Dvaput osuđen na 25 godina prinudnog rada

ISPRIČAO JEFREM PLATON

Krajem 1951, drugi put sam osuđen na 25 godina prinudnog rada u logoru. Ovog puta poslan sam u ozloglašeni sovjetski logor u Vorkuti, iznad Severnog polarnika. Dozvolite mi da vam objasnim kako sam dospeo tamo i za dlaku izbegao da budem ubijen.

RODIO sam se 16. jula 1920. u siromašnoj porodici u Besarabiji, danas poznatoj kao Republika Moldavija. Otac je umro kratko pre mog rođenja, a kada sam imao četiri godine umrla je i majka. Tako smo nas šestoro dece ostali siročad. Stariji su nama mlađima bili poput roditelja i na tome sam im veoma zahvalan.

Kao mlad, veoma sam se zanimao za religiju i bio sam aktivan u našoj pravoslavnoj crkvi. Međutim, s vremenom sam se razočarao u nju, a pogotovo u sveštenike, jer su blagosiljali ono što se radilo tokom Drugog svetskog rata koji je počeo u septembru 1939.

Početkom 1940, izbio je rat između Rumunije i Sovjetskog Saveza, tako da se Besarabija našla između dve vatre. General Jon Antonesku, koji je tada bio na vlasti u Rumuniji, ponovo je pripojio Besarabiju. Vlasti su uvele oblik predvojničke obuke za muškarce starije od 20 godina. Ja sam takođe bio pozvan. Obuka se vršila u Borošenima, nedaleko od sela u kom smo moja supruga Olga i ja živeli.

Kontakt s biblijskom istinom

Tokom obuke, na jednoj pauzi za ručak, zapazio sam grupu muškaraca koji su vodili živ razgovor. Saznao sam da su oni bili Jehovini svedoci. Nakon jednog kratkog razgovora s njima, usledili su još mnogi. S vremenom sam uvideo, i bio veoma srećan zbog toga, da sam pronašao biblijsku istinu, koju sam zatim preneo Olgi i njenim roditeljima.

Razgovor koji mi je onog dana privukao pažnju bio je o pitanju neutralnosti. Svedoci su zaključili da treba da zauzmu stav. Njihova odluka je bila da učestvuju u obuci ali da odbiju da polože zakletvu na vernost, što je bilo obavezno pre regrutovanja u vojsku.

Rekao sam Olgi i njenim roditeljima da i ja nameravam da odbijem da položim tu zakletvu, i oni su me podržali u toj odluci. Došao je 24. januar 1943 — dan regrutacije, a ujedno i čas polaganja zakletve na vernost. Osmorica nas smo istupili pred sveštenike koji su vršili regrutaciju. Umesto da izgovorimo zakletvu, rekli smo da ne možemo da idemo u rat jer smo neutralni.

Uhapšeni smo i odvedeni u policijsku stanicu u Borošenima. Tamo smo tako svirepo pretučeni da me je supruga kasnije jedva prepoznala. Zatim smo poslani na vojni sud u glavni grad Kišinjev.

Morali smo da pešačimo oko 140 kilometara, za šta nam je zbog oštre zime trebao  21 dan. Sva osmorica smo bili vezani lancima jedan za drugog i marširali smo uz naoružanu pratnju, koja nam nije dala ni hranu ni vodu. Svaki put kada bismo stigli u neku policijsku stanicu, dobijali smo batine, a stajali smo ukupno 13 puta! Preživeli smo zahvaljujući meštanima koji su nam davali hranu i vodu u policijskim stanicama gde smo provodili noći. U toj njihovoj ljubaznosti, videli smo dokaz da se Bog brine za nas.

Istrajan uprkos obeshrabrenju

Dok smo bili u pritvoru u Kišinjevu, čekajući izlazak pred vojni sud, opet su nas strašno pretukli. U pokušaju da oslabe našu veru, rečeno nam je da su se Svedoci iz Zajkana, sela na severu Moldavije, odrekli vere i da im je dozvoljeno da se vrate kućama. Kasnije smo saznali da su oni bili pušteni kući samo do sudskog saslušanja. Takođe, jedan policajac nam je citirao novinski članak u kom je stajalo da je vojni sud u Ukrajini osudio na smrt 80 Svedoka.

Razmišljajući o tome kako nikada više neće videti svoju decu, neki od nas osmorice postali su obeshrabreni. Obećano nam je da ćemo biti slobodni ako se odreknemo svoje vere. Da bismo razmislili malo o svojoj budućnosti, sve su nas poslali kući na nedelju dana da budemo sa svojim porodicama. Nakon toga, samo trojica nas smo ostali rešeni da budemo neutralni.

