Transfuziologija — da li će opstati?

„Transfuziologija će i dalje biti pomalo nalik na šetnju tropskom kišnom šumom, gde su poznati putevi jasno vidljivi, ali se njima ipak treba kretati oprezno, dok nove, skrivene opasnosti vrebaju na svakom koraku kako bi neoprezne uhvatile u zamku“ (Ijan Frenklin, profesor transfuziologije).

OTKAKO se nakon izbijanja epidemije side tokom 1980-ih krv našla u središtu pažnje svetske javnosti, pojačala su se nastojanja da se eliminišu „skrivene opasnosti“ koje su povezane s tom dragocenom tečnošću. Uprkos tome, još uvek postoje ogromne prepreke. U jednom izveštaju Svetske zdravstvene organizacije koji je objavljen u junu 2005. priznaje se: „Verovatnoća primanja bezbedne transfuzije... znatno varira od zemlje do zemlje.“ Zašto?

U mnogim zemljama ne postoje državni programi u okviru kojih bi bili definisani standardi za bezbedno sakupljanje, testiranje i transport krvi i krvnih derivata. Ponekad se zalihe krvi skladište u nehigijenskim uslovima — u običnim, neadekvatno održavanim frižiderima ili čak u frižiderima koji se koriste za izlete! Kada ne postoje bezbednosni standardi, pacijenti mogu imati ozbiljne komplikacije zbog toga što su primili krv davaoca koji živi stotinama — ako ne i hiljadama kilometara daleko.

Potpuno bezbedna krv — skoro nedostižan cilj

Nadležni u nekim zemljama tvrde da su njihove zalihe krvi bezbednije nego ikad. Pa ipak, još uvek ima razloga za oprez. Na prvoj strani letka Circular of Information, koji zajednički pripremaju tri američke ustanove čija je delatnost povezana sa transfuzijom, navodi se: „UPOZORENJE: Budući da se puna krv i krvne komponente dobijaju iz ljudske krvi, postoji rizik od prenošenja  uzročnika zaraznih bolesti, kao što su virusi... Pažljiv odabir davalaca krvi i postojeći laboratorijski testovi ne otklanjaju taj rizik.“

Piter Kerolan, visoki službenik Međunarodne federacije Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, sa opravdanim razlogom kaže: „Niko ne može garantovati da su zalihe krvi potpuno bezbedne.“ On dodaje: „Uvek će biti novih infekcija za koje u datom trenutku ne postoji test.“

Šta ako se pojavi neka nova zarazna bolest čiji se uzročnik, poput virusa side, dugo ne otkrije, a lako se prenosi krvlju? Na medicinskoj konferenciji koja je u aprilu 2005. održana u Pragu, dr Harvi Klajn, predstavnik američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, nazvao je tu mogućnost otrežnjavajućom. On je dodao: „Zavodi za transfuziju krvi ne bi bili ništa sposobniji da spreče širenje bolesti putem transfuzije nego što su bili kada je izbila epidemija side.“

Greške i transfuzijske reakcije

Koje su najveće opasnosti povezane s transfuzijom u razvijenim zemljama? Greške i imunološke reakcije. Pozivajući se na jedno kanadsko istraživanje iz 2001, novine Globe and Mail izvestile su o više hiljada slučajeva transfuzije koji su mogli imati fatalan ishod jer su „uzorci krvi uzimani od pogrešnog pacijenta, nisu ispravo obeležavani ili se tražilo da se transfuzija dâ pacijentu kome nije bila potrebna“. U periodu između 1995. i 2001, takve greške su u Sjedinjenim Državama prouzrokovale smrt najmanje 441 osobe.

