Spasen iz svih nevolja

ISPRIČAO ŽAN-KLOD FRANSOA

Zbog toga što sam sledio svoju savest oblikovanu na temelju Biblije, proveo sam sedam godina u više od 10 zatvora. Uprkos teškoćama koje sam doživljavao, smatram da sam imao srećan život. Dozvolite da vam objasnim.

ROĐEN sam 9. januara 1937. godine u Alžiru, glavnom gradu istoimene države. Tada je država Alžir bila pod vlašću Francuske i moj otac je služio kao oficir u francuskoj vojsci. Zbog toga je po nekoliko meseci bio u Egiptu, Iraku, Libanu i Siriji pa je imao malo vremena za svoje petoro dece.

Voleo sam školu i imao sam dobre ocene. Ali stalno sam razmišljao o tome zašto umiremo i kako je moguće da postoji zlo ako je Bog svemoćan i dobar? Nisam dobio uverljive odgovore. Takođe sam želeo da saznam kako je život nastao. Darvinova teorija evolucije izgledala mi je kao jedino logično objašnjenje i zato sam s vremenom postao ateista.

Konačno odgovori!

Godine 1954, jedan prijatelj po imenu Žorž koji je bio Jehovin svedok dao mi je brošuru Evolucija protiv novog sveta. a Pročitao sam je u jednom dahu. Osim što su navedene greške u teoriji evolucije, u brošurici je objašnjeno da fosilni zapis potvrđuje izveštaj iz Postanka gde stoji da je Bog stvorio sva živa bića „po njihovim vrstama“ (Postanak 1:12, 25). Ali pitanje u vezi s postojanjem zla i dalje se vrzmalo po mojoj glavi.

Žorž je bio pionir, to jest punovremeni jevanđelizator i provodio je mnogo vremena poučavajući ljude o Bibliji, knjizi koju nikad nisam čitao. Da li bi on mogao da odgovori na moja pitanja? Otišao sam do malog stana gde je živeo zajedno s drugim pionirima i dobio odgovore na temelju Svetog pisma na mnoga od mojih pitanja. Zatim sam počeo da redovno proučavam Bibliju što mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Od tada sam neumoran u „kopanju“ po Božjoj Reči da bih u njoj pronašao blago koje jača veru (Poslovice 2:1-5).

Počeo sam da posećujem i hrišćanske sastanke, koji su se održavali u podrumu jednog restorana, u centru Alžira. Svedoci su mi izrazili srdačnu dobrodošlicu i s vremenom sam redovno posećivao sastanke. Jednom prilikom javljeno je da će se jedan sastanak održati u drugoj ulici i odlučio sam da odem. Kad sam stigao, shvatio sam da su se okupili kako bi išli da propovedaju od kuće do kuće (Dela apostolska 20:20). Ipak sam ostao i tako sam započeo sa službom propovedanja.

Treći put sam išao sam da svedočim ljudima od kuće do kuće. Na jednim vratima nisam mogao da pronađem biblijski stih koji sam citirao. „Mladiću“, rekao mi je čovek, „poučavaj druge kada budeš bio sposoban za to.“ Zatim je zatvorio vrata. Uzrujan, seo sam na jednu klupu i pokušao da pronađem taj „izgubljeni“ stih. Kada sam ga nakon nekoliko minuta pronašao, vratio sam se i pročitao ga tom čoveku.

Svoje predanje Bogu simbolizovao sam krštenjem 4. marta 1956. godine. Šest  meseci kasnije morao sam doneti vrlo važnu odluku. Da li ću služiti kao opšti pionir ili ću prihvatiti posao učitelja u unutrašnjosti Alžira i tako provoditi manje vremena u službi propovedanja? Izabrao sam punovremenu službu.

Otac se razbesneo zbog moje odluke, stavio mi je nož pod grlo i naredio da svako veče budem kod kuće u određeno vreme. Takođe je rekao da više ne očekujem da ću jesti kod kuće, iako sam bio spreman da plaćam sve svoje troškove. Tako bih ujutro kretao bez doručka, ručao negde usput sa ostalim pionirima i pojeo sendvič uveče pre nego što bih se vratio kući.

Bežanje od bombi i pucnjave

U to vreme, Alžir se borio za nezavisnost od Francuske i grad Alžir su potresale eksplozije bombi i strašne odmazde. U jednom jedinom mesecu bilo je više od 100 eksplozija. Bombe su postavljane u autobusima, barovima i na stadionima. Bilo je teško ići u službu propovedanja. Ljudi su se plašili da otvore vrata, često je uvođen policijski čas i vršena su legitimisanja i pretresi.

U nedelju, 30. septembra 1956, dok sam sa još nekoliko pionira spremao mesto gde smo se okupljali, u restoranu iznad nas eksplodirala je bomba i ubila ili ranila mnoge. Na sreću, niko od nas u podrumu nije bio povređen. U decembru, dok smo jedna sestra i ja propovedali u jednoj prometnoj ulici, projurila su jedna kola, kroz čije se prozore prosula kiša metaka po mnoštvu ljudi. Utrčali smo u jedan ulaz, gde sam gurnuo sestru na tlo a zatim sam se i ja spustio. Meci su nam leteli nad glavom. Nakon toga, svi smo bili još oprezniji dok smo propovedali.

Odbio sam da uzmem oružje

Dana 1. marta 1957. godine pozvan sam u vojsku. Pošto mi hrišćanska savest nije dozvoljavala da uzmem oružje, molio sam se za snagu da se suočim s nadležnim organima. Takođe sam se molio da izbegnem sukob sa ocem. Laknulo mi je kad su mi rekli da se javim u grad Lil u Francuskoj, daleko od kuće.

Šest dana kasnije, stigao sam u tvrđavu Lil koja potiče iz 17. veka kada je vladao kralj Luj XIV. Koristeći Bibliju, objasnio sam svoj neutralan stav vojnim zvaničnicima, nakon čega sam poslat u zatvor. Jednog jutra, stražari su me izvukli iz ćelije, pretresli i pronašli jednu malu Bibliju. Zatim su me naterali da legnem licem na sneg, bacili Bibliju pored mene, pritisnuli kundak puške na moj potiljak i držali me tako nekih 30 minuta. Nakon toga, na moju radost, dozvolili su mi da zadržim Bibliju i ona do današnjeg dana stoji na mojoj polici. Međutim, zbog maltretiranja koje sam doživeo tog dana, godinama sam imao grčeve u stomaku.

Nekoliko dana kasnije, komandir mi je pročitao pismo koje je primio od mog oca. „On mora biti nateran da popusti. Slomite ga ako je potrebno“, pisao je on. Pošto nisam učinio kompromis, oficir me je odveo u mračnu ćeliju, gde sam spavao na dasci i pokrivao se malim ćebetom. Nisam imao toalet, pa sam u tu svrhu koristio jedan ćošak ćelije. Nisam se mogao kupati, prati zube ni posuđe iz kog sam jeo. Dve nedelje kasnije, poslat sam u Fren, zatvor u Parizu.

Tokom sledećih šest godina, četiri puta sam osuđivan i prošao sam kroz 14 zatvora. Jedne zime, bio sam u Fontevrou, samostanu iz 12. veka koji se nalazi u dolini Loare, i korišćen je kao zatvor. Kad sam stigao, bile su mi oduzete sve lične stvari. Pošto sam uporno tražio da dobijem svoju Bibliju, stražari su me poslali u samicu na mesec dana. Tamo se zima, moj drugi neprijatelj, vratila da izvrši odmazdu i počeo sam da iskašljavam krv.

Nakon toga sam poslat u zatvor sa malo boljim uslovima — Šato de Turkan u blizini Somura, gde su zatvorenici obavljali kućne poslove za penzionisane gradske zvaničnike. Među zatvorenicima je bio Ahmed Ben Bela, koji je kasnije postao predsednik republike Alžir. Svedočio sam mu nekoliko meseci. „Ti si rođeni Alžirac“, rekao mi je jednom, „i ovde si zato što si odbio da se boriš protiv Alžiraca.“ Poštovao me je zbog mog stava.

 Ojačan u daljnjim iskušenjima

Zdravlje mi se pogoršalo, ustanovljeno je da imam tuberkulozu i poslat sam u sanatorijum na jugu Francuske, gde sam mesecima bio vezan za krevet. Lekar mi je predložio operaciju kojom bi se odstranilo obolelo plućno krilo i ja sam se složio pod uslovom da poštuje moju odluku da se ’uzdržavam od krvi‘ (Dela apostolska 15:29). Ljut, doktor je odbio da me operiše. Bila je to šesta godina otkako sam zatvoren.

Morao sam da napustim sanatorijum usred zime, a sve što sam imao od odeće bilo je na meni. Ali kao što je Jehova poslao Onisifora da pomogne apostolu Pavlu, i meni je poslao pomoćnika — brata Adolfa Garatonija koji me je primio kod sebe i zaista mi pomagao (Kološanima 4:11; 2. Timoteju 1:16-18). Uz njegovu pomoć i pomoć doktora iz južne Francuske, moje zdravlje se postepeno stabilizovalo.

Tokom tog vremena, imao sam velike troškove i bio mi je potreban novac da ih podmirim. Nisam bio siguran kako ću to uspeti. Onda me je jednog dana posetila nepoznata žena. „Ja sam advokat“, rekla je. „Predsednik Alžira, gospodin Ben Bela poslao me je da vam dam ovo.“ Dala mi je kovertu u kojoj je bilo više nego dovoljno novca da platim moje troškove. Zahvalio sam Jehovi, ’Slušaču molitve‘, iz sveg srca (Psalam 65:2).

Divne dodele i prekrasna supruga

Nakon što sam pušten iz zatvora, ponovo sam započeo s punovremenom službom. U skupštini Melen u blizini Pariza, upoznao sam 35-godišnju udovicu, Andreu Morel. Njen prvi muž, koji je takođe bio Svedok, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Venčali smo se 26. septembra 1964. godine. A 1. avgusta 1965. dobili smo dodelu da služimo kao specijalni pioniri. Iako Andreino zdravlje nije bilo najbolje, učestvovala je u punovremenoj službi 28 godina!

Godine 1967. naimenovan sam za pokrajinskog nadglednika, koji je zadužen da posećuje i jača skupštine Jehovinih svedoka. Služili smo u južnoj Francuskoj od Bordoa do Monaka, i godinu dana u Parizu. Zbog slabog zdravlja nije nam bilo lako u putujućoj službi, ali uz Jehovinu pomoć 20 godina smo služili braći, sve do 1968. godine kada smo ponovo postali specijalni pioniri.

Život danas

Sada imam skoro 70 godina i uvek iznova uviđam da Jehova neprestano jača svoje sluge kako bi istrajali pod kušnjama. Naravno, snaga se dobija i putem proučavanja njegove nadahnute Reči i trudim se da je svake godine pročitam od korice do korice (Isaija 40:28-31; Rimljanima 15:4; 2. Timoteju 3:16).

Andrea i ja smo ohrabreni kada vidimo kako ljudi prihvataju dobru vest i predaju život Jehovi. Zaista, tokom godina videli smo kako je to učinilo 70 osoba s kojima smo proučavali, što nam je pričinjavalo trajnu i neizmernu radost. Kada se osvrnem na naš život, osećam kao da je psalmista govorio o svakome od nas kada je napisao: „Nevoljnik je ovaj zavapio, i Jehova ga je čuo. Spasao ga je iz svih nevolja njegovih“ (Psalam 34:6).

[Fusnota]

[Slika na 21. strani]

U zatvoru u Šato de Turkanu, u blizini Somura

[Slike na 23. strani]

S mojom suprugom 1967. godine i danas