Poseta centru za protetiku

POKRENI

Poseta centru za protetiku

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! S NOVOG ZELANDA

IMAO sam dva razloga za posetu novozelandskom Centru za protetiku koji se nalazi u Velingtonu. Kao prvo, bilo je potrebno izvršiti neke korekcije na mojoj veštačkoj nozi. Drugo, želeo sam da obiđem centar kako bih saznao više o procesu proizvodnje veštačkih ekstremiteta.

Moj protetičar se ljubazno odazvao na moju molbu i poveo me u obilazak centra. Pokazalo se da je to bilo korisno, jer sam tako stekao veće cenjenje za umešnost i predanost ljudi koji se bave protetikom.

Reč „proteza“ se odnosi na ’mehaničku spravu koja zamenjuje izgubljeni organ ljudskog tela ili njegov deo‘. Protetika je „deo medicine koji se bavi veštačkim zamenjivanjem izgubljenih organa ljudskog tela ili njihovih delova“. Protetičar je „stručnjak za izradu proteza“ (Školski rečnik).

Kako se pravi veštačka noga?

Većina pacijenata dolazi u ovaj centar da bi dobili veštačku nogu. Prvi korak u njenoj izradi jeste omotavanje zalečenog ostatka ekstremiteta, na primer gipsanim zavojem. Kad zavoj očvrsne, on se sklanja i na osnovu njega se pravi gipsani odlivak, koji služi za izradu tačne kopije ostatka ekstremiteta. Pomoću tog modela se zatim pravi šupljina u koju se namešta novi ekstremitet. Tako počinje proces izrade potpuno funkcionalne veštačke noge koja će zameniti izgubljenu. Novija, još efikasnija tehnika uključuje korišćenje kompjuterskih programa za merenje ostatka ekstremiteta. Zatim se pomoću jedne mašine pravi njegova tačna kopija.

Nakon što sam se upoznao sa stručnim tehnikama koje se koriste u centru, pokazali su mi neka gotova uvozna protetička pomagala. Jedan upečatljiv primer bilo je hidraulično koleno pričvršćeno za termoplastičnu zglobnu čašicu koja se može oblikovati kada se zagreje i tako prilagoditi potrebama svakog pacijenta. U centru postoje opsežni ilustrovani katalozi protetičkih pomagala različitih proizvođača iz celog sveta.

U završnim fazama izrade proteze, rade se fina podešavanja kako bi se čašica, koleno, koža i delovi stopala uklopili tako da omoguće što prirodniji hod. Na kraju se priprema penasti omotač, koji služi da se pokriju „kosti“ veštačke noge. To završno doterivanje se radi da bi se proteza što manje razlikovala od ostatka prirodnog ekstremiteta.

Nakon što pacijent stekne odgovarajući stepen samopouzdanja, upućuje se na konsultovanje sa ortopedskim hirurgom koji redovno dolazi u ovaj centar. Taj stručnjak vrši završnu proveru kako bi se zagarantovalo da će novi ekstremitet na najbolji način poslužiti vlasniku.

Deca i sportisti

Tokom obilaska centra, pažnju mi je privukla jedna mala devojčica. Nije se nimalo stidela da nam pokaže nogu s protezom. Kasnije sam je video kako bezbrižno skakuće unaokolo.

Pažljivo sam slušao dok mi je protetičar pričao o deci koja su izgubila ruku ili nogu. Pokazao mi je minijaturnu šaku i objasnio da se takve proteze izrađuju i za decu od samo šest meseci. Zašto? To se čini da bi se mališani navikli da koriste veštačku šaku ili ruku. U suprotnom, rekao mi je on, deca se tokom odrastanja naviknu da sve rade jednom rukom i kasnije im može biti teško da počnu da koriste obe ruke.

Saznao sam da je pre nekoliko godina jedna evropska kompanija koja proizvodi protetička pomagala poslala veliku količinu proteza atletičarima koji su učestvovali na Paraolimpijadi održanoj u Sidneju. Tokom nadmetanja, takmičari su mogli da ih besplatno koriste, a na raspolaganju su im bili i protetičari, među kojima i neki s Novog Zelanda.

Neki delovi veštačkih ekstremiteta su kreirani posebno za sportiste. Pokazali su mi jedan od njih. Bilo je to veštačko stopalo sa gležnjem, napravljeno od posebnog materijala koji udvostručava prirodni odskok ljudskog stopala.

Savremena dostignuća

Šta u budućnosti možemo očekivati na polju protetike? Moj protetičar mi je pričao o veštačkoj nozi s kompjuterskim komandama koju na Novom Zelandu trenutno nosi jedan pacijent. U nju su ugrađeni senzori koji reaguju na pritisak, čime se dobija verna kopija prirodnih pokreta prilikom hodanja.

U nekim zemljama, vrhunski ortopedski hirurzi rade na tehnici zvanoj osteointegracija. Nakon amputacije, u ostatak ekstremiteta postavlja se specijalna šina koja služi kao sidro za koje se može pričvrstiti proteza. U ovom slučaju nije potrebno praviti odlivke i čašice.

Osim toga, vrše se istraživanja kako bi se u nervna vlakna ubacili receptori koji će omogućiti osobi da upravlja protezom samo pomoću misli. U Sjedinjenim Državama i nekim drugim zemljama kod izvesnog broja pacijenata izvršena je transplantacija šake, ali to je prilično sporna procedura, nakon koje primalac do kraja života mora da uzima lekove kako organizam ne bi odbacio presađeni organ.

Kada se radi o protezama koje zamenjuju izgubljenu šaku, sada se koristi sistem koji se naziva mioelektronika. Elektrode primaju impulse iz mišića koji se obično još uvek nalaze u ostatku ruke. Ti impulsi se zatim pojačavaju pomoću baterija kako bi se kontrolisale elektronske komponente u veštačkoj šaci. Najnovija tehnologija u protetici gornjih ekstremiteta koristi kompjuterski međusklop kako bi precizno prilagodila veštačku ruku svakom pacijentu.

Zadivljen ovim dostignućima u tehnologiji izrade veštačkih ekstremiteta, pitao sam svog protetičara da uporedi ta pomagala s načinom na koji funkcionišu pravi ekstremiteti. Naravno, priznao je da su pravi ekstremiteti nenadmašni. To me je podsetilo na reči koje je psalmista izgovorio u molitvi Stvoritelju: „Hvalim te što sam tako divno sazdan“ (Psalam 139:14).

[Dijagram/Slike na 23. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

[Slike]

Kod mioelektrične šake, brzina i jačina stiska kontroliše se pomoću mišićnih signala

[Izvor]

Šake: © Otto Bock HealthCare

[Slike]

U ovom kolenu, koje je poslednja reč tehnologije, nalaze se kompjuterski čipovi i magnetna polja, što pomaže da se ono prilagodi pokretima

[Izvor]

Koleno: Photos courtesy of Ossur

[Slika]

Na poprečnom preseku stopala vidi se penasti omotač i građa gležnja

[Izvor]

[Slika na 21. strani]

Podešavanje veštačke noge

[Slika na 22. strani]

Lekar namešta protezu pacijentu

[Slika na 23. strani]

Minijaturna proteza namenjena deci kojoj je amputirana šaka

[Slika na 23. strani]

Na Paraolimpijadi 2004, pobednik u trci na 100 metara imao je protezu stopala od ugljenikovih vlakana i stigao je na cilj za 10,97 sekundi

[Izvor]

Photo courtesy of Ossur/Photographer: David Biene

[Izvor slike na 21. strani]

PROBUDITE SE!