Od beznađa do sreće

ISPRIČAO VINSENTE GONSALES

Kada su komšije čule da sam ostao živ nakon što sam četiri puta pucao u sebe, prozvale su me Supermen. Ali ja sasvim sigurno nisam bio natčovek. Dozvolite mi da objasnim zašto sam pokušao da sebi oduzmem život.

RODIO sam se 1951. godine u Gvajakilu u Ekvadoru. Moji roditelji su napravili kuću za sebe i svoje devetoro dece u jednom mestu pored mora koje se zove Las Invasiones. Siromašne porodice su „izvršile invaziju“ na to područje gradeći kuće sa zidovima od bambusa i krovovima od talasastog lima. Pošto su bile sagrađene na mulju i u mangrovim močvarama, kuće su bile postavljene na drvene stubove. Nismo imali struju, pa smo kuvali na peći na ugalj i svakog dana pešačili jedan kilometar da bismo doneli vodu za piće.

Još dok su bili vrlo mladi, moja braća i sestre su počeli da rade da bi pomogli oko porodičnih troškova. Kada sam imao 16 godina, napustio sam školu i zaposlio se kao kurir u jednoj fabrici. Počeo sam da pijem s prijateljima i da živim nemoralno. Kada bi me savest uznemiravala, otišao bih da se ispovedim. Pre nego što bi me otpustio, ne pruživši mi nikakvu duhovnu pomoć, sveštenik bi rekao: „Sine, dobro si se ispovedio.“ Tako sam samo nastavljao da činim isto što i ranije. S vremenom sam prestao da odlazim u crkvu jer je taj krug grešenja i ispovedanja izgledao besmislen. Otprilike u to vreme, postao sam svestan socijalne nepravde koja me je okruživala. Siromašni, koji su bili u većini, jedva su sastavljali kraj s krajem, dok je bogata manjina živela u raskoši. Izgledalo je kao da život nije imao nikakvu svrhu. Mislio sam da moj život nema ni budućnosti, ni smisla.

A onda sam jednog dana saznao da moje četiri sestre čitaju publikacije Jehovinih svedoka. I ja sam počeo da ih čitam. Jedna knjiga mi je posebno privukla pažnju — Istina koja vodi do večnog života. U njoj sam našao logična objašnjenja mnogih biblijskih pitanja. ’Ovo je istina!‘, sećam se da sam rekao sebi. Ali, kao što sam i video tokom narednih 15 godina, živeti u skladu sa istinom bilo je nešto sasvim drugo.

Sa 22 godine sam počeo da radim u banci. Jednog dana, jedan kolega mi je pokazao kako je tajno „uzajmio“ novac od banke i kasnije vratio „pozajmicu“. I ja sam počeo da uzimam „pozajmice“ sve dok nisam uzeo toliko mnogo da više nisam mogao da sakrijem zločin. Pošto sam mislio da nikada neću moći da vratim taj novac, postao sam očajan. Tako sam odlučio da priznam krivicu i da kao najekstremniji oblik kažnjavanja oduzmem sebi život.

Nakon što sam napisao pismo banci, kupio sam malokalibarski pištolj, otišao na jedno pusto mesto na plaži a zatim ispalio sebi dva hica u glavu i dva u grudi. Iako sam bio ozbiljno povređen, ostao sam živ.  Jedan motociklista me je našao i brzo prebacio u bolnicu. Nakon oporavka, bilo mi je suđeno i poslat sam u zatvor. Kada sam pušten, osećao sam se posramljeno i potišteno jer sam sada imao kriminalni dosije. Komšije su počele da me zovu Supermen jer sam preživeo rane od četiri metka.