Rizici s kojima se suočavaju oni koji prime krv druge osobe u osnovi su slični rizicima koji su vezani za transplantaciju organa. Može doći do imunološke reakcije organizma koji nastoji da odbaci strano tkivo. U nekim slučajevima, transfuzija krvi može blokirati prirodnu imunološku reakciju organizma. Usled takve imunosupresije, pacijent postaje podložan postoperativnim infekcijama i virusima na koje je do tada bio otporan. Sasvim je razumljivo što profesor Ijan Frenklin, koga smo citirali u uvodu ovog članka, podstiče lekare da „razmisle jednom, dvaput, pa i triput pre nego što se odluče da pacijentu daju transfuziju“.

Stručnjaci otvoreno govore

S obzirom na ta saznanja, sve veći broj stručnjaka sada ne gleda olako na primenu transfuzije u lečenju. U priručniku Dailey’s Notes on Blood piše: „Neki lekari tvrde da je alogena krv [krv druge osobe] opasan lek koji bi bio zabranjen kada bi se na njega primenili isti kriterijumi kao i na druge lekove.“

Krajem 2004, komentarišući o davanju jedne od glavnih komponenti krvi pacijentima koji su imali operaciju srca, profesor Brus Spis je rekao: „Skoro da nema [medicinskih] članaka koji podupiru gledište da transfuzija pozitivno utiče na oporavak pacijenta.“ U stvari, on smatra da takve transfuzije uglavnom „mogu doneti više štete nego koristi u praktično svim slučajevima osim kada se radi o ozbiljnoj povredi“, jer povećavaju „rizik od dobijanja upale pluća, infekcija, srčanog i moždanog udara“.

Mnogi se iznenade kada saznaju da standardi na osnovu kojih se procenjuje da li pacijentu treba dati krv nisu jedinstveni kao što bi se moglo očekivati. Doktor Gabrijel Pedraza je nedavno podsetio svoje kolege u Čileu da je transfuzija „nepotpuno definisana metoda“, zbog čega je „teško... primeniti smernice koje bi bile opšteprihvaćene“. Stoga ne iznenađuje što Brajan Makleland, direktor edinburškog i škotskog Zavoda za transfuziju krvi, traži od lekara da „imaju na umu da je transfuzija zapravo transplantacija i da stoga nije odluka koju treba olako doneti“. On predlaže lekarima da postave sebi pitanje: ’Da li bih pristao na  transfuziju da se radi o meni ili o mom detetu?‘

U stvari, priličan broj zdravstvenih radnika deli mišljenje jednog hematologa koji je izjavio za Probudite se!: „Mi transfuziolozi ne volimo da primamo niti da dajemo transfuziju.“ Ako tako misle neki stručnjaci koji rade u medicinskim ustanovama, šta da kažu pacijenti?

Da li će se u medicini nešto promeniti?

Možda se pitate: ’Ako je s transfuzijom krvi povezano toliko opasnosti, zašto se krv i dalje često koristi, iako postoje zamene?‘ Jedan od razloga je taj što mnogi lekari jednostavno oklevaju da promene metode lečenja ili nisu upoznati s terapijama koje se trenutno koriste kao alternativa transfuziji. Prema jednom članku iz časopisa Transfusion, „odluku da li će dati transfuziju, lekari donose na osnovu nekadašnjih saznanja, preovladavajućeg stručnog gledišta u sredini u kojoj žive i ’kliničke procene‘“.

Značajnu ulogu igra i umeće hirurga. Doktorka Beverli Hant iz Londona, piše da „gubitak krvi znatno varira od hirurga do hirurga, i postoji sve veće interesovanje za obučavanje hirurga adekvatnoj hirurškoj hemostazi [metodama zaustavljanja krvarenja]“. Ima onih koji tvrde da su troškovi beskrvnog lečenja previsoki, iako izveštaji pokazuju suprotno. Međutim, mnogi lekari bi se složili s načelnikom dr Majklom Rouzom, koji kaže: „Za svakog pacijenta koji je operisan bez krvi, može se reći da je dobio najkvalitetnije moguće lečenje.“ a

Najkvalitetnije lečenje — zar to nije ono što biste želeli? Ako je tako, onda imate nešto zajedničko sa ljudima od kojih ste dobili ovaj časopis. Pozivamo vas da pročitate sledeći članak kako biste saznali nešto o njihovom jedinstvenom stavu kada je u pitanju transfuzija krvi.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 6. strani]

’Razmislite jednom, dvaput, pa i triput pre nego što pacijentu date transfuziju‘ (profesor Ijan Frenklin).

