Izazov obezbeđivanja hrane za gradove

„Zadatak obezbeđivanja hrane za gradove u svetu predstavlja sve veći problem koji iziskuje dobru saradnju proizvođača, prevoznika, menadžera prodaje i mnoštva prodavaca“ — ŽAK DIJUF, GENERALNI DIREKTOR ORGANIZACIJE UJEDINJENIH NACIJA ZA ISHRANU I POLJOPRIVREDU (FAO ).

STRUČNJACI za distribuciju hrane čak kažu da bi pouzdanost snabdevanja gradova lako mogla postati „najveći humanitarni problem“ 21. veka.

Pouzdanost snabdevanja hranom definiše se kao „mogućnost da svi ljudi, u bilo kom trenutku, imaju pristup dovoljnoj količini hrane potrebnoj za aktivan i zdrav život“. Trenutno, ukupne zalihe hrane u svetu mogle bi da zadovolje potrebe svetskog stanovništva — kad bi bile odgovarajuće raspodeljene. Ali, kako sada stvari stoje, od neishranjenosti pati oko 840 miliona ljudi. Mnogi od njih žive u gradu. Osmotrite nekoliko aspekata ovog problema.

Velegradovi nezajažljivog apetita

Usled širenja gradova, okolna polja koja su nekad služila za poljoprivrednu proizvodnju sve se više koriste za izgradnju stanova, industrijskih postrojenja i puteva. Zato se pojas plodnog tla oko gradova sve više smanjuje što utiče i na proizvodnju hrane. Ona je u gradu često slaba ili je uopšte i nema, dok meso pristiže iz udaljenih seoskih područja. U mnogim zemljama u razvoju, putevi koji se koriste za transport poljoprivrednih proizvoda od gazdinstava do gradova nisu dobri. To znači duže vreme transporta, više hrane koja propada i, na kraju, veće cene za potrošače, od kojih su mnogi veoma siromašni.

 Neki gradovi u zemljama u razvoju već su veliki, a po svemu sudeći biće još i veći. Naime, predviđa se da će Mumbaj (koji se ranije zvao Bombaj) do 2015. imati 22,6 miliona stanovnika, Nju Delhi 20,9 miliona, Meksiko 20,6 miliona, a Sao Paulo 20 miliona stanovnika. Procenjuje se da grad s deset miliona stanovnika — kao što je Manila ili Rio de Žaneiro — mora da obezbedi čak 6 000 tona hrane dnevno.

To je složen i težak posao, naročito u područjima gde se beleži brz rast gradskog stanovništva. Primera radi, grad Lahore, u Pakistanu, ima ne samo visoki natalitet (2,8 posto) već i ono što se definiše kao „alarmantno“ visoka stopa migracije iz seoskih područja. U mnogim zemljama u razvoju milioni pridošlica slivaju se u već prenatrpane gradove u potrazi za boljim uslovima života, boljim poslom, kvalitetnijim proizvodima i boljim javnim službama. Zbog takve migracije, predviđa se da će u doglednoj budućnosti broj stanovnika Dake, grada u Bangladešu, godišnje rasti za jedan milion, pa čak i za više. Danas dve trećine stanovnika Kine živi na selu, dok će prema procenama, do 2025. većina živeti u gradovima. Nadalje, očekuje se da će do iste godine u indijskim gradovima živeti 600 miliona ljudi.

Usled migracije stanovništva u gradove, potpuno se menja struktura mnogih delova sveta. Primera radi, 1960. u gradskoj sredini u zapadnoj Africi živelo je svega 14 posto stanovništva. Godine 1997. taj broj je iznosio 40 posto, a procenjuje se da će do 2020.  on porasti na 63 posto. Slično tome, predviđa se da će se u severoistočnoj Africi u roku od jedne decenije gradsko stanovništvo udvostručiti. Takođe, procenjuje se da će u zemljama u razvoju u bliskoj budućnosti 90 posto ukupnog rasta stanovništva biti zabeleženo u većim mestima i gradovima.

Pojačanje snabdevanja gradskog područja kako bi se nahranila sva ta gladna usta ogroman je posao. To iziskuje usklađenost više hiljada poljoprivrednika, pakera, vozača kamiona, trgovaca i isporučilaca, kao i korišćenje hiljada vozila. Međutim, u nekim gradovima povećana potražnja za hranom nadmašuje kapacitet proizvodnje okolnih područja. Štaviše, u većini gradova u zemljama u razvoju, obim posla u delatnostima poput transporta i objektima poput skladišta, pijaca i klanica, već je postao prevelik.

