Život u Dolini smrti

U BLIZINI Sakramenta u Kaliforniji, 1848. godine otkriveno je zlato. Do sledeće godine, oko 80 000 tragača za bogatstvom došlo je u Kaliforniju u nadi se da će se brzo obogatiti. Jedna takva grupa, deo karavana od oko 100 kola, putujući na zapad iz Salt Lejk Sitija stigla je na područje koje je danas poznato kao Dolina smrti. Nadali su se da će ta sušna nizija u blizini granice Kalifornije i Nevade biti prečica.

Iako u to doba godine u dolini nije vladala vrućina, putovanje je bilo mukotrpno zbog negostoljubivog terena. Putnici su se podelili u više manjih grupa od kojih je svaka krenula drugim putem. Jedna od tih grupa u kojoj su se nalazile i žene sa decom, bezuspešno je pokušavala da preko planina pronađe izlaz iz doline prema zapadu. Iscrpljeni i sa sve manje namirnica, na proleće su se ulogorili u blizini današnjeg Furnas Krika a zatim su se premestili do jezerca koje je kasnije nazvano Benetov izvor. Odatle su dvojica 20-godišnjaka, Vilijam Menli i Džon Rodžers otišli po pomoć. Ostali su ih čekali.

Menli i Rodžers su očekivali da će stići do Los Anđelesa za nekoliko dana. Nisu ni slutili da je on još nekih 300 kilometara jugozapadno. Nakon skoro dve nedelje pešačenja, stigli su do doline San Fernando, severno od grada. Tamo su nabavili namirnice i odmah požurili nazad.

Kada su se nakon 25-dnevnog odsustvovanja vratili u logor, nisu primetili ni tračak života. Menli je ispalio hitac iz pištolja nakon čega se jedan čovek pojavio ispod kola. Kasnije je Menli napisao: „Podigao je ruke visoko iznad glave i viknuo: ’Momci su se vratili! Momci su se vratili!‘“ Pojavili su se i ostali koji su bili toliko savladani emocijama da nisu mogli da izuste ni reč. Zahvaljujući Menliju i Rodžersu svi su preživeli, osim jednog čoveka koji je napustio grupu da bi sam pronašao izlaz iz doline. Kada je grupa putnika odlazila, jedna žena se navodno okrenula i rekla: ’Zbogom, Dolino smrti!‘ I tako je dolina dobila ime.

Zemlja krajnosti

Dolina smrti — duga oko 225 kilometara i široka od 8 do 24 kilometra — predstavlja najsušnije, najniže i najtoplije područje u Severnoj Americi. U Furnas Kriku zabeležena je temperatura od 57 stepeni Celzijusa, dok je pri tlu dostizala usijanih 94 stepena Celzijusa — što je 6 stepeni ispod tačke ključanja vode na nivou mora! a

Prosečna količina padavina manja je od 50 milimetara godišnje, a nekih godina kiše uopšte i nema. Najniže uzvišenje na celoj zapadnoj hemisferi — 86 metara ispod nivoa mora — nalazi se u dolini blizu slanog jezerca Bedvoter. Samo 140 kilometara dalje uzdiže se 4 418 metara visoka planina Vitni — najviša tačka u Sjedinjenim Državama, ne računajući Aljasku.

Do 1850. godine, male količine zlata pronađene su u dolini kod mesta zvanog Salt Spring. Kopači su na tom području takođe pronašli srebro, bakar, i olovo. Širom doline nicali su rudarski gradovi sa zanimljivim imenima kao što su Bulfrog (žaba  bukačica), Grinvoter (zelena voda), Riolit (vrsta vulkanske stene) i Skidu (bekstvo). Ali kada su se rude iscrple, ovi gradovi koji su do tada cvetali sasvim su opusteli. Međutim, 1880. godine u Dolini smrti pronađen je boraks — bela kristalna supstanca koja se koristi u izradi sapuna i drugih proizvoda — što je vodilo do najproduktivnijeg perioda rudarstva u istoriji doline. Do 1888, zaprege od 18 mazgi i 2 konja vukle su po dvoja kola duga 5 metara natovarena boraksom, prelazeći naporan put od 270 kilometara do grada Mohave. Ali od juna do septembra nije bilo prevoza jer je bilo prevruće i za ljude i za stoku.

Dolina smrti je 1933. godine proglašena za područje pod zaštitom države. Njene granice su se postepeno širile i sada obuhvataju 1,3 miliona hektara. Godine 1994, ovo područje je postalo Nacionalni park Dolina smrti — najveći nacionalni park na kopnenom delu Sjedinjenih Država.

