Grobnice — svedočanstvo o drevnim verovanjima

OTPUTUJTE u mislima nekoliko hiljada godina u prošlost. Nalazite se u Vaviloniji, u naprednoj sumerskoj prestonici Uru. Velika povorka Sumeraca izašla je iz grada, ušla u groblje i spušta se niz strmi prolaz koji vodi u grobnicu nedavno preminulog vladara. Zidovi i pod grobnice prekriveni su prostirkama i krase je veličanstvena dela sumerske umetnosti. Praćena muzičarima, povorka u kojoj se nalaze vojnici, sluge i žene, silazi u grobnicu. Svi blistaju, odeveni u svoju najlepšu odeću. Oficiri ponosno nose obeležja koja ukazuju na njihov čin. U ovom živopisnom mnoštvu nalaze se i kola koja vuku volovi ili magarci, pored kojih koračaju sluge. Svi zauzimaju određeno mesto i počinje religiozna služba uz pratnju muzike.

Po završetku religioznog obreda, svaka osoba — od muzičara do sluge — uzima malu glinenu, kamenu ili metalnu kupu koju je ponela sa sobom za tu priliku, zaranja je u jednu bakarnu posudu i ispija posebno pripremljen napitak. Zatim u tišini svi ležu na pod, svako na svoju prostirku, tonu u san i umiru. Neko brzo ubija životinje. Radnici zatvaraju hodnik koji vodi u grobnicu i zapečaćuju ulaz. Sumerci veruju da njihov kralj i bog sada slavno putuje na onaj svet u kočijama koje su zakopane s njim, okružen svojim vernim slugama i čuvarima koji doprinose blistavom izgledu njegove svite.

Tokom iskopavanja u južnom Iraku, arheolog ser Leonard Vuli otkrio je na groblju drevnog Ura 16 kraljevskih grobnica, sličnih ovoj koju smo opisali. Bilo je to jezivo ali veoma značajno otkriće. „U ovim grobnicama pronađeno je bogatstvo koje je bez premca u arheologiji Mesopotamije. Ono obuhvata neke od najčuvenijih dela sumerske umetnosti koja danas krase izložbene prostore Britanskog muzeja i Muzeja Univerziteta Pensilvanija“, kaže Pol Ban u svojoj knjizi Tombs, Graves and Mummies.

Međutim, grobnice iz drevnog Ura nisu bile jedine te vrste, čak i kada se ima u vidu stravično obeležje kao što su ljudske i životinjske žrtve. U mnogim drevnim civilizacijama, plemstvo i vladari su ulagali mnogo truda i sredstava u svoj zagrobni život, što je ponekad bilo povezano sa izuzetnom okrutnošću. Prepune umetničkih dragocenosti i blaga, njihove grobnice su  često bile toliko raskošne da nimalo nisu zaostajale za njihovim palatama. Danas takve grobnice, kao i mnogi drugi skromniji grobovi, služe kao svedočanstvo o prošlim vremenima. Zahvaljujući njima, možemo da upoznamo verovanja, kulturu, kao i umetnička i tehnološka dostignuća drevnih naroda i iščezlih civilizacija.

Odlazak u prah — uz raskoš i pratnju

Godine 1974, nedaleko od kineskog grada Sijana, seljaci su kopali bunar. Ali, nisu pronašli vodu, već ostatke glinenih figura, bronzane samostrele i vrhove strela. Sasvim slučajno, otkrili su 2 100 godina staru Čin vojsku od terakote — preko 7 000 glinenih vojnika i konja koji su nešto veći nego u prirodi i postavljeni u savršenu vojnu formaciju! Ova vojska, pronađena u najvećoj carskoj grobnici u Kini, dobila je ime po Čin Ši Huang Tiju, vladaru koji je 221. pre n. e. ujedinio zaraćene kineske države.

