu u Njujorku, kao polaznik 66. razreda te škole.

Promena dodele

Nakon diplomiranja, poslat sam u Gvatemalu, gde sam oko godinu dana služio kao misionar. Zatim sam pozvan da radim u maloj štampariji u podružnici Jehovinih svedoka u glavnom gradu, Gvatemali. Godine 1981, oženio sam se Lupitom, koja je služila kao pionir, a nakon venčanja smo nastavili da zajedno služimo u podružnici. Štamparija u Gvatemali je prestala s radom 1996, kada smo sve naše publikacije počeli da dobijamo iz meksičke podružnice.

Nastavio sam da služim u podružnici i nakon što se 1984. rodila naša ćerka Stefani, a tri godine kasnije i sin Mičel. Nije lako živeti van podružnice i svaki dan putovati na posao deset kilometara. Ali velika je prednost služiti u tom svojstvu, a moja porodica mi je uvek pružala veliku podršku.

 Lupita i Stefani su sada pioniri, a Mičel je kršteni objavitelj. On će ove godine završiti zanatsku školu, a cilj mu je da nakon toga započne s punovremenom službom. Svestan sam da posebne prednosti koje imamo nisu rezultat naših sposobnosti, već da smo ih dobili zahvaljujući Jehovinoj nezasluženoj dobroti. On je Bog pun ljubavi i koristiće svakoga ko pokazuje spreman duh i traži njegovo vođstvo.

Ponekad nas pitaju kako uspevamo da kao porodica budemo toliko aktivni u službi i da se istovremeno brinemo za svoje materijalne potrebe. To postižemo tako što radimo tokom godišnjeg odmora. Osim toga, uvek smo se trudili da imamo ’jednostavno oko‘ u pogledu materijalnih stvari, obraćajući se Jehovi za pomoć i uzdajući se u njega, stalno tražeći njegovo vođstvo (Matej 6:25-34; Poslovice 3:5).

Nošenje oružja davalo mi je osećaj moći, tako da sam stalno svestan potrebe da razvijam poniznost. Satanin sistem stvari me je poučio da mrzim i ubijam, da budem sumnjičav, agresivan i nepoverljiv. Ali Jehova mi je pokazao milosrđe i lojalnu ljubav, za šta sam veoma zahvalan. Odlučan sam da nastavim da hodim putem mira i da pokazujem ljubav i saosećanje prema svima (Matej 5:43-45; Isaija 2:4).

Nije mi bilo lako da se promenim. Ipak, naučio sam da budem miroljubiv. Takođe, uz Božju pomoć sam uspeo da izađem na kraj s noćnim morama koje su bile posledica ratnih iskustava. Svim srcem se radujem vremenu kada će ratovima i sukobima doći kraj (Psalam 46:10). Dok čekam to vreme, srećan sam što učestvujem u delu kojim se spasavaju životi, naime u pomaganju ljudima da upoznaju našeg velikog Darovaoca života, Jehovu Boga.

[Slike na 12. strani]

Bio sam strelac iz helikoptera

[Slika na 14. strani]

Sa Bilom Akinom i njegovom suprugom Eloizom, 1978.

[Slika na 15. strani]

Za štamparskom presom u podružnici u Gvatemali, 1982.

[Slika na 15. strani]

Danas sa Lupitom, Mičelom i Stefani

[Slika na 15. strani]

Sa suprugom u službi propovedanja