Kvekeri i njihov „sveti eksperiment“

U JULU 1656, brod Swallow s Barbadosa (Zapadnoindijska ostrva), pristao je u Boston, u Masačusetsu, što je deo današnjih Sjedinjenih Američkih Država. Zamenik guvernera kolonije Masačusets, Ričard Belingham, naredio je da se putnice Meri Fišer i En Ostin zadrže na brodu. Među njihovim stvarima je pronađeno 100 knjiga za koje se tvrdilo da sadrže „iskvarena, jeretička i bogohulna učenja“.

Knjige su spaljene na trgu. Zatim su te dve žene uhapšene, svučene i pažljivo pregledane kako bi se na njima našli znaci vračanja. Prozor njihove ćelije bio je zapečaćen i njih dve su pet sedmica držane u tami. Svako ko bi se usudio da im se obrati rizikovao je da plati globu od pet funti. Na kraju su obe vraćene na Barbados.

Jedan tadašnji hroničar je pitao gradske vlasti: „Zašto vas je dolazak dve žene toliko prepao, kao da vas je napala ogromna vojska?“ U stvari, te dve „opasne“ žene bile su prvi misionari kvekera u Severnoj Americi. Ko su bili kvekeri, i zašto su ih smatrali za pretnju?

Društvo prijatelja

Kvekeri, to jest Religiozno društvo prijatelja, nastali su na tlu Engleske u 17. veku. Njihov začetnik Džordž Foks (1624-1691), sin jednog tkača, rođen je u Lesterširu. Nakon što je navodno čuo natprirodan glas, Foks je zaključio da može direktno komunicirati s Bogom i primiti prosvetljenje bez ljudskog posredovanja. „Kao datum nastanka Društva prijatelja obično se navodi 1652. godina“, stoji u knjizi A Religious History of the American People.

Kako je došlo do toga da Društvo prijatelja postane poznato kao kvekeri? (U engleskom jeziku reč „kveker“ potiče od glagola koji znači „drhtati“.) Jedno delo navodi da su se vernici „tresli pre nego što bi dobili otkrivenje od Boga“. U drugoj enciklopediji se kaže da su „drhtali zbog toga što su osećali Božju neizmernu čistotu i veličanstvenost koje su u njima izazivale strahopoštovanje“. Kvekeri su želeli da pronađu religioznu istinu i obnove rano hrišćanstvo.

Tvrdili su da vođstvo traže od svetog duha, biblijskih proroka, Hristovih apostola i unutrašnjeg „svetla“ to jest „glasa“ navodne duhovne istine. Zbog toga se na sastancima  uglavnom ćutalo dok je svako ponaosob tražio Božje vođstvo. Mogao je da govori ko god bi primio poruku od Boga. a

Kvekeri su se zalagali za pravdu, beskompromisno poštenje, jednostavan život i uzdržavanje od nasilja. Takođe su smatrali da svi hrišćani, uključujući i žene, treba da obavljaju versku službu. Pošto su odbacili tradicionalne crkve, izbegavali njihove formalne obrede i tvrdili da ih vodi unutrašnji glas, a ne sveštenstvo, kvekeri su kod drugih raspirili strah i podozrenje. Iznad svega, najviše je zabrinjavalo njihovo revno propovedanje, zbog čega su na sebe navukli srdžbu, napade rulje i protivljenje vlasti.

U Engleskoj su kvekeri bili progonjeni i hapšeni, a u Novoj Engleskoj su bili zabranjeni, pa čak i ubijani. Na primer, u Bostonu su između 1659. i 1661. obešeni misionari Meri Dajer, Vilijam Ledra, Vilijam Robinson i Marmaduk Stivenson. Drugi su bili bačeni u okove, žigosani ili bičevani. Nekima su odsečene uši. Čovek po imenu Vilijam Brend po golim leđima je dobio 117 udaraca konopcem koji je bio premazan katranom. Međutim, uprkos takvoj okrutnosti, kvekera je bilo sve više.

Vilijam Pen i „sveti eksperiment“

Godine 1681, život kvekera u Severnoj Americi se drastično promenio. U poduhvatu koji je poznat kao „sveti eksperiment“ u državništvu, Vilijam Pen (1644-1718), jedan mladi Englez koji je prihvatio učenja Društva prijatelja, osnovao je koloniju koja je počivala na idealima kvekera i bila pod njihovom upravom. Pen je bio pacifista i sin jednog britanskog admirala. Pošto je propovedao i pisao o svojim stavovima, i sam je bio zatvoren.

Da bi vratio dug koji je imao prema njegovom ocu, engleski kralj Čarls je dodelio Penu veliki komad zemlje u Severnoj Americi. Kraljevom poveljom je tom mladom čoveku data gotovo neograničena vlast u novoj koloniji koja je u spomen na njegovog oca nazvana Pensilvanija, što znači „Penove šume“. Tamo bi ljudi svih veroispovesti imali religioznu slobodu.

U nameri da sebi obezbedi podršku nekoliko Evropljana koji su živeli na području nove kolonije i kupi zemljište od starosedelaca, Pen je u Ameriku, kao svog zastupnika, najpre poslao svog rođaka Vilijama Markama. Godine 1682, ploveći rekom Delaver, stigao je i Pen i prvi put video svoju koloniju. Sa starosedeocima je sklopio jedan pošten sporazum u Šakamaksonu (danas je to Kensington, deo Filadelfije). Zatim je na nešto više od jednog kilometra od Šakamaksona osnovao novo  naselje koje je nazvao Filadelfija, što znači „bratska naklonost“. Ono se veoma brzo širilo.