Rasprostranjeno siromaštvo

U oblastima gde je siromaštvo rasprostranjeno, problem prehranjivanja rastućeg stanovništva još je veći. U mnogim velikim gradovima u zemljama u razvoju, kao što su Daka, Fritaun, Gvatemala, Lagos i La Paz, procenat siromašnog stanovništva već iznosi 50 posto ili više.

Kada se radi o snabdevanju takvog stanovništva, analitičari prave razliku između dostupnosti hrane i pristupačnosti njene cene. Hrana se možda može naći na pijacama — drugim rečima, može biti dostupna — ali to je mala uteha za gradsku sirotinju ukoliko cena nije pristupačna. Zapaža se da među onim gradskim stanovnicima čiji prihodi rastu dolazi do povećanja potražnje za sve raznovrsnijim prehrambenim proizvodima, a ujedno i do njihove potrošnje. S druge strane, gradska sirotinja teško može priuštiti sebi dovoljno hrane kako bi zadovoljila svoje potrebe i želje. Siromašne porodice na hranu obično moraju da potroše između 60 i 80 posto svojih ukupnih primanja.

Troškovi bi se možda mogli smanjiti kada bi se hrana kupovala u većim količinama. Ipak, to je nemoguće ako ljudi jednostavno nemaju dovoljno novca. Mnoga domaćinstva ne mogu zadovoljiti čak ni osnovne potrebe za hranom, usled čega neminovno dolazi do neishranjenosti. Neishranjenost koja pogađa gradove supsaharske Afrike, da spomenemo samo jedan region, označena je kao „ozbiljan i veoma rasprostranjen problem“.

Riziku su naročito izložene pridošlice iz seoskih područja koje se teško prilagođavaju gradskoj sredini — naime, samohrane majke, niži državni službenici čija plata kasni zbog nedostatka novca, invalidi, stari i bolesni. Takve rizične kategorije stanovništva obično žive u udaljenim naseljima u kojima nema ni osnovnih uslova za život — struje, vode, kanalizacije, puteva, niti mogućnosti za odlaganje smeća — i u kojima veliki broj ljudi živi u privremenom stambenom prostoru koji uz to možda i nije bezbedan. Milioni koji se u uslovima poput ovih bore da sastave kraj s krajem veoma su podložni svim manjkavostima sistema za snabdevanje. Oni često žive daleko od najbliže pijace i nemaju drugog izbora nego da skupo plaćaju nekvalitetnu hranu. Njihov položaj je zaista težak.

Nesigurni i nezdravi uslovi

U mnogim područjima nije neobično da do naglog širenja gradske sredine dođe neplanski i nezakonito. Kao posledica toga nastaje jedna nezdrava i nesigurna okolina s puno  kriminala. „Gradske vlasti u zemljama u razvoju“, navodi Feeding the Cities, publikacija koju je izdala Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu, „često ulažu veliki trud kako bi pronašle rešenja za probleme koji nastaju usled brzog rasta populacije u sredini koja je adekvatna za život samo malog broja stanovnika.“

U većem delu Afrike, pijace često niču neplanski. Trgovci počinju da prodaju svoju robu gde god postoji potražnja. Pijace koje nastaju na taj način ne zadovoljavaju čak ni osnovne preduslove.

U Kolombu, na Šri Lanki, postojeće pijace za trgovinu na veliko i malo smeštene su na neodgovarajućim lokacijama i na njima se stvaraju velike gužve. Vozači kamiona se žale da su im potrebni sati da vozilom dođu do glavne pijace i da se vrate. Takođe je neodgovarajuć i parking prostor, kao i prostor za utovar i istovar robe.

Na drugim mestima, pijace se loše održavaju i slabo su organizovane. Nehigijenski uslovi koji su posledica sve većih količina organskog i neorganskog otpada predstavljaju opasnost po zdravlje. „Ti problemi“, kaže gradonačelnik jednog grada u južnoj Aziji, „doprinose konstantnom pogoršanju kvaliteta života.“

Ozbiljnost problema koji se tiču higijene i životne sredine može se prikazati rezultatima jednog ispitivanja proizvoda  životinjskog porekla koji se prodaju u jednom gradu u jugoistočnoj Aziji. Tamo je uobičajeno da meso bude „izloženo na golom tlu, u kontaktu s prašinom i prljavom vodom“. Salmonela se nalazila u 40 posto uzoraka svinjskog mesa i 60 posto goveđeg mesa, dok je 100 posto uzoraka goveđeg mesa bilo zaraženo bakterijom pod nazivom E. coli. Osim toga, u uzorcima su pronađeni i tragovi teških metala, kao što su olovo i živa.

