Mladi pitaju...

Zašto povređujem sebe?

„Prerezala sam vene i morala da idem na ušivanje. Lekaru sam rekla da sam se isekla na sijalicu. Nisam lagala, ali sam prećutala da sam to uradila namerno“ (Saša, 23 godine).

„Moji roditelji su primetili moje ožiljke, ali samo one koji su ličili na male ogrebotine... Kad-tad videće neku novu povredu, ali ja sam smislila izgovor... Ne želim da znaju istinu“ (Adrijana, 13 godina).

„Imala sam naviku da povređujem sebe od svoje 11. godine. Znala sam koje je Božje gledište o ljudskom telu, ali čak me ni to nije sprečavalo“ (Dženifer, 20 godina).

MOŽDA poznaješ nekoga poput Saše, Adrijane ili Dženifer. a Možda je to neko iz škole. Ili tvoj brat ili sestra. Ili možda ti imaš takav problem. Samo u Sjedinjenim Državama, procenjuje se da milioni ljudi — od kojih su mnogi mladi — namerno povređuju sebe na razne načine, na primer tako što se seku, udaraju ili grebu, ili tako što spaljuju svoju kožu. b

Povređivati sebe namerno? U prošlosti bi se takvo ponašanje povezivalo s nekom bizarnom modom ili kultom. Ipak, proteklih godina se mnogo više saznalo o samopovređivanju, koje uključuje i samosakaćenje. Ujedno je porastao i broj onih koji su priznali da imaju taj problem. „Svaki specijalista kaže da je taj problem sve veći“, kaže Majkl Holander, direktor jednog rehabilitacionog centra u Sjedinjenim Državama.

Iako se samopovređivanje retko završava smrću, ono je ipak opasno. Na primer, razmotri Violetin slučaj. Ona kaže: „Kada hoću da povredim sebe, obično uzmem žilet. Do sada sam dvaput bila u bolnici.  Jednom sam zbog duboke posekotine morala u urgentni centar.“ Poput mnogih koji imaju taj problem, Violeta je nastavila da povređuje sebe i kada je odrasla. „Počela sam sa 15 godina, a sada imam 30“, kaže ona.

Da li si ti, ili je neko koga poznaješ, postao žrtva ove navike? Ako jesi, ne očajavaj. Pomoć stoji na raspolaganju. U idućem izdanju Probudite se! biće reči o tome kako se može pomoći onima koji povređuju sebe. c Ipak, najpre bi trebalo da razmotrimo okolnosti ljudi koji imaju ovaj poremećaj i zašto oni to rade.

Različite okolnosti

Teško je takve osobe nazvati jednim imenom ili ih svrstati u određenu kategoriju. Neki potiču iz problematičnih, a neki iz stabilnih i srećnih porodica. Dosta njih ima loš uspeh u školi, ali mnogi su briljantni učenici. Često oni koji povređuju sebe ničim ne pokazuju da imaju neki problem, jer iako su potišteni, ne dozvoljavaju da se to vidi na njima. Biblija kaže: „I sred smeha može srce biti žalosno“ (Poslovice 14:13).

Zatim, stepen samopovređivanja razlikuje se od osobe do osobe. Na primer, jedno istraživanje je otkrilo da neki povređuju sebe samo jednom godišnje, dok drugi to rade u proseku dvaput na dan. Zanimljivo je da je ova praksa među muškarcima mnogo češća nego što se ranije mislilo. Pa ipak, ovaj problem se uglavnom javlja kod devojaka. d

Uprkos različitim okolnostima, izgleda da oni koji povređuju sebe imaju neke sličnosti. Jedna enciklopedija o mladima zapaža: „Mladi koji povređuju sebe često se osećaju nemoćno, teško im je da se otvore prema drugima, osećaju se izolovano ili napušteno, uplašeni su i imaju nisko samopoštovanje.“

Naravno, neki će reći da ovaj opis odgovara skoro svakoj mladoj osobi koja se suočava sa strahovima i izazovima odrastanja. Ipak, u slučaju onih koji povređuju sebe ta borba je naročito izražena. Nemoć da se osećanja pretoče u reči i da se poveri prisnom prijatelju, može učiniti da školske obaveze, pritisak na poslu ili sukobi u kući izgledaju preveliki. Devojka ne vidi rešenje i oseća da nema s kim da razgovara. Pritisak je neizdrživ. Tako ona otkriva nešto: Povređujući sebe, izgleda da se rasterećuje emocionalne patnje i da može da nastavi sa životom — barem na neko vreme.

