Ja ću „kao jelen skakati“

ISPRIČAO FRANČESKO ABATEMARKO

„Zašto je Bog to dozvolio? Zašto baš ja?“ Koliko puta sam postavio ta pitanja! Nisam mogao da se pomirim s tim da ću ceo život provesti u invalidskim kolicima i da neću moći da se služim rukama i nogama.

GODINE 1962, u jednom gradiću u Italiji, u oblasti Bazilikate, moj život se umalo nije okončao na dan kada je i počeo. Moja majka je imala težak porođaj i doktor mi je ubrizgao jednu injekciju koja je imala strašne posledice. Tri dana kasnije moje sićušno telo pretrpelo je jake grčeve. Ruke i noge su mi ostale paralizovane, a glasne žice oštećene.

Kako sam rastao, tako je raslo i moje nezadovoljstvo zbog mog fizičkog stanja. Bio sam razdražljiv i često sam se izdirao na ljude oko sebe. Osećao sam se potpuno odbačeno, i ništa nije davalo smisla mom životu. U vreme kada sam imao 25 godina, u emocionalnom pogledu bio sam jedna ruševina. Pošto nisam razumeo zašto je Bog dozvolio da se toliko mučim, došao sam do zaključka koji mi je tada izgledao jedino razumno — da nema Boga.

Drugačiji pogled na svet

Jednog prepodneva krajem 1987. godine, dok sam ispred kuće sedeo u kolicima, prišla su mi dva lepo obučena mladića. Pretpostavljao sam da su hteli da razgovaraju s mojim bratom pa sam im rekao, uz dosta naprezanja, da mi brat nije kod kuće. Ali oni su rekli da žele da pričaju sa mnom. Baš sam se iznenadio, jer skoro niko nije želeo da priča sa mnom.

„Verujete li u Boga?“, pitali su me. Osorno sam im odgovorio: „Kako da verujem kad sam u ovakvom stanju?“ Tokom razgovora sam saznao da su to Jehovini svedoci. Ponudili su mi knjigu pod naslovom Život — kako je nastao? Evolucijom ili stvaranjem?, a koju sam nevoljno uzeo. Rekli su da će opet doći, a ja sam se nadao da ipak neće.

Ta dva Svedoka su opet došla, kao što su obećali, i nastavili smo razgovor. Sećam se da su mi iz Biblije pročitali Isaiju 35:5, 6: „Tada će se slepima oči otvoriti, uši će se gluhima otvoriti; tada će i hromac kao jelen skakati, i jezik nemoga radosno klicati.“ Te reči su bile predivne ali su toliko odudarale od stvarnosti u kojoj sam živeo. Nisam mogao ni da ustanem, a kamoli da skačem kao jelen. Ipak sam prihvatio da proučavam Bibliju s njima, mada nisam verovao da mi Biblija može pomoći da rešim svoje probleme. Bilo mi je potpuno nerealno da se nadam da ću jednog dana biti potpuno zdrav.

Posle izvesnog vremena, Svedoci su me pozvali da dođem na jedan sastanak u njihovu Dvoranu Kraljevstva. Ne sećam se o čemu je bilo reči u biblijskom predavanju, ali nikada neću zaboraviti koliko su Svedoci bili srdačni i ljubazni prema meni. Nisu me sažaljevali već su mi izrazili dobrodošlicu. Te nedelje sam shvatio  da je moje mesto u Dvorani Kraljevstva, i od tada sam redovno odlazio na sastanke.

Ogromna prepreka

Proučavanje Božje Reči je neverovatno uticalo na mene. Kao da je životni sok ponovo počeo da teče kroz usahlo drvo. Isplivala su osećanja za koja sam mislio da su mrtva i sahranjena. Kako je divan osećaj da si ponovo živ! Želeo sam da pričam drugima o veličanstvenoj nadi koju sam imao (Matej 24:14). Ali kako da propovedam? Usrdno sam se molio Jehovi za to i tražio da mi pokaže put.

U septembru 1991. u skupštinu je došao jedan pionir (punovremeni propovednik). Jednog dana dok sam bio kod njega rekao sam mu da bih želeo da propovedam. Teško sam govorio tako da smo razmatrali mogućnost da koristim pisaću mašinu i da pišem pisma. Problem su predstavljale moje paralizovane ruke. Uz pomoć tog pionira probao sam mnoge metode. Pokušavao sam da držim olovku u zubima i da njome udaram tipke. Zatim sam pokušao da koristim kacigu na kojoj je bio pričvršćen jedan štapić i da pokretima glave udaram tipke. Ali ništa od toga nije uspelo.

Kasnije, dok smo pričali o tome, taj pionir je u šali rekao: „Baš imaš lep nos“. Odmah sam pokušao da udaram tipke nosom i ispostavilo se da to i nije tako loše. Napokon sam mogao da pišem. Zamislite samo koliko sam morao da se trudim da bih nosom ispravljao slovne greške! Ubrzo smo shvatili da bi mi bilo mnogo lakše kad bih koristio kompjuter. Ali odakle mi novac da ga kupim? Čekao sam pravi trenutak i razgovarao sa roditeljima. Ubrzo sam pisao pisma koristeći kompjuter.