Činov mauzolej je zapravo podzemna palata. Ali, zašto je taj vladar sahranjen s vojnicima od terakote? U svojoj knjizi The Qin Terracotta Army, Džang Venli objašnjava da Činov „mauzolej pruža slikovit prikaz dinastije Ćin i da je izgrađen kako bi Ćin Ši Huangdi [Čin Ši Huang Ti] i nakon smrti uživao u svoj raskoši i moći koje je posedovao tokom života“. Ta grobnica je sada deo ogromnog muzeja koji obuhvata 400 obližnjih grobnica i grobova.

U izgradnji ove grobnice učestvovalo je „više od 700 000 ljudi koji su pozvani iz svih delova carstva“, kaže Džang. Rad je nastavljen i posle Činove smrti 210. pre n. e. i trajao je ukupno 38 godina. Međutim, nisu svi Činovi pratioci u zagrobni život bili od terakote. Njegov naslednik je izdao dekret da sve Činove konkubine koje nisu imale decu budu sahranjene s njim, što je dovelo do smrti „veoma velikog“ broja osoba, kažu istoričari. Slični običaji postojali su i u drugim zemljama.

Severoistočno od meksičke prestonice leže ostaci drevnog Teotivakana, grada u kom je postojala Ulica mrtvih. „Duž te ulice“, piše ranije citirani Pol Ban, „nalaze se neke od najvećih zidanih grobnica na svetu.“ Među njima su Sunčeva i Mesečeva piramida, koje su izgrađene tokom prvog veka n. e., kao i ostaci hrama posvećenog bogu Kecalkoatlu.

Izgleda da su u unutrašnjosti Sunčeve piramide sahranjivani pripadnici viših staleža, možda i sveštenici. Posmrtni ostaci pronađeni u obližnjim masovnim grobnicama ukazuju na mogućnost da su ratnici žrtvovani kako bi štitili velikaše koji su bili sahranjeni u piramidi. Specifičan raspored grobnih mesta naveo je arheologe da zaključe da je tu sahranjeno oko 200 ljudi, među kojima su i deca koja su verovatno bila žrtvovana prilikom posvećenja određenih zdanja.

 Putovanje u zagrobni život brodom ili na konju

Vikinzi, pomorski ratnici iz Skandinavije, koji su harali Evropom pre oko 1 000 godina, takođe su se nadali da će nakon smrti uživati u najvećim blagodatima ovozemaljskog života. Oni su verovali da mrtvi putuju na onaj svet na konjima ili u svojim velikim čamcima na vesla. Zato se u grobnicama Vikinga može naći sve, od skeleta ubijenih konja do istrulelih drvenih čamaca. U knjizi A History of the Vikings, Gvin Džons piše: „Pored umrlog muškarca ili žene stavljano je sve što bi im u zagrobnom životu moglo pružiti iste udobnosti i počasti koje su imali na zemlji... Na palubi broda [zakopanog] kod Ladbija u Danskoj... nađeno je sidro, spremno da bude bačeno kad njegov vlasnik stigne na svoje odredište.“

Kao ratnički narod, Vikinzi su verovali da će ako poginu u borbi otići u dom bogova, mesto koje su zvali Asgard. „Tamo bi mogli da se bore po ceo dan i da uživaju u gozbi celu noć“, piše u delu World Book Encyclopedia. I u vikinškim grobnicama nađene su ljudske žrtve. „Kada bi neki poglavar umro, robovi i sluge su pitani ko je spreman da mu se pridruži“, navodi se u knjizi The Vikings.

Stari Kelti su verovali da se čak i dug može preneti na onaj svet — što je moglo da posluži kao prepreden izgovor za odlaganje isplate! U Mesopotamiji su deca sahranjivana sa igračkama. U nekim delovima stare Britanije, u grobove vojnika stavljana je hrana, na primer jagnjeći butovi, kako ne bi svoj sledeći život otpočeli gladni. U Srednjoj Americi, Maje su članove kraljevske porodice sahranjivale s predmetima od žada — dragog kamena zelene boje koji je simbolično predstavljao kondenzovanu vlagu i dah. Time se možda želeo zasigurati nastavak života posle smrti.