Dvadesetog februara 1943, odveden sam u istu policijsku stanicu u Borošenima u kojoj sam ranije onako svirepo pretučen. Tamo sam sreo druga dva Svedoka koja su zadržala svoj stav. Zaista smo bili srećni kada smo se videli! Kasnije smo konjskom zapregom prebačeni u Beljce. Tokom puta sam se ozbiljno razboleo, što se pokazalo kao dobro jer smo onda do Kišinjeva išli autobusom.

Kada smo stigli, čuvari su shvatili da smo mi ta trojica koja su zadržala svoj stav. Za početak smo ponovo pretučeni. Mesec dana kasnije, osuđeni smo na 25 godina prinudnog rada u jednom logoru u Rumuniji.

Kršten u krateru od bombe

Kasnije smo poslani u Kuđir u Rumuniji, gde smo obarali stabla. Ako bismo ispunili normu, dobili bismo nešto više hrane. Naša grupa od deset Svedoka bila je vredna, tako da smo jeli bolje nego u zatvorima gde smo prethodno bili.

Američka vojska je 1944. počela da bombarduje područje u blizini našeg logora. Jedna bomba je napravila ogroman krater u blizini malog potoka. Krater se lagano punio vodom i postao je veliki bazen. Tamo sam se u septembru 1944. krstio u znak svog predanja Jehovi Bogu koje sam izvršio godinu i po dana ranije.

Konačno slobodni!

Nekoliko nedelja kasnije, ruska armija je oslobodila stotine Svedoka u tom području i mogli smo da se vratimo kućama. Tada sam prvi put video svog sina Vasila, koji se rodio 1943, dok sam bio u radnom logoru.

Do maja 1945. kada je završen Drugi svetski rat u Evropi, Besarabija je postala deo Sovjetskog Saveza i nazvana je Moldavska Sovjetska Socijalistička Republika. Vlasti se nisu odmah usprotivile našem hrišćanskom delu. Međutim, zapazile su da ne glasamo, a Sovjetski Savez je to tumačio kao veoma ozbiljan prekršaj.

Naš drugi sin Pavel rodio se 1946, a godinu dana kasnije dobili smo i ćerku Mariju. Bili smo veoma srećna porodica! Ali dve godine kasnije, dogodilo se nešto strašno. Naša mala Marija se iznenada razbolela i umrla. Sahranili smo je 5. jula 1949. To je bio tek početak naše tuge.

Proterani u Sibir

Svega nekoliko sati nakon sahrane, dok još nije svanulo naredno jutro, probudila su nas trojica vojnika. Rekli su nam da ćemo biti deportovani zbog našeg  „antisovjetskog vladanja“. Dozvoljeno nam je da ponesemo nešto hrane i odeće, i 6. jula 1949. prebačeni smo nekih 4 000 kilometara u Kurgan, u Sibiru, severno od Kazahstana.

Put je trajao 18 dana. Strpali su nas u vagone kao stoku. Tokom celog puta samo dvaput smo dobili nešto za jelo. Hranu smo trošili štedljivo tako da smo je imali tokom celog puta. Svi u našem vagonu bili su Jehovini svedoci. Svakodnevno smo jačali svoju duhovnost tako što smo vodili mnoge biblijske razgovore. Najvrednije što smo imali bilo je jedno Sveto pismo.

Kada smo konačno stigli u Kurgan, ustanovili smo da smo ipak imali određenu slobodu kretanja, iako smo živeli u radnom logoru. Ja sam radio u kovačnici i mogao sam da razgovaram s kolegama o svojoj biblijskoj nadi. Dve godine kasnije, 27. septembra 1951, ponovo sam uhapšen i odveden na sud. Tužilaštvo je izvelo 18 ljudi koji su rekli da sam predskazivao uništenje države. Ja sam zapravo citirao proročanstvo iz Danila 2:44 da bih pokazao da će sve ljudske vladavine biti zamenjene Božjim Kraljevstvom.

Osim toga, vlasti su pretražile mesto gde smo živeli i našle jednu Kulu stražaru koju smo krišom dobili iz Moldavije. Do tada su uglavnom nalazili rukom prepisivane kopije ili časopise koje smo sami umnožavali. Međutim, ovaj je bio odštampan van Sovjetskog Saveza. Zato sam ponovo osuđen na 25 godina prinudnog rada. Ovog puta sam poslan u rudnike uglja u Vorkuti, ozloglašeni radni logor na severu planine Ural, iznad Severnog polarnika.