[Istaknuti tekst na 6. strani]

’Da li bih pristao na transfuziju da se radi o meni ili o mom detetu?‘(Brajan Makleland).

[Okvir/Slika na strani 7]

Smrtonosna POSLEDICA

Transfuzijom izazvano akutno oštećenje pluća (TRALI) prvi put je registrovano početkom 1990-ih. To je potencijalno smrtonosna imunološka reakcija na transfuziju krvi. Prema sadašnjim saznanjima, ona svake godine prouzrokuje na stotine smrtnih slučajeva. Međutim, stručnjaci sumnjaju da je taj broj daleko veći, jer mnogi zdravstveni radnici ne prepoznaju njene simptome. Iako nije poznato šta dovodi do te reakcije, prema časopisu New Scientist, izgleda da krv koja je prouzrokuje „najčešće potiče od davalaca koji su ranije bili u kontaktu s različitim krvnim grupama, kao što su... ljudi koji su više puta primili transfuziju“. U jednom izveštaju se navodi da je u Sjedinjenim Državama i Britaniji akutno oštećenje pluća izazvano transfuzijom sada skoro na vrhu liste uzroka smrtnih slučajeva povezanih s transfuzijom. Zbog toga je ono „veći problem za banke krvi nego poznate bolesti kao što je sida“.

 [Okvir/Dijagram na stranama 8, 9]

Sastav KRVI

Od dobrovoljnih davalaca najčešće se uzima puna krv. Međutim, u mnogim slučajevima uzima se samo plazma. U nekim zemljama se pacijentima daje puna krv, dok se u većini drugih zemalja ona obično razdvaja na glavne komponente pre nego što se testira i koristi u lečenju. Ovde ćemo se upoznati sa četiri glavne komponente krvi, njihovom ulogom i procentom u ukupnom volumenu krvi.

PLAZMA čini od 52 do 62 posto ukupnog volumena krvi. To je bledožuta tečnost u kojoj se nalaze i kojom se prenose krvne ćelije, proteini i druge materije.

Plazma se uglavnom sastoji od vode — 91,5 posto. Proteini od kojih se dobijaju frakcije plazme čine 7 posto plazme (među njima su albumini koji u sastav plazme ulaze sa oko 4 posto, globulini, oko 3 posto i fibrinogen, manje od 1 posto). Preostalih 1,5 posto plazme sastoji se od drugih supstanci, kao što su hranljive materije, hormoni, respiratorni gasovi (kiseonik i ugljen-dioksid), elektroliti, vitamini i otpadne materije.

 BELA KRVNA ZRNCA (leukociti) čine manje od jedan posto ukupnog volumena krvi. Leukociti napadaju i uništavaju potencijalno opasne materije koje dospevaju u organizam.

KRVNE PLOČICE (trombociti) čine manje od jedan posto ukupnog volumena krvi. Od njih se stvaraju ugrušci, čime se sprečava isticanje krvi iz rane.

CRVENA KRVNA ZRNCA (eritrociti) čine između 38 i 48 posto ukupnog volumena krvi. Te ćelije održavaju tkiva u životu tako što dopremaju kiseonik i odnose ugljen-dioksid.

Kao što se iz krvne plazme mogu dobiti različite frakcije, i druge glavne komponente mogu se preraditi kako bi se izdvojili manji delovi, to jest frakcije. Na primer, hemoglobin se dobija iz crvenih krvnih zrnaca.