Nešto posle 1 000. godine pre n. e., u oblasti koja se danas nalazi na području Bugarske, severne Grčke i Turske, živeli su Tračani — narod koji je drugima uterivao strah u kosti, ali je bio poznat i po izvanrednim rukotvorinama od zlata. Njihove grobnice svedoče o tome da su istaknute vođe imale veličanstveni ispraćaj. Sahranjivani su sa bojnim kolima, konjima, bogato ukrašenim oružjem, pa čak i sa svojim suprugama. U stvari, supruga jednog Tračanina smatrala je čašću da bude žrtvovana i sahranjena pored muža!

U nešto kasnijem periodu i ne tako daleko — severno od Crnog mora — živeli su Skiti. Bili su uvek spremni da ratuju, pili su iz čaša napravljenih od lobanja svojih žrtava i nosili ogrtače od ljudskih skalpova. U jednoj skitskoj grobnici nađen je kostur žene pored kog je ostavljena zaliha konoplje. Na njenoj lobanji su bile probušene tri male rupe, možda da bi se ublažilo oticanje i bol. Konoplja je verovatno ostavljena pored nje da bi joj na onom svetu poslužila kao sredstvo protiv glavobolje.

Egipćani i zagrobni život

Egipatske piramide u blizini Kaira i grobnice u Dolini kraljeva, nedaleko od Luksora, ubrajaju se među najčuvenije grobnice iz drevnih vremena. Rani Egipćani su koristili istu reč za „grob“ i za „kuću“ — par. „Prema tome, postojala je kuća tokom života i kuća posle smrti“, piše Kristina el Mahdi u svojoj knjizi Mummies, Myth and Magic in Ancient Egypt. Ona takođe navodi  da je „prema verovanjima [Egipćana], bilo neophodno sačuvati telo kako bi bili sačuvani i ostali elementi njihovog bića, naime ka, ba i ak“.

Ka je bila duhovna kopija fizičkog tela i obuhvatala je njegove težnje, želje i potrebe. Nakon smrti, napuštala je telo i nastanjivala se u grobnici. Budući da je ka bilo potrebno sve što je osoba koristila tokom života, „dobra koja su stavljana u grob bila su pre svega namenjena zadovoljavanju njenih potreba“, piše Kristina el Mahdi. Ba se može povezati s karakterom ili ličnošću osobe i na slikama je prikazivana kao ptica sa ljudskom glavom. Ulazila je u telo prilikom rođenja i napuštala ga nakon smrti. Treći deo bića, ak, „izranjao“ je iz mumije dok su nad njom izgovarane magične reči. a Verovalo se da ak živi u svetu bogova.

Time što su podelili ljudsko biće na tri elementa, Egipćani su otišli korak dalje  od starih grčkih filozofa koji su smatrali da su ljudi sačinjeni od dva elementa — tela i svesne „duše“. Iako mnogi još uvek veruju u to, Biblija ne podupire ovo učenje. U njoj piše: „Živi znaju da će umreti, ali mrtvi ništa ne znaju“ (Propovednik 9:5).

Odakle opsednutost smrću?

U knjizi Prehistoric Religion, dr E. Džejms piše: „Od svega... sa čim se čovek suočava, ništa nije tako potresno i ne ostavlja toliku prazninu kao smrt... Zato ne iznenađuje što je kult mrtvih toliko snažan i igra važnu ulogu u ljudskom društvu, i to od samih njegovih početaka.“

Biblija, najstarija knjiga istinske mudrosti, naziva smrt neprijateljem ljudi (1. Korinćanima 15:26). To je zaista prikladan opis! Svako pleme i civilizacija snažno su se opirali ideji da je smrt konačan kraj svega. S druge strane, Biblija u Postanju 3:19 tačno opisuje ono što se dešava nakon smrti: „Ti [si] prah i u prah ćeš se vratiti.“ Međutim, u njoj se u povezanosti s mnogima koji su umrli koristi i izraz „spomen-grob“. Zašto? Zbog toga što se mnogi koji počivaju u grobu, čak i oni čije se telo potpuno raspalo, nalaze u Božjem sećanju, čekajući srećno vreme kada će ih Bog uskrsnuti i dati im priliku da dobiju večni život na zemlji pretvorenoj u raj (Luka 23:43; Jovan 5:28, 29).