Pen se vratio u Englesku i hvalio je novu koloniju kako bi podstakao ljude da se presele tamo. Pisao je o divnim predelima i šumama, veličanstvenoj reci, divljim životinjama i njihovim krznima. Obećao je da će vlast u koloniji unapređivati religioznu toleranciju i koegzistenciju u miru. Svi su bili dobrodošli — trgovci, siromašni i entuzijasti koji su želeli da se ostvari dobra vladavina.

Nada da će se izbaviti od društvenih i političkih nepravdi u Evropi, privukla je kvekere iz Engleske i Severne Irske. Menoniti i druge slične grupe došli su iz područja Rajne. Većinu prvih doseljenika činili su kvekeri. Svedočeći o srećnom početku kolonije, Pen je 1683. zapisao: „Održane su dve zakonodavne skupštine... i bez ikakvih nesuglasica usvojeno je najmanje sedamdeset zakona.“ Međutim, optimizam koji je među njima vladao nije dugo trajao.

Eksperiment posustaje

Poveljom kolonije svima u njoj se garantovala sloboda savesti. Zbog toga je na pacifizam kvekera počelo da se gleda kao na sve veći problem kada se upotreba sile razmatrala kao neophodno sredstvo u očuvanju reda i zakona. U početku je Pen izbegao to pitanje tako što je na odgovorne položaje postavio one koji nisu bili kvekeri da bi, kako je rekao, bili „strogi prema našim bližnjima kada je to neophodno“. Još jedan ispit za etiku kvekera bio je mogući rat s Francuskom 1689.

Pristiglo mnoštvo doseljenika, od kojih mnogi nisu bili kvekeri, preotelo je zemlju od starosedelaca povećavajući tako već postojeće probleme. Zbog toga se, kako su kvekeri postajali manjina, u odnose sa starosedeocima postepeno unosilo sve više napetosti.

Politički autoritet kvekera je u potpunosti potkopan 1756. kada su guverner kolonije i njegov savet objavili rat plemenima Delaveri i Šauni. Kvekeri su se zbog toga povukli iz vlade i na taj način okončali svoju vladavinu. Tako je posle skoro 75 godina Penov „sveti eksperiment“ u državništvu došao svom kraju.

S vremenom je, kako su se materijalni posedi kvekera povećavali, počela da slabi i njihova verska revnost. Kveker Samjuel Fodergil je rekao: „Pošto su bili naklonjeni ovom svetu, [kvekerski doseljenici] nisu mogli da pouče svoje potomstvo načelima koja su i sami zaboravili.“ Kasnije je među kvekerima došlo i do podela.

Možda su Pen i njegovi sledbenici imali plemenite težnje i privremeni uspeh. Međutim, oni su ili pogrešno razumeli ili zanemarili Isusovo učenje da on i njegovi učenici „nisu deo sveta“ (Jovan 17:16). Prema tome, bez obzira na to koliko je dobronameran, svaki poduhvat kojim se nastoji da se udruži religija s politikom ovog sveta nema ni Božji blagoslov ni blagoslov njegovog Sina (Jakov 4:4; 1. Jovanova 5:19). Zbog toga ne može uspeti (Psalam 127:1).

[Fusnota]

[Okvir na 12. strani]

„Moje Kraljevstvo Nije Deo Ovog Sveta“

Zašto je Isus izgovorio ove reči, koje su zapisane u Jovanu 18:36? Biće nam jasnije kada razumemo šta je Božje Kraljevstvo. Ono je bilo glavna tema Isusovog poučavanja i u stvari predstavlja vladavinu putem koje će on upravljati celim svetom (Isaija 9:6, 7; Luka 4:43). Umesto da deluje preko ljudskih vladavina, Kraljevstvo će ih ukloniti i biće jedina vladavina na svetu (Danilo 2:44; 7:13, 14). Isus je ukazao na to kada je u uzornoj molitvi rekao: „Neka dođe kraljevstvo tvoje. Neka bude volja tvoja, kako na nebu tako i na zemlji“ (Matej 6:9, 10). Poslušni podanici tog Kraljevstva živeće u uslovima koje iskreni ljudi, kao što je to bio Vilijam Pen, nikada ne mogu ostvariti. Oni će se radovati savršenom zdravlju i večnom životu u mirnom, rajskom okruženju (Luka 23:43; Otkrivenje 21:3, 4).

[Slika na 10. strani]

Sastanak kvekera u Filadelfiji, XIX vek

[Slika na 10. strani]

Meri Dajer, pripadnicu kvekera, vode na pogubljenje u koloniji zaliva Masačusets

[Slika na 11. strani]

Kvekeri odlaze iz Engleske, XVII vek

[Slika na 11. strani]

Vilijam Pen 1682. sklapa sporazum sa starosedeocima Amerike

[Izvor slike na 10. strani]

Obe slike: © North Wind Picture Archives

[Izvori slika na 11. strani]

Čamci: © North Wind Picture Archives; sporazum: Brown Brothers