[Dijagram]

PLAZMA

VODA 91,5%

PROTEINI 7%

ALBUMINI

GLOBULINI

FIBRINOGEN

DRUGE MATERIJE 1,5%

HRANLJIVE MATERIJE

HORMONI

RESPIRATORNI GASOVI

ELEKTROLITI

VITAMINI

OTPADNE MATERIJE

[Izvor]

Strana 9: Komponente krvi (slike u krugovima): This project has been funded in whole or in part with federal funds from the National Cancer Institute, National Institutes of Health, under contract N01-CO-12400. The content of this publication does not necessarily reflect the views or policies of the Department of Health and Human Services, nor does mention of trade names, commercial products, or organizations imply endorsement by the U.S. Government

[Okvir/Slika na stranama 8, 9]

Alternativa za transfuziju krvi

Posredstvom svojih Odbora za odnose s bolnicama, Jehovini svedoci su u proteklih šest godina zdravstvenim radnicima širom sveta uručili desetine hiljada primeraka video-kasete s dokumentarnim filmom Metode lečenja bez transfuzije — jednostavne, bezbedne, efikasne. b U tom filmu, koji je dostupan na oko 25 jezika, svetski poznati stručnjaci govore o efikasnim metodama koje se trenutno koriste u beskrvnom lečenju. To je imalo odjeka u javnosti. Na primer, nakon projekcije tog dokumentarnog filma krajem 2001, Nacionalni zavod za transfuziju iz Velike Britanije poslao je pismo s tim video-materijalom direktorima banaka krvi i hematolozima konsultantima iz cele zemlje. Svi su podstaknuti da pogledaju film zbog „sve raširenijeg gledišta da je jedan od ciljeva dobrog lečenja izbeći transfuziju krvi kad god je to moguće“. U pismu je navedeno da je „glavna poruka [tog dokumentarnog filma] pohvalna i da joj Nacionalni zavod pruža punu podršku“.

[Fusnota]

[Okvir/Slika na strani 9]

Frakcionisanje — Korišćenje manjih krvnih komponenti u lečenju

Nauka i tehnologija su omogućile otkrivanje i izdvajanje sastojaka krvi putem postupka koji se naziva frakcionisanje. To možemo prikazati na sledeći način: Morska voda, koju čini 96,5 procenata vode, može se frakcionisanjem razložiti kako bi se dobile ostale supstance koje se nalaze u njoj, kao što su magnezijum, brom i, naravno, so. Slično tome, krvna plazma, koja čini više od polovine volumena krvi, sastoji se od preko 90 procenata vode i može se preraditi kako bi se dobile frakcije, među kojima su proteini kao što su albumin, fibrinogen i različiti globulini.

Tokom lečenja ili terapije lekar bi mogao preporučiti davanje koncentrovanih količina neke frakcije plazme. Jedna takva frakcija je krioprecipitat, koji se dobija tako što se plazma najpre zaledi a potom odmrzne. Taj nerastvorljiv deo plazme bogat je faktorima koji pospešuju koagulaciju, to jest zgrušavanje krvi i obično se daje pacijentima kako bi se zaustavilo krvarenje. Drugi postupci mogu uključivati proizvod koji sadrži neku frakciju krvi, bilo u tragovima ili kao glavni sastojak. c Neki proteini iz plazme se koriste u injekcijama koje se obično daju radi jačanja imuniteta nakon izloženosti uzročnicima zaraznih bolesti. Skoro sve frakcije krvi koje se koriste u medicinske svrhe sastoje se od proteina dobijenih iz krvne plazme.

Prema časopisu Science News, „od više hiljada proteina koliko se prema procenama nalazi u krvi, naučnici su identifikovali tek nekoliko stotina“. Pošto se na tom polju u budućnosti očekuje napredak, verovatno će se pojaviti i novi proizvodi dobijeni od tih proteina.

[Fusnota]

[Slika na stranama 6, 7]

Mnogi medicinski radnici su veoma oprezni kada dolaze u dodir s krvlju