Obilje života u Dolini smrti

Sasvim je opravdano ako neko pomisli da u Dolini smrti nema ni traga života. Ipak, na stotine životinjskih vrsta posećuje to područje ili živi tamo. Mnoge od njih aktivne su samo noću zbog vrućine. Najveći sisar je dostojanstvena kanadska divlja  ovca, koja se povremeno usudi da sa obližnjih planina siđe u dolinu. Tu su i jazavci, slepi miševi, risovi, kojoti, prerijske lisice, pustinjski skočimiševi, pume, bodljikavi prasići, zečevi, tvorovi, divlji magarci, gušteri, zmije, i pustinjske kornjače. Od ptica, tu se mogu videti liske, jastrebovi, čaplje, prepelice, gavrani, šljuke, lešinari, kao i na stotine drugih vrsta.

Među najotpornijim stanovnicima doline jesu pustinjski skočimiševi. Oni mogu provesti ceo život a da ne popiju ni kap vode! „Svu vodu koja im je neophodna za preživljavanje oni apsorbuju iz skroba i masti koji se nalaze u suvim semenkama koje jedu“, navodi se u jednom časopisu. A njihovi bubrezi mogu sakupiti do pet puta više urina u odnosu na ljudske bubrege. Ti mali glodari žive u jazbinama i izbegavaju vrelinu dana tako što noću izlaze u potragu za hranom.

Više od hiljadu vrsta biljaka buja u dolini. Šošoni, Indijanci koji su živeli na tom području više od hiljadu godina, koristili su biljke koje tamo rastu radi hrane i kao sirovine za izradu raznih predmeta. Ako znaš šta da tražiš, kažu oni, naći ćeš mnogo hrane u Dolini smrti.

 Kad pustinja procveta

Dolina smrti se povremeno pretvara u spektakularnu izložbu divljeg cveća. Ogromna količina semenja skrivenog u tlu — ponekad i decenijama — samo čeka pravu kombinaciju padavina i temperature da bi proklijala. „Bilo je mnogo godina [kada] uopšte nije bilo cveća“, kaže botaničar Tim Krosant iz Uprave nacionalnog parka.

Ali tokom zime 2004/2005, količina padavina u Dolini smrti dostigla je rekord — tri puta više od uobičajene. Rezultat je bio nagli procvat više od 50 vrsta divljeg cveća kao što su kokotić, jorgovan, orhideja, mak, jagorčevina, suncokret i vrbena. Jedna posetiteljka je rekla da je u dolini mirisalo kao u cvećari. Naravno, cveće privlači pčele i druge insekte. Zato kada Dolina smrti procveta, na sve strane se čuje brujanje mnoštva majušnih krila.

Ako ikad odlučite da posetite ovu dolinu krajnosti, pobrinite se da imate pouzdano vozilo i dosta vode. A ukoliko dođete u vreme kada su tamo i pčele, sigurno ćete želeti da ponesete i vaš fotoaparat. Kada se vratite kući, vaša porodica i prijatelji biće oduševljeni obiljem života u Dolini smrti.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 15. strani]

Najsušnije, najniže i najtoplije područje u Severnoj Americi

[Okvir/Slike na 17 strani]

Ribe u pustinji!

Četiri vrste jedne zadivljujuće male ribe iz porodice Cyprinodontidae žive u Dolini smrti. Ove srebrnaste ribice duge šest centimetara preko zime miruju na blatnjavom dnu u tamošnjim baricama i potočićima. Zatim, kada prolećno sunce ogreje, one živnu i počnu da se razmnožavaju. Mužjaci tada menjaju boju u plavičastu koja se preliva u duginim bojama i odlučno brane svoju teritoriju od drugih mužjaka. Ali uskoro zbog letnje žege skoro sva voda ispari, a ribice masovno umiru. One koje prežive moraju da se snalaze u vodi koja postaje veoma slana i čija temperatura može dostići i 44 stepena Celzijusa.

[Izvori]

Ribe (gornja fotografija): © Neil Mishalov--www.mishalov.com; donja fotografija: Donald W. Sada, Desert Research Institute

[Mape na 14. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Sjedinjene Američke Države

Kalifornija

Nacionalni park Dolina smrti

[Izvor slike na 15. strani]

Mazge: Courtesy of The Bancroft Library/University of California, Berkeley

[Izvori slika na 16. strani]

Magarci: © Joseph C. Dovala/age fotostock; panorama gore: © Neil Mishalov--www.mishalov.com; cveće: Photo by David McNew/Getty Images