Želja mi se ispunila

Najpre sam pisao prijateljima i rođacima, a zatim ljudima koji su živeli u mom gradu i okolini. Ubrzo sam se dopisivao sa ljudima iz cele Italije. Ne mogu vam opisati radost koju sam osećao svaki put kad bi mi neko odgovorio na pismo. U decembru 1991. postao sam nekršteni objavitelj. Počeo sam da učestvujem i u Teokratskoj školi propovedanja koja se svake sedmice održava u skupštinama Jehovinih svedoka. Kada sam dobijao zadatak da održim neki govor, dobro sam se pripremao koristeći kompjuter. Zatim je na sastanku neko od braće čitao pred publikom ono što sam ja pripremio.

Bio sam zahvalan što mi je Jehova pokazao toliku ljubav i znao sam da su sledeći koraci u mom duhovnom napretku da predam svoj život Bogu i da se krstim. Skupio sam hrabrost i razgovarao s roditeljima o svojoj odluci. Nije im se baš svidela ta odluka, ali želja da se krstim bila je jača od straha. Uz pomoć Jehove i suvernika, krstio sam se u avgustu 1992. godine. Koliko sam samo bio srećan što su moj brat i snaha prisustvovali krštenju!

Promene u načinu razmišljanja

Načela koja se nalaze u Božjoj Reči postepeno su mi postajala sve jasnija, tako da sam shvatio da treba da menjam neke svoje loše osobine. Zbog svog fizičkog stanja bio sam posesivan i sebičan. Morao sam da se borim sa sobom kako bih se oslobodio tih mana. Trebalo je da budem ponizniji i da se borim protiv stalnog osećaja nezadovoljstva što moram da zavisim od drugih.

Takođe sam se trudio da savladam osećaj samosažaljenja i da sebe više ne smatram  žrtvom. Počeo sam da uživam u vedrijoj strani nekih situacija. Jednog dana dok sam propovedao od kuće do kuće, jedna devojčica je otvorila vrata. Jedan od Svedoka koji su bili sa mnom pitao ju je da li su joj roditelji kod kuće. Devojčica je uzviknula: „Mama, pred vratima su dva čoveka i jedan bolestan čovek!“ Kad me je videla, toliko joj je bilo neprijatno da nije znala šta da kaže. Jedan od braće je rekao: „U stvari, mi smo dvojica bolesnih i jedan zdrav.“ Svi smo se nasmejali i zatim smo vodili veoma prijatan razgovor.

Želeo sam da služim više

Posle krštenja devet meseci sam bio u pomoćnoj pionirskoj službi, provodeći 60 sati mesečno u delu propovedanja. Ali želeo sam da učinim više. Ubrzo sam počeo da služim kao opšti pionir, i tako sam još više vremena provodio u delu propovedanja. Prvih nekoliko meseci u pionirskoj službi nije mi bilo lako. Mnogi su mislili da im kucam na vrata zato što tražim novac, pa je bilo neprijatno i meni i Svedocima koji su išli sa mnom.

Sem toga, mnogi u skupštini nisu baš dobro razumeli šta govorim, tako da nisu bili sigurni kako da mi pomognu. Ali uz Jehovinu pomoć i nesebičnu podršku moje duhovne braće i sestara, situacija se s vremenom popravila. Ljudi me danas znaju ne samo kao čoveka u invalidskim kolicima već kao Jehovinog svedoka koji se trudi da pomogne drugima da saznaju kakve su Božje namere.

U julu 1994. godine pohađao sam posebnu dvonedeljnu školu za pionire. Tamo smo razmatrali biblijska načela kojima se vodimo dok propovedamo i stvaramo učenike. Zatim smo to i praktično primenili u službi propovedanja. Za mene lično predstavljalo je problem to što se škola održavala otprilike 60 kilometara od mesta gde živim. Praktično je nemoguće da provedem noć van kuće, tako da su me Svedoci ujutru odvozili u školu, a uveče dovozili kući. Za vreme pauze nosili su me na prvi sprat gde smo svi zajedno ručali.

Velika odgovornost

U martu 2003. naimenovan sam za skupštinskog starešinu. To znači da treba da se dosta trudim u korist drugih. Sada još bolje razumem šta je Isus mislio kada je rekao: „Više ima sreće u davanju, nego u primanju“ (Dela apostolska 20:35). Sarađujem sa divnim starešinstvom, i oni mi pomažu da udovoljim novim odgovornostima. Svi u skupštini me cene — naročito mladi — i uključuju me u svoje aktivnosti. Oni sami vide kako sam savladao neke prepreke da bih služio Jehovi i mnogi mi se obraćaju za savet kad se suoče s nekim problemima.

Naučio sam da fizičko stanje nije presudan faktor da bi čovek bio srećan. Ono što je zaista važno jeste da imamo Jehovino priznanje i da vršimo njegovu volju. Posebno sam zahvalan Jehovi što imam predivnu nadu da ću se uskoro rešiti invalidskih kolica. Željno iščekujem vreme kada ću „kao jelen skakati“ i služiti istinitom Bogu u svu večnost (Isaija 35:5, 6).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 22. strani]

Ljudi me danas znaju ne samo kao čoveka u invalidskim kolicima već kao Jehovinog svedoka koji se trudi da pomogne drugima da saznaju kakve su Božje namere

[Slika na 21. strani]

Dok se pripremam za skupštinski sastanak, tipke udaram nosom