Prilika da se promenim

U to vreme me je posetio Pol Sančez, jedan misionar Jehovinih svedoka. Prvo što sam primetio bio je njegov širok osmeh. Pol je bio tako veseo, pozitivan čovek da sam prihvatio njegov poziv da proučavam Bibliju. Razmišljao sam: ’Možda mi on može pomoći da pronađem sreću i svrhu života.‘

Uz Polovu pomoć, saznao sam da Bog ima nameru za čovečanstvo i da će oni koji ga vole i koji su mu poslušni jednog dana živeti u raju na zemlji (Psalam 37:29). Takođe sam saznao da iza nepravde i siromaštva ne stoji Bog, već da je to posledica pobune ljudi protiv Boga (Ponovljeni zakoni 32:4, 5). Ove istine su bile poput svetla u mom životu. Ipak, bilo mi je mnogo teže da se promenim nego da proučavam Bibliju.

Dobio sam kancelarijski posao u okviru kojeg sam rukovao finansijskim sredstvima firme. Ponovo sam popustio iskušenju i počeo da kradem. Kada više nisam mogao da sakrijem svoju krađu, pobegao sam u drugi grad na oko godinu dana. Pokušavao sam da odem iz zemlje, ali bez uspeha, tako da sam se vratio kući.

Pol me je ponovo pronašao i opet smo počeli da proučavamo Bibliju. Ovog puta sam odlučio da primenjujem biblijska načela u životu i da služim Jehovi. S tim u mislima, otkrio sam Polu svoje ranije nepoštenje i on mi je dao veoma iskren savet. Ukazao mi je na biblijske stihove kao što je Efešanima 4:28, koji kaže: „Ko je krao više da ne krade, nego neka naporno radi.“ Uvideo sam da moram priznati da sam počinio krađu i prihvatiti posledice.

Dok sam razmišljao o svojoj situaciji, počeo sam privatno da radim kao samostalni umetnik. Jednog dana, jedan čovek je došao u moj atelje i pokazao zanimanje za slikarstvo. Međutim, on je bio detektiv i imao je nalog za hapšenje. Ponovo sam morao da idem na sud, a zatim u zatvor. Pol me je posetio i ja sam mu obećao: „Nećeš požaliti za sav trud koji si uložio da mi pomogneš da razumem Bibliju.“ Nastavili smo da proučavamo u zatvoru.

Dokazao sam svoju iskrenost

Kada sam pušten, rešio sam da celim srcem služim Jehovi i tokom naredne dve godine sam dokazao svoju iskrenost. Krstio sam se 1988. godine kao Jehovin svedok. U želji da nadoknadim izgubljeno vreme, započeo sam da služim punovremeno kao pionir, ulažući poseban trud da dođem do mladića koji su članovi bandi.

Jedna banda je često ispisivala grafite na našoj Dvorani Kraljevstva. Pošto sam znao ko su članovi te bande i gde su živeli, posetio sam ih, objasnio im namenu Dvorane Kraljevstva i ljubazno ih zamolio da poštuju naše vlasništvo. Nakon toga više nije bilo grafita.

Kasnije, kada smo renovirali dvoranu i uklanjali staru boju, mladi Svedok po imenu Fernando otkrio je grafit koji je glasio „Žaba“ (La Rana, na španskom). „To sam bio ja!“, uzviknuo je. Kao član jedne bande, Fernando je ispisao svoj nadimak na zidu. Sada ga je on skidao!

Kada sam prvi put video Fernanda, bio je narkoman. Majka ga je slala u dva centra za lečenje, ali bez uspeha. Zato je digla ruke od njega, odselila se i ostavila ga samog u kući. Fernando je prodao sve što je vredno — čak i vrata, prozore i krov kuće — da bi mogao da finansira svoju zavisnost. Prišao sam mu jednog dana na ulici, dao sok i ponudio da proučava Bibliju. On je to  prihvatio, i na moju radost, pozitivno je reagovao na istinu. Napustio je bandu, prestao je da se drogira, počeo je da dolazi na hrišćanske sastanke i ubrzo se krstio.

