Beskućništvo — koji su njegovi uzroci?

„ŠIROM sveta ima preko 100 miliona beskućnika“, izveštavaju Ujedinjene nacije. Ako je taj podatak tačan, to znači da skoro svaki 60. stanovnik planete nema adekvatan krov nad glavom! Ali i pored toga, teško je utvrditi pravi obim ovog problema. Zašto?

Definicija beskućništva prilično se razlikuje od jednog do drugog dela sveta. Pristup i cilj onih koji se bave ovim problemom utiče na način na koji ga definišu. S druge strane, njihova definicija utiče na statističke podatke koji se objavljuju. Zato je teško, ako ne i nemoguće, dobiti tačnu sliku ovog problema.

U knjizi Strategies to Combat Homelessness, koju je izdao Centar Ujedinjenih nacija za ljudske naseobine, beskućništvo se definiše kao stanje „neposedovanja prihvatljivog smeštaja. Ono obuhvata sve uslove stanovanja koji ne odgovaraju onome što se može smatrati prihvatljivim“ u društvu u kom beskućnici žive. Neki mogu živeti na ulici ili stanovati u oronulim ili napuštenim zgradama, dok drugi mogu naći zaklon u domu za nezbrinute. Drugi pak privremeno borave kod svojih prijatelja. U svakom slučaju, ista studija navodi: „Osoba se može svrstati među beskućnike ako se nalazi u stanju u kom se za nju ’nešto mora učiniti‘, budući da živi u krajnje nepovoljnim okolnostima.“

Procenjuje se da u Poljskoj, zemlji sa oko 40 miliona stanovnika, ima čak 300 000 beskućnika. Niko tačno ne zna koliko ih je, zato što se o njima ne vodi evidencija na nekom za to određenom mestu, i zato što se oni stalno sele. Neki smatraju da se pravi broj kreće negde blizu pola miliona!

Pošto je beskućništvo veoma rašireno, možda se s tim problemom suočava i neko koga znate. Teškoće koje su povezane s tim nameću brojna pitanja. Kako je došlo do toga da ostanu bez odgovarajućeg krova nad glavom?  Kako uspevaju da prežive? Ko im pomaže? I šta beskućnicima donosi budućnost?

Beskućništvo — problem koji se ponavlja

Sabrina a je samohrana majka iz Harlema, jedne siromašne njujorške četvrti. Napustila je srednju školu nakon prvog razreda. Ona živi sa svoje troje dece u jednom gradskom prihvatilištu za beskućnike koji su dugo bez smeštaja. Boravi u jednoj sobi sa svoja tri sina — jedan ima deset meseci, drugi tri godine, a treći deset godina. Tu vrstu pomoći u vidu smeštaja obezbeđuju gradske vlasti za osobe koje nemaju sigurno mesto za život.

Sabrina je pre deset godina otišla iz stana svoje majke. Nakon toga je živela sa svojim momkom, zatim je boravila kod prijatelja i rođaka, a kad se situacija pogoršala, potražila je sklonište u gradskim prihvatilištima. „Zarađujem tako što povremeno radim, većinom pletući kosu mušterijama“, kaže Sabrina, „ali uglavnom živim od socijalne pomoći.“

Paradoksalno je to što su njeni problemi, kako piše u časopisu Parents, počeli kada je u jednom hotelu dobila dobar posao kao sobarica. Dok je tamo radila, zarađivala je previše da bi imala pravo na socijalnu pomoć ali nedovoljno da bi pokrila troškove — stanarinu, hranu, odeću, prevoz i da bi podizala decu. Zato je imala problema s plaćanjem kirije i gazda je nastojao da je izbaci iz stana. Na kraju je napustila posao i za kratko se preselila u jedno prihvatilište za hitne slučajeve dok nije dobila stan u kom sada živi.

„Mojoj deci je sve to teško palo“, kaže Sabrina. „Moj najstariji sin je do sada išao u tri škole. Trebalo bi da bude u petom razredu, ali je pao jednu godinu... Veoma često smo morali da se selimo.“ Ona je na listi čekanja za stan od države.

U poređenju sa onima koji nemaju apsolutno nikuda da odu, može izgledati da Sabrina ima sreće. Međutim, ima i onih beskućnika koji na život u prihvatilištu ne gledaju blagonaklono. Prema izveštaju Poljskog odbora za pomoć društvu neki se „plaše discipline i pravila u prihvatilištima“, i ne žele da prihvate pomoć koja im se pruža. Primera radi, od onih koji žive u domovima za nezbrinute očekuje se da rade i da se uzdržavaju od alkohola i droge. Međutim, nisu svi spremni da prihvate takve uslove. Zato se, u zavisnosti od doba godine, beskućnici mogu videti kako spavaju na železničkim stanicama, u šahtama i podrumima, kao i na klupama u parkovima,  ispod mostova i u industrijskim zonama. Slične scene se mogu videti svuda po svetu.

