Jednodnevni izlet u Černobilj

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ UKRAJINE

Nesreća koja se pre 20 godina dogodila u nuklearnoj elektrani u Černobilju bila je bez presedana. Dana 26. aprila 1986, na jednom od četiri reaktora u postrojenju došlo je do havarije — do topljenja jezgra reaktora. Posle većine katastrofa, bilo da su prirodne ili da su nastale kao posledica ljudskog faktora, još uvek je moguće očistiti i obnoviti sredinu. Međutim, ova nesreća je za sobom ostavila kontaminaciju koja ima dugoročne posledice po zdravlje.

POSLEDNJIH nekoliko godina, svakog 9. maja, nekadašnji stanovnici više naselja u blizini Černobilja — ponekad u društvu svojih prijatelja i rođaka — odlaze u jednu vrstu hodočašća. Oni obilaze napuštene kuće koje su im nekada bile dom. Jedino su još sahrane povod da ovde dođu u neko drugo vreme. Ovo područje posećuju i naučnici kako bi ispitivali posledice radijacije. Pored toga, ukrajinske turističke kompanije su nedavno ponudile jednodnevne obilaske područja uz pratnju vodiča.

U junu 2005, The New York Times je u priči na naslovnoj strani izvestio o kratkim „obilascima [Pripeta] sa pratnjom“ koji „nisu rizični po zdravlje“. a Pripet — grad sa otprilike 45 000 stanovnika, udaljen oko tri kilometra od reaktora — osnovan je 1970-ih. Međutim, nakon nuklearne katastrofe, napušten je kao i mnoga druga naselja. Pristup ovim mestima zabranjen je zbog radioaktivnosti. Ana i Viktor Rudnik su živeli u Pripetu oko godinu dana kada je došlo do nesreće. b

Dosta manje mesto Černobilj (što je takođe ime nuklearne elektrane) nalazi se na oko 15 kilometara od reaktora. Već nekoliko godina, nekadašnjim stanovnicima je dozvoljeno da ga posete jednom godišnje. Budući da je Černobilj zapravo rodno mesto Rudnikovih, oni koriste tu priliku da bi tamo otišli. Dozvolite da vam opišem obilazak prilikom kojeg smo, pre nekoliko godina, moja supruga i ja bili s njima.

Naš sablasni odmor

Napustili smo Kijev, glavni grad Ukrajine, i magistralom krenuli ka severu. Prolazili smo kroz mala mesta u kojima su kuće duž puta ukrašene dvorištima punim lala i baštama u kojima se uzgaja povrće. Između naselja, dokle god je pogled sezao, pružala su se kukuruzna, žitna i suncokretna polja.

Međutim, na jednom mestu kao da smo prešli nevidljivu granicu. Nije bilo oznake koja bi na to ukazala, ali osetili smo razliku. U naseljima duž puta vladala je jeziva tišina. Na oronulim kućama prozori su bili razbijeni, a na vratima su se nalazili katanci. Dvorišta su zarasla u korov, a i bašte su bile zapuštene.

Našli smo se u ugroženoj zoni — oko 30 kilometara daleko od reaktora. „U ovoj oblasti se zadržao visok nivo radijacije“, rekla nam je Ana. „Iz mnogih gradova i sela, više od 150 000 ljudi bilo je preseljeno u nove domove širom bivšeg Sovjetskog Saveza.“

 Nastavivši put, uskoro smo stigli u drugu zonu koju je izrazito visoka ograda od bodljikave žice odvajala od ostatka sveta. Nedaleko su stražari, smešteni u baraci koja je predstavljala carinski kontrolni punkt, nadgledali sav promet. Nakon što nam je pogledao isprave i evidentirao vozilo, stražar je otvorio kapiju.

Sada smo bili unutar zabranjene zone. Mlado, olistalo drveće formiralo je zeleni svod nad putem. Gusto žbunje je pokrivalo šumsko tlo. Bilo je to daleko od slike spaljenog drveća i zakržljalog žbunja koju sam zamišljao. Pravo napred na znaku od bele cigle plavim slovima je pisalo: „Černobilj“.

Na periferiji Černobilja nalazila se apoteka. Viktorova majka je nekada radila u njoj. Na prašnjavom, zaprljanom prozoru još uvek je visio izbledeli znak na kome je pisalo radno vreme. Blizu gradskog parka u centru nalazio se dom kulture. Ana se priseća kako su ona i njeni sugrađani znali da se tamo opuste nakon posla gledajući nastupe raznih umetnika. U blizini je bio i bioskop „Ukrajina“. Nekada su deca, bežeći od vrućine, odlazila tamo da bi u prijatnom hladu gledala najnovije filmove. Prošlo je dosta vremena od kada se smeh publike poslednji put čuo u mračnoj bioskopskoj dvorani. Ana i Viktor su nas poveli do svoje kuće koja se nalazi nedaleko od centra grada. Drveće koje niko nije održavao sprečavalo nas je da priđemo prednjim vratima. Krećući se jedan iza drugog, prokrčili smo put kroz nabujali korov do zadnjih vrata koja su do tada postala samo jedna rupa u zidu.