Reagujući na neodgovarajuć, nepouzdan ili pak neredovan pristup zalihama hrane, stanovnici gradova, poput mnogih u Kanou, u Nigeriji, nastoje da iskoriste svaku slobodnu obradivu površinu koja im je dostupna. Međutim, mnogi od njih nemaju zakonsko pravo na tu zemlju. Time rizikuju da budu isterani, a usevi koje s teškom mukom uzgajaju uništeni.

Olivio Arđenti, stručnjak FAO za bezbednost hrane u gradu, opisuje stanje koje je zatekao tokom posete jednom gradskom poljoprivrednom dobru u Meksiku, u blizini reke u koju se izliva kanalizacija iz obližnjeg sela. Lokalni poljoprivrednici su koristili vodu iz te reke za zalivanje povrća, a njen mulj za pripremanje zemljišta za setvu. „Pitao sam gradske vlasti da li su svesni opasnosti“, piše Arđenti, „i oni su rekli da nisu u mogućnosti da učine bilo šta zato što nemaju ni finansijska ni tehnička sredstva.“ Takvi problemi postoje u mnogim zemljama u razvoju.

Gradovi se bore s problemima

Spisak problema s kojima se suočavaju gradovi koji se ubrzano šire izgleda beskrajan. Međunarodne organizacije, urbanisti i vlasti preduzimaju sve što mogu kako bi ih rešili. Njihova strategija obuhvata podsticanje proizvodnje hrane na selu i obezbeđivanje odgovarajućeg pristupa toj hrani, kao i izgradnju novih puteva, pijaca i klanica. Oni smatraju da je neophodno podsticati na privatno ulaganje u objekte namenjene za skladišta, da poljoprivrednicima, trgovcima i prevoznicima treba omogućiti lakše dobijanje kredita i da treba doneti odgovarajuće propise koji će se odnositi na trgovinu i održavanje higijene.  Međutim, analitičari primećuju da uprkos svem uloženom trudu mnoge lokalne vlasti ne vide te probleme i ne preduzimaju odgovarajuću akciju. Čak i kada to učine, sredstva koja im stoje na raspolaganju nedovoljna su kako bi se uhvatili u koštac s njima.

Usled krajnje ozbiljnosti problema koji pogađaju gradove, posebno one u zemljama u razvoju, izdata su hitna upozorenja. Prema Institutu za međunarodnu politiku snabdevanja hranom, sa sedištem u Vašingtonu, „gradsko stanovništvo će nastaviti da raste, a ti problemi [glad, neishranjenost i siromaštvo] nastaviće da rastu s njim — ukoliko momentalno ne preduzmemo akciju“. Govoreći o budućnosti gradova u siromašnijim zemljama, Dženis Perlman, predsednica Projekta za velegradove, međunarodne mreže organizacija posvećenih pronalaženju rešenja za probleme urbane sredine, kaže: „Nikada do sada nije postojala potreba da se obezbedi hrana, smeštaj, posao i prevoz za tako mnogo ljudi u tako gusto naseljenim područjima, uz tako ozbiljna ograničenja u pogledu finansija i uslova koji vladaju u životnoj sredini. Gradovi uskoro više neće imati kapaciteta da podržavaju život ljudi.“

Ipak, postoje dobri razlozi za verovanje da će problemi oko snabdevanja i distribucije hrane uskoro biti rešeni.

[Okvir na 5. strani]

RAST GRADSKE POPULACIJE

◼ Procenjuje se da će u narednih 30 godina skoro sav rast stanovništva biti koncentrisan na gradsko područje.

◼ Predviđa se da će do 2007. u gradovima živeti više od polovine svetske populacije.

◼ Očekuje se da će u svetu gradsko stanovništvo rasti u proseku za 1,8 posto godišnje, što znači da će se za 38 godina ono udvostručiti.

◼ Predviđa se da će se broj gradova s pet ili više miliona stanovnika povećati sa 46 u 2003. na 61 u 2015.

[Izvor]

Izvor: World Urbanization Prospects — The 2003 Revision, United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division

[Okvir na 6. strani]

NEKI UZROCI I POSLEDICE NEPOUZDANOG SNABDEVANJA HRANOM

◼ „Dobro je potvrđeno da kad god u svetu dođe do naglog skoka cena hrane, to ima za posledicu političke nemire i društvenu nestabilnost u gradskoj sredini“ (Žak Dijuf, generalni direktor Organizacije UN za ishranu i poljoprivredu).

◼ Godine 1999, uragani Džordž i Mič pogodili su područje Kariba i Srednju Ameriku, prouzrokujući velika razaranja, prekid normalnih aktivnosti i nestašice hrane.