U jednoj knjizi koja se bavi ovom temom navodi se mnoštvo činilaca koji doprinose problemu beskućništva u Poljskoj. U njih spadaju gubitak posla, dug i porodični problemi. Za starije, invalide i osobe zaražene HIV-om nema dovoljno odgovarajućeg smeštaja. Mnogi beskućnici pate od mentalnih ili fizičkih bolesti, ili imaju problem zavisnosti, naročito od alkohola. Većina žena koje su beskućnici napustila je svog muža ili je pobegla od njega. Neke od njih su izbačene iz kuće ili se bave prostitucijom. Stiče se utisak da se iza svakog slučaja krije tužna priča.

Žrtve okolnosti

Stanislava Golinovska, stručnjak za društveno-ekonomska pitanja, kaže: „Ovde [u Poljskoj] ne postoji nijedan slučaj da je osoba sama izabrala da bude beskućnik... Umesto toga, to je posledica različitih neuspeha u životu, koji su doveli do sloma i gubitka volje za životom.“ Izgleda da beskućništvo pogađa ljude koji se, iz ovog ili onog razloga, osećaju nesposobno da izađu na kraj sa svojim problemima. S druge strane, neki su pušteni iz zatvora, nakon čega su ustanovili da su im vandali uništili kuću. Drugi su izbačeni iz kuće. Mnogi su izgubili krov nad glavom usled neke prirodne katastrofe. b

Jedno istraživanje je otkrilo da je skoro polovina beskućnika u Poljskoj živela s porodicom i bračnim drugom, iako su se često suočavali s porodičnim problemima. Mnogi su izbačeni iz kuće ili su bili primorani da odu zbog velikih teškoća. Samo je 14 posto njih dobrovoljno donelo odluku da ode.

Nakon nekog vremena provedenog u prihvatilištu, neki ponovo bivaju u stanju da brinu o sebi i da pronađu smeštaj. Kod drugih, situacija je složenija. Oni ostaju beskućnici delom zbog neke mentalne ili fizičke bolesti, zloupotrebe alkohola ili  droge, nedostatka volje za rad, loših radnih navika, nedostatka odgovarajućeg obrazovanja, a delom i zbog kombinacije tih faktora. U Sjedinjenim Državama, oko 30 posto beskućnika redovno koristi usluge sistema koji obuhvata prihvatilišta, bolnice i, nažalost, zatvore, što jedna neprofitna organizacija naziva „sistemom beskućništva“. Za one koji konstantno zavise od tog sistema kaže se da koriste čak 90 posto društvenih sredstava koja su namenjena za rešavanje problemu beskućništva.

Pomoć za beskućnike?

Neka prihvatilišta organizuju različite službe s ciljem da se beskućnicima pomogne da savladaju taj problem. Pojedincima se može pomoći da dobiju socijalnu pomoć, finansijsku podršku iz drugih izvora, pravnu pomoć, podršku pri ponovnom uspostavljanju veza sa svojom porodicom ili mogućnost da nauče osnovne veštine. Centri za mlade u Londonu pružaju savete što se tiče ishrane, kuvanja, zdravijeg načina života i nalaženja posla. Saveti se pružaju s ciljem da se osobama pomogne da steknu samopoštovanje i motivaciju, kao i veću nezavisnost kako bi mogli da nađu stan i da ga sami plaćaju. Takve mere sigurno zaslužuju pohvalu.

Međutim, prihvatilišta ne pružaju uvek baš onakvu pomoć kakva je beskućnicima po njihovom mišljenju najpotrebnija. Jacek, beskućnik iz Varšave, objašnjava da čovek u prihvatilištu ne može naučiti kako da se snalazi u spoljašnjem svetu. On smatra da stanari prihvatilišta, time što se druže i razgovaraju isključivo jedni s drugima, naginju ka tome da razviju „iskrivljen način razmišljanja“. On kaže: „Prihvatilište u kom smo izolovani od spoljašnjeg sveta postaje kao dom za nezbrinutu decu u kom žive odrasli.“ Po njegovom mišljenju, mnogi stanari „ne razmišljaju na ispravan način“.

 Prema jednoj poljskoj studiji, najbolnije osećanje koje beskućnici doživljavaju jeste usamljenost. Kao posledica finansijskih problema i niskog položaja u društvu, oni često pate i od osećaja bezvrednosti. Neki nalaze utehu u alkoholu. Jacek kaže: „Pošto nemaju nikakvu nadu da će doći do promene, mnogi ovde polako gube veru da se išta može uraditi kako bismo popravili našu tešku situaciju.“ Oni se stide svog izgleda, siromaštva i svoje bespomoćnosti, kao i jednostavne činjenice da su beskućnici.