Otkud težnja da se emocionalna patnja ublaži fizičkim bolom? Da bismo to prikazali, uzmi u obzir šta se dešava kada treba da dobiješ injekciju kod lekara. Da li si ikada uhvatila sebe kako se štipaš ili zarivaš nokat u kožu, samo da bi odvukla sebi pažnju od uboda igle? Osoba koja povređuje sebe ponaša se na sličan način, samo je to mnogo ozbiljnije. Za nju, samopovređivanje je način da odvrati pažnju i ublaži sebi bol od „uboda“ emocionalne patnje koja može biti tako velika da je lakše podneti fizički bol.  Možda je to razlog zbog čega je jedna osoba samopovređivanje nazvala „lekom za svoje strahove“.

„Mehanizam protiv stresa“

Onima koji nisu upoznati sa ovim poremećajem samopovređivanje može izgledati kao pokušaj samoubistva. Ali to obično nije tako. „Te osobe uglavnom pokušavaju da okončaju samo svoj bol, a ne i svoj život“, piše Sabrina Solin Vajl, urednica jednog časopisa za mlade. Zato se u jednom delu ukazuje da je samopovređivanje „’pojas za spasavanje‘ a ne ’davljenje‘“. Takođe se kaže da je ta praksa „mehanizam protiv stresa“. Kakvog stresa?

Došlo se do zaključka da mnogi koji povređuju sebe pate od nekog oblika traume, kao što je teško detinjstvo ili zanemarivanje. Kod drugih je to slučaj zbog porodičnih sukoba ili roditelja koji je alkoholičar. Neki se opet suočavaju sa određenim oblikom mentalnog poremećaja.

Postoje i drugi uzroci. Na primer, Sara je patila usled onoga što je nazvala strogi perfekcionizam. Iako je pravila ozbiljne greške i primala pomoć od hrišćanskih starešina, osećala je ogromnu krivicu zbog svakodnevnih pogreški. „Mislila sam da moram da budem stroga prema sebi“, kaže Sara. „Na to što sam povređivala sebe gledala sam čisto kao na samodisciplinu. Moja ’samodisciplina‘ se sastojala od toga da sam čupala sebe za kosu, sekla vene i ruke, udarala se i pravila sebi velike modrice. Kažnjavala sam sebe tako što sam držala ruku pod vrelom vodom, sedela napolju bez kaputa iako je bilo ledeno i po ceo dan nisam ništa jela.“

Za Saru, samopovređivanje je bilo odraz duboke mržnje prema sebi. „Ponekad sam bila svesna da mi je Jehova oprostio“, kaže ona, „ali nisam želela da to bude tako. Želela sam da patim jer sam strašno mrzela sebe. Iako sam znala da je Jehovi nepojmljivo i da pomisli na mesto mučenja kao što je pakao o kom se govori u hrišćanskom svetu, želela sam da stvori jedan samo za mene.“

„Kritična vremena“

Neki se možda pitaju kako to da se tako nešto pojavilo u naše vreme. Ipak, oni koji se bave proučavanjem Biblije znaju da su ovo „kritična vremena s kojima se teško izlazi na kraj“ (2. Timoteju 3:1). Zato nisu iznenađeni što ljudi — uključujući i mlade — pribegavaju ponašanju koje je teško objasniti.

Biblija priznaje da „tlačenje može mudroga navesti da postupa ludo“ (Propovednik 7:7, NW). Izazovi mladosti — u nekim slučajevima propraćeni teškim životnim iskustvima — mogu biti uzrok nasilnog ponašanja u koje spada i samopovređivanje. Mlada osoba koja se oseća napušteno i smatra da nema kome da se obrati, lako može naći utehu i olakšanje u tome. Ali, bilo kakvo olakšanje takve vrste samo je kratkog veka. Pre ili kasnije, problemi će se vratiti, a sa njima i potreba za samopovređivanjem.

Oni koji povređuju sebe uglavnom žele da prekinu s tim, ali im je to veoma teško. Kako su neki ipak uspeli? O tome će biti reči u članku „Mladi pitaju... Kako mogu prestati da povređujem sebe?“, u izdanju Probudite se! od februara 2006.

ZA RAZMIŠLJANJE

◼ Zašto neki mladi pribegavaju samopovređivanju?

◼ Nakon čitanja ovog članka, možeš li se setiti nekog boljeg načina da savladaš duševnu bol?

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 11. strani]

„I sred smeha može srce biti žalosno“ (Poslovice 14:13)

[Istaknuti tekst na 11. strani]

„Te osobe uglavnom pokušavaju da okončaju samo svoj bol, a ne i svoj život“

[Istaknuti tekst na 12. strani]

Živimo u ’kritičnim vremenima s kojima se teško izlazi na kraj‘ (2. Timoteju 3:1)