U međuvremenu, mrtvi su bez svesti. Isus je njihovo stanje uporedio sa snom (Jovan 11:11-14). Osobi koja se nalazi u takvom stanju nisu potrebna nikakva dobra niti pratioci. U stvari, zakopane dragocenosti koje su bile namenjene mrtvima koristile su samo živima — uglavnom pljačkašima grobova! U skladu sa učenjem koje iznosi o stanju mrtvih, Biblija kaže: „Ništa nismo doneli na ovaj svet, pa ne možemo ništa ni odneti“ (1. Timoteju 6:7). Kako su hrišćani samo zahvalni što znaju ovu istinu koja ’ih oslobađa‘ od surovih i okrutnih običaja povezanih s kultom mrtvih koji su postojali u prošlosti, pa čak i u naše vreme! (Jovan 8:32).

Pa ipak, te veličanstvene grobnice iz drevnih vremena nisu bezvredne. Bez mnogobrojnih predmeta i posmrtnih ostataka koji su pronađeni u njima, naše znanje o dalekoj prošlosti i nekim iščezlim civilizacijama bilo bi vrlo ograničeno.

[Fusnota]

[Okvir/Slike na 24. strani]

Drevne civilizacije i zdravlje

Ispitujući posmrtne ostatke — naročito mumificirana tela pronađena u grobnicama, kao i ona koja su prirodnim putem sačuvana u tresetištima, vrelom pustinjskom pesku, ledu i snegu — naučnici su saznali mnogo o zdravlju naših dalekih predaka. Posebno su dostignuća na polju genetike omogućila naučnicima da proniknu u mnoge pojedinosti — od porodičnih veza faraona i njihovih kraljica do krvne grupe devojaka iz naroda Inka. Ta ispitivanja su pokazala da su narodi starog doba imali mnoge zdravstvene probleme koji su i danas uobičajeni, kao što su artritis i bradavice.

Izgleda da su naročito stari Egipćani bili podložni brojnim bolestima, uglavnom zbog mnoštva parazita — od onih koji izazivaju šistosomijazu (bilharziju), do gvinejskih crva i pantljičare — koje su dobijali iz Nila i kanala za navodnjavanje. To doziva u misli reči koje je Bog uputio Izraelcima kratko nakon što ih je oslobodio iz Egipta, 1513. pre n. e.: „Jehova... neće pustiti na tebe nijednu opaku egipatsku bolest za koju znaš“ (Ponovljeni zakoni 7:15, NW).

[Izvor]

© R Sheridan/ANCIENT ART & ARCHITECTURE COLLECTION LTD

[Slika na 20. strani]

Sumerski ukras za glavu i nakit sluškinje koja je bila sahranjena u kraljevskoj grobnici u Uru

[Izvor]

© The British Museum

[Slike na 21. strani]

Čin vojska od terakote — svaki vojnik je izvajan sa karakterističnim crtama lica

[Izvor]

Umetnuta fotografija: Erich Lessing/Art Resource, NY; © Joe Carini / Index Stock Imagery

[Slika na 23. strani]

Sunčeva piramida i Ulica mrtvih u Teotivakanu, Meksiko

[Izvor]

Gore: © Philip Baird www.anthroarcheart.org; slika: Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

[Slika na 23. strani]

Levo: Zlatna posmrtna maska egipatskog kralja Tutankamona; dole: Slika sa zida grobnice na kojoj je „ba“ predstavljena kao ptica sa ljudskom glavom