Umalo smrt u Vorkuti

Vorkuta je bila ogroman zatvorski kompleks koji se sastojao od 60 radnih logora. Samo u našem logoru bilo je preko 6 000 radnika. Mnogi nisu izdržali veoma niske temperature, nehumane uslove za život i podzemno vađenje uglja. Ljudi su skoro svakog dana umirali i trebalo ih je sahraniti. Moje zdravlje se veoma pogoršalo, tako da nisam mogao naporno da radim. Dodeljen mi je takozvani lakši posao — ubacivanje uglja lopatom u teretna kola.

Uslovi u Vorkuti su bili toliko loši da su rudari organizovali štrajk, ali se on pretvorio u pravu pobunu. Rudari su čak postavili sopstvenu upravu i odredili oko 150 ljudi koji bi se borili ako bi došla vojska. Hteli su da ja i još skoro 30 Svedoka budemo u njihovoj „vojsci“. Ali mi smo odbili da im se pridružimo.

Pobuna je trajala dve nedelje dok vojska nije došla i pobila sve pobunjenike. Rečeno nam je da su pobunjenici planirali da nas obese usred radionice! Na sreću, nisu uspeli u svojim planovima. Uzimajući u obzir sistematsko nastojanje Sovjeta da nam slome veru, možete razumeti zašto zaslugu za to što smo ostali živi pripisujemo našem velikom Bogu, Jehovi!

Potpuno korišćenje veće slobode

Staljinovom smrću u martu 1953, došlo je do izvesnog poboljšanja naše situacije. Iz Vorkute sam oslobođen 1955. i bilo mi je dozvoljeno da se vratim svojoj porodici, koja je još uvek živela u logoru za seču stabala u Kurganu. Tamo smo nastavili  da govorimo meštanima o našoj predivnoj nadi.

Posle šest godina smo poželeli da se preselimo na novo područje gde bismo mogli da propovedamo. Zato smo napisali pismo predsedniku države Nikiti Hruščovu, u kom smo zatražili dozvolu da se preselimo pošto u Kurganu nije bilo škole — što je bila istina. Dobili smo dozvolu da se preselimo u gradić Makušino, gde je takođe postojao radni logor. Koliko smo bili srećni što smo tamo mogli da pomognemo da četiri velike porodice postanu predane Jehovine sluge!

Konačno sam 1965. pušten iz logora. Iako još uvek nismo smeli da se vratimo u Moldaviju, mogli smo da odemo bilo gde u Sovjetskom Savezu. Naredne godine krenuli smo za Kustanaj u Kazahstanu, gde su već postojale dve skupštine Svedoka. Pošto se na tom području već dosta propovedalo, tri godine kasnije preselili smo se u Čirčik u Uzbekistanu. Do tada su se naši sinovi Vasil i Pavel oženili. Zato smo se koncentrisali na duhovni rast naše ostale dece — desetogodišnjeg Dumitrua i sedmogodišnje Ljube.

U Uzbekistanu smo živeli deset godina, tokom kojih smo takođe pomagali drugima da upoznaju Jehovu. Onda smo se 1979. preselili više od 1 500 kilometara zapadno u Krasnodar, blizu Crnog mora u južnoj Rusiji. Tamo smo Olga i ja dve godine služili u punovremenoj službi kao pioniri i pomagali smo drugima da postanu Svedoci.

Povratak u Moldaviju

U leto 1989 — 40 godina nakon što smo prognani — odlučili smo da se vratimo u Moldaviju. Odmah smo ponovo postali pioniri i u tom svojstvu smo služili do 1993. Tamo smo pomogli da više od 30 osoba postanu aktivni Jehovini svedoci. Srce mi se preliva radošću kada pomislim koliko nas je Jehova blagoslovio kao porodicu! Nažalost, moja draga supruga je umrla u maju 2004.

Ipak, teši me to što sve četvoro naše dece, kao i 14 naše unučadi i 18 praunučadi aktivno služe Jehovi. Istina, život nas nije mazio, ali kakav je samo osećaj znati da nam je Jehova pomogao da mu ostanemo verni u kušnjama!

Slabo zdravlje i poodmakle godine ograničavaju me u pogledu toga koliko mogu da uradim u službi. Pa ipak, dajem sve od sebe. Naučio sam da je, bez obzira na kušnje s kojima se susrećemo u životu, Jehova uvek tu da nam pruži snagu i ohrabrenje koje nam je potrebno. a

[Fusnota]

[Slika na stranama 14, 15]

Jehovini svedoci u radnom logoru u Vorkuti

[Slika na 15. strani]

Sa Olgom, 2002. godine