◼ Protesti zbog visokih cena goriva u Ekvadoru 1999. i Britaniji 2000. izazvali su ozbiljan prekid u snabdevanju hranom.

◼ U nevolje koje donosi rat spadaju i nestašice hrane.

[Okvir/Slika na 7. strani]

JEDNA MEĐU MILIONIMA

KONSUELO sa svojih trinaestoro dece živi u jednom bespravno podignutom naselju (prikazanom na slici gore) u predgrađu Lime, u Peruu. Troje njene dece ima tuberkulozu. „Živeli smo na planini“, kaže ona, “ali jedne noći se stotine ljudi iz našeg sela preselilo u grad. Mislili smo: ’U Limi će naša deca steći obrazovanje i imati cipele. Život će im biti bolji.‘“ Seljani su nakupili slamu i jedne noći se preselili u grad gde su od tog materijala napravili kuće. Ujutru je bilo toliko mnogo bespravno naseljenih stanara da vlasti nisu mogle da ih isele.

Konsuelina kuća ima veliku rupu na krovu i blatnjav pod. „Uzgajam ove kokoške koje prodajem bogatim ljudima“, kaže ona, misleći na živinu oko njene kuće. „Želela sam da ćerki kupim cipele. Ali sada nam novac treba za bolnicu i lekove.“

Jedina hrana koju Konsuelo ima jesu nekoliko glavica crnog luka. Posao je teško naći, tako da ona nema dovoljno novca čak ni da redovno kupuje vodu. U njenom sirotinjskom domu nema ni tekuće vode ni toaleta. „Koristimo ovaj lonac. Onda noću pošaljem decu da ga negde isprazne“, objašnjava ona. „Prinuđeni smo da to radimo.“

Konsuelo nema nikakvu podršku od svog muža, koga retko viđa. Iako je tek u svojim tridesetim, izgleda mnogo starije. „Njene male tamne oči na blago otečenom licu tupo zure“, kaže autorka koja ju je intervjuisala. „U njima nema nade.“

[Izvori]

Izvor: In Context

AP Photo/Silvia Izquierdo

[Okvir/Slika na 9. strani]

„DA LI DA SE PRESELIM U GRAD?“

ONAJ ko razmišlja o preseljenju u grad treba da uzme u obzir neke činioce. „Jedna od stvari koja najviše privlači jeste očekivanje da će život u gradu biti bolji u odnosu na ono što pruža seoska sredina“, navodi se u publikaciji Feeding the Cities, koju je izdala Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu. Međutim, „to poboljšanje verovatno neće nastupiti odmah, a možda čak ni u okviru jedne generacije“.

Činjenica je da se mnogi, nakon što se iz sela presele u grad, suoče s beskućništvom, nezaposlenošću i još većim siromaštvom nego pre, i sve to u jednoj nepoznatoj sredini. Zato ako razmišljate o takvom koraku, da li ste sigurni da će vam to omogućiti da izdržavate svoju porodicu? Posao u gradu, ako ga uopšte i ima, često je slabo plaćen. Da li biste zbog pritiska da se mnogo radi kako bi se preživelo vi i vaša porodica zanemarili aktivnosti koje smatrate važnim? (Matej 28:19, 20; Jevrejima 10:24, 25).

Neki roditelji su napravili taj izbor, ostavivši porodicu kod kuće. Da li je to mudro? Hrišćanski roditelji imaju obavezu da se staraju za materijalne potrebe svoje porodice, ali kako bi razdvajanje uticalo na porodicu u emocionalnom i duhovnom pogledu? (1. Timoteju 5:8). Da li bi otac na uspešan način mogao da odgaja svoju decu „u disciplini i usmeravanju razmišljanja u skladu s Jehovinim“? (Efešanima 6:4). Da li bi razdvajanje izložilo muža i ženu iskušenjima moralne prirode? (1. Korinćanima 7:5).

Naravno, donošenje bilo kakve odluke je lična stvar. Pre nego što to učine, hrišćani pažljivo treba da odvagnu sve činioce i da se mole Jehovi za vođstvo (Luka 14:28).

[Slike na stranama 8, 9]

Gradovi se bore s nehigijenskim uslovima i gustim saobraćajem

Indija

Niger

Meksiko

Bangladeš

[Slika na 8. strani]

U mnogim siromašnim gradskim porodicama čak i deca moraju da rade

[Izvori slika na 8. strani]

Indija: © Mark Henley/Panos Pictures; Niger: © Olivio Argenti; Meksiko: © Aubrey Wade/Panos Pictures; Bangladeš: © Heldur Netocny/ Panos Pictures; fotografija ispod: © Jean-Leo Dugast/Panos Pictures