„Bilo da govorimo o ljudima koji žive u improvizovanim skloništima na ulicama Bombaja [Mumbaja] i Kalkute, o londonskim beskućnicima grubog izgleda koji spavaju na ulici, ili o deci sa brazilskih ulica“, kaže Fransis Džegedi, stručnjak za pitanja koja se tiču stanovništva, „beskućništvo je toliko težak i tužan problem da ga je teško i zamisliti, a kamoli nositi se s njim.“ Zatim dodaje: „Šta god da prouzrokuje ovaj fenomen, stalno se nameće pitanje zašto ovaj svet, pored sveg svog bogatstva, mudrosti i tehnološkog znanja, odaje utisak da je nesposoban da izađe na kraj s problemom beskućništva?“

Očigledno je da je svim beskućnicima potrebna podrška — i to ne samo materijalna već i ona koja će izlečiti njihovo srce i podići njihov duh. Takva podrška može ojačati ljude da se suoče s mnogim problemima koji dovode do beskućništva i da ih savladaju. Ali, gde beskućnici mogu pronaći takvu vrstu pomoći? I kakva nada postoji za to da će tragedija beskućništva jednom zauvek biti prekinuta?

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 6. strani]

Posledice teške bede

Stotine hiljada ljudi živi na ulicama indijskih gradova. Procene od pre nekoliko godina pokazuju da samo u Mumbaju u improvizovanim skloništima na ulicama živi oko 250 000 ljudi. Jedini zaklon obično im pruža cerada razapeta između stubova i okolnih objekata. Zašto žive tu umesto u stanovima na periferiji koje bi mogli sebi da priušte? Zato što oni rade kao sitni trgovci, ulični prodavci, vozači rikši ili skupljači starog gvožđa i svoj posao obavljaju u blizini gradskog centra. „Oni nemaju drugog izbora“, navodi publikacija Strategies to Combat Homelessness. „Zbog siromaštva, jednostavno su primorani da novac koji bi trošili za stan ostave za hranu.“

Na železničkoj stanici Park, u Johanesburgu, živi oko 2 300 muškaraca, žena i dece. Oni spavaju ili na peronima pod otvorenim nebom, koristeći kao ležaj komade ćebadi, ili u kartonskim kućicama. Većina nema posao niti se nada da će ga pronaći. U tom gradu na hiljade njih živi na sličan način. Oni nemaju ni vodu, ni toalet, ni struju. U takvim uslovima bolest se brzo širi.

Razlog za beskućništvo ove dve grupe ljudi, kao i mnogih drugih poput njih, veoma je jednostavan — teška beda.

[Okvir/Slike na 7. strani]

Nedostaci savremenog društva

U knjizi Strategies to Combat Homelessness, koju je objavio Centar Ujedinjenih nacija za ljudske naseobine, navode se brojni nedostaci sadašnjih društvenih, političkih i ekonomskih sistema vezano za obezbeđivanje domova za sve ljude. Slede neki od njih:

● „Glavno pitanje što se tiče beskućništva i dalje se odnosi na nesposobnost država da izdvoje znatna sredstva za ostvarivanje prava na odgovarajući stan.“

● „Postojanje neodgovarajućih propisa i neefikasnih sistema za planiranje može... izazvati haos u pogledu obezbeđivanja stambenog prostora za siromašnu većinu.“

● „Beskućništvo je pokazatelj nepravedne raspodele novca koji vlada izdvaja za obezbeđivanje ili iznajmljivanje stambenog prostora.“

● „Problem beskućništva predstavlja vrhunac politike koja je ili ignorisala ili potcenila nepovoljan uticaj ekonomskih promena, nedostatka odgovarajućeg smeštaja, povećane zloupotrebe droge i drugih problema koji su povezani s fizičkim i mentalnim zdravljem onih koji su najranjiviji u... društvu.“

● „Postoji velika potreba da izmenimo obuku stručnjaka koji rade s ljudima koji su ranjivi. Na beskućnike, a naročito na decu među njima, ne treba gledati kao na teret društva, već kao na neiskorišćen, ali vredan potencijal.“

[Slika]

Majka i njene dve ćerke prose u Meksiku

[Izvor]

© Mark Henley/ Panos Pictures

[Slika na 6. strani]

Nekadašnja železnička stanica u Pretoriji, u Južnoafričkoj Republici, pretvorena je u prihvatilište za beskućnike

[Izvor]

© Dieter Telemans/Panos Pictures

[Izvori slika na 4. strani]

Levo: © Gerd Ludwig/Visum/Panos Pictures; umetnuta slika: © Mikkel Ostergaard/Panos Pictures; desno: © Mark Henley/Panos Pictures