Kada bismo Fernando i ja zajedno propovedali od vrata do vrata, često bi nas ljudi prepoznali i uzviknuli „Žaba!“ ili „Supermen!“ i pitali nas šta to sada radimo. Bili su zadivljeni što vide bivšeg člana bande i nekadašnjeg lopova kako ih posećuju s Biblijom u rukama.

Jednom prilikom dok je Fernando razgovarao s jednim čovekom, ja sam svedočio jednom drugom čoveku iz istog komšiluka. Pokazujući na Fernanda on mi je rekao: „Vidite li onog mladića? Jednom mi je uperio pištolj u glavu.“ Objasnio sam mu da Fernando više nije takav i da sada živi u skladu s biblijskim načelima. Štaviše, kada je Fernando završio razgovor s njegovim komšijom, pozvao sam ga i predstavio. „Mladiću“, rekao je stanar, „želim da vas pohvalim za promene koje ste napravili u svom životu.“

Ne mogu se setiti koliko su puta ljudi Fernandu i meni uputili slične pohvale. Zahvaljujući tome, mogli smo da pružimo lepo svedočanstvo, što je vodilo do velikog broja biblijskih studija. Da, i Fernando i ja smo počastvovani što nas drugi prepoznaju kao Jehovine svedoke.

Prekretnica u mom životu

Godine 2000. kada sam napunio 50 godina, bio sam i iznenađen i oduševljen što sam pozvan u Školu za obučavanje naimenovane braće koja se održavala u Peruu. Ova škola pruža sposobnim Svedocima osam nedelja temeljne duhovne obuke koja im pomaže u njihovoj službi.

Svaki aspekt te škole pričinjavao mi je zadovoljstvo, s jednim izuzetkom — javnim govorništvom, čega sam se jako plašio. Većina mlađih polaznika održala je izvanredne govore i izgledali su puni samopouzdanja. Međutim, kada sam ja ustao da iznesem svoj prvi govor, vratila su mi se osećanja manje vrednosti koja su me mučila još od detinjstva. Kolena su mi klecala, znojave šake su se tresle, a glas je podrhtavao. Ipak, Jehova me je podržao pomoću svog svetog duha i brižne braće. Jedan od instruktora mi je čak lično posvetio pažnju i pomagao mi posle nastave da pripremim svoje govore. Što je najvažnije, naučio me je da se oslanjam na Jehovu. Do kraja kursa, prvi put u životu sam zaista uživao u držanju govora pred publikom.

Veliki ispit za moje samopouzdanje pojavio se na jednom oblasnom kongresu Jehovinih svedoka u Gvajakilu. Pred 25 000 ljudi sam ispričao kako sam postao Svedok. Dok sam govorio, bio sam preplavljen osećanjima zbog prednosti da toliko mnogo ljudi ohrabrim, tako da je glas počeo da mi podrhtava. Kasnije mi je jedan od kongresnih kandidata prišao i rekao: „Brate Gonsales, kada si ispričao svoje iskustvo nije bilo osobe u publici koja nije zaplakala.“ Više od svega, želeo sam da moje iskustvo bude izvor ohrabrenja za one koji se bore da savladaju svoj stari način života.

Sada služim kao starešina i opšti pionir i imao sam prednost da pomognem da 16 osoba upozna i prihvati biblijske istine. Presrećan sam što moji roditelji i četiri sestre takođe služe Jehovi. Majka je 2001. godine umrla verna Bogu. Veoma sam zahvalan Jehovi što mi je dozvolio da ga upoznam i znam da ne postoji bolji način na koji bih izrazio zahvalnost nego time što pozivam druge da mu se takođe približe (Jakov 4:8).

[Slika na 12. strani]

Fernando, Žaba, bivši član bande kome sam pomogao

[Slika na 12. strani]

Pol Sančez, misionar koji je proučavao Bibliju sa mnom

[Slika na 13. strani]

Vinsente Gonsales danas