Unutar kuće vladala je potpuna pustoš. U zarđali ram kreveta utonuo je madrac po kome se uhvatila plesan. Komadi tapeta su visili kao prljave ledenice. Ana se sagla kako bi iz smeća koje se nalazilo svuda po sobi izvukla jednu staru fotografiju. „Uvek sam želela da se vratim i zateknem sve baš onako kako smo ostavili“, rekla je tužnim glasom. „Kako me samo boli kada vidim da nam je kuća pretvorena u ruinu, a sva imovina već odavno pokradena!“

Napustili smo dom Rudnikovih i uputili se niz ulicu. Na jednom uglu grupa ljudi je živo razgovarala. Hodali smo nepunih pola kilometra do završetka puta — parka na strmoj obali sa koje se videla mirna površina reke. Beli cvetovi kestena  njihali su se na povetarcu. Na stepenicama koje se vijugavo spuštaju do doka stotine su, te 1986, čekale da budu evakuisane brodom.

Prošle godine Rudnikovi su prvi put obišli svoj bivši dom u Pripetu. Napustili su grad nakon nuklearne nesreće, pre 19 godina.

Vreme za preispitivanje

Tokom aprila 2006, različitim svečanostima će se 20. put obeležiti sećanje na nuklearnu katastrofu. Za mnoge ljude, ove svečanosti su ozbiljan podsetnik da je — i pored iskrenih napora — čovek nemoćan da uspešno upravlja procesima na Zemlji bez Božjeg nadgledanja (Jeremija 10:23).

Prošlog septembra objavljeni su rezultati naučnog izveštaja nakon ponovne procene posledica tragedije. U izveštaju čiji su pokrovitelj Ujedinjene nacije primećeno je da je nesreća u početku usmrtila 56 ljudi. U njemu se predviđa da će na kraju samo 4 000 smrtnih slučajeva moći da se pripiše bolestima uzrokovanim radijacijom. Ranije se predviđalo da će umreti između 15 000 i 30 000 ljudi. New York Times od 8. septembra 2005. zapaža u uvodnom članku da je „nekoliko grupa za zaštitu sredine osudilo [izveštaj Ujedinjenih nacija] kao pristran pokušaj zataškavanja potencijalnih opasnosti nuklearne energije“.

Viktor, koji je nakon katastrofe saznao za Stvoritelja, Jehovu Boga, primetio je: „Više nismo u depresiji, jer znamo da kada Božje Kraljevstvo dođe, takve užasne nesreće se više nikada neće ponoviti. Jedva čekamo vreme kada okolina našeg dragog doma nadomak Černobilja više neće biti kao što je sada, nego će postati deo predivnog raja.“

Od vremena katastrofe u Černobilju, milioni ljudi su razvili snažno uverenje u biblijsko obećanje da će prvobitni raj biti obnovljen i proširen na područje cele planete (Postanje 2:8, 9; Otkrivenje 21:3, 4). U proteklih 20 godina, samo u Ukrajini je preko 100 000 osoba prigrlilo tu nadu! Želeli bismo da i vi budete podstaknuti da razmotrite svetlu budućnost koja je obećana onima koji žele da saznaju šta Bog tek namerava da uradi.

[Fusnote]

[Okvir/​Slika na 16. strani]

Spomenik Likvidatorima

Ovaj spomenik visok četiri metra posvećen je radnicima poznatim i kao likvidatori, koji su raščišćavali teren nakon katastrofe u Černobilju. Ovi ljudi su ugasili požar, zalili betonom elektranu koja je tinjala i sprečili daljnje širenje radijacije. S vremenom, bilo ih je na stotine hiljada. Pretpostavlja se da će oko 4 000 smrtnih slučajeva moći da se dovede u neposrednu vezu sa ovom nesrećom i da će većinu preminulih činiti ovi radnici.

[Slike na 15. strani]

Znak grada Černobilja i bioskop

[Slike na 15. strani]

Rudnikovi i njihova kuća u Černobilju

[Slike na 16. strani]

Atomska centrala u kojoj se dogodila nesreća, udaljena oko tri kilometra od stana Rudnikovih u Pripetu (umetnuta slika)