Ona je volela ono što je naučila

NEDAVNO je pronađeno pismo koje je napisala jedna žena kratko pre nego što je u maju 2004. umrla od raka. Pismo nije završila očigledno zbog toga što joj se stanje naglo pogoršalo. Pa ipak, oni koji su kasnije čitali to pismo koje nije stigla da pošalje bili su dirnuti do suza, a njihova vera u Boga bila je ojačana.

U pismu je Suzan, kako se zvala ova žena, navela da je prvi put došla u kontakt sa Svedocima još kao tinejdžerka kada je telefonirala jednom njihovom starešini u Konektikatu, u SAD. Ona je dalje opisala svoje okolnosti tokom tinejdžerskih godina. Krajem prošle godine, njena majka je došla do tog dirljivog pisma i njegovu kopiju poslala centrali Jehovinih svedoka u Njujorku.

Suzan je napisala da je 1973. u Konektikatu, u telefonskom imeniku pronašla broj jednog starešine. Zatim je objasnila: „Tada sam imala 14 godina, i na osnovu onoga što sam pročitala u Kuli stražari i Probudite se! zaključila sam da je to sigurno istina. Pošto nikada nisam srela Jehovine svedoke, potražila sam ih u telefonskom imeniku i izabrala broj čije su prve tri cifre bile iste kao i cifre mog broja. Kada se brat Genrik javio, iznenadio se kada je saznao da nikada nisam razgovarala s nekim Svedokom.“ a

Ogroman problem

Suzan je u pismu navela da je u svojoj desetoj godini poslata kod tetke u Konektikat. Trebalo je da to bude privremeno, ali posle nekog vremena Suzan je rekla svojoj majci, koja je živela sama na Floridi, da želi da ostane tamo. Napisala je da su te okolnosti doprinele da se kod nje razvije nešto nalik „stokholmskom sindromu pri kojem se osoba veže za one koji je ugnjetavaju.“ b Bila je mnogo maltretirana.

„Tetka i njen prijatelj“, napisala je Suzan, „bili su izuzetno grubi prema meni. Pored toga, veoma malo ljudi je uopšte dolazilo kod nas. Kada bi me pustili u školu, ne bih dobila ni ručak niti pristojnu odeću iako je mama velikodušno davala novac za moje izdržavanje. Imala sam samo jedan komplet donjeg veša, dok su moje dve sestre od tetke, koje su bile nekoliko godina mlađe od mene, imale sve.“ Time je htela da objasni zašto je očekivala da će imati ozbiljne probleme kada njena tetka bude saznala za njenu želju da više nauči o Bibliji.

 Kako je Suzan sticala znanje o Bibliji

„Brat Genrik me je upoznao s Lorom, jednom zrelom hrišćanskom sestrom“, napisala je Suzan, „i ona se često sastajala sa mnom u javnoj praonici i provodila dosta vremena pružajući mi odgovore na mnoga biblijska pitanja.“ Suzan je rekla da do tada nikada nije samostalno donela nijednu odluku, ali da je nakon tih razgovora i čitanja biblijske literature kao što je knjiga Istina koja vodi do večnog života, to učinila.

Suzan je nastavila: „Bio je petak uveče kada sam tetki rekla da sam u kontaktu sa Svedocima. Naterala me je da čitavu tu noć stojim usred kuhinje. Posle toga, bila sam odlučnija nego ikad da postanem Svedok.“

Brat Genrik je nastavio da joj donosi literaturu pomoću koje je razumela Bibliju. „U misli mi se urezao Godišnjak Jehovinih svedoka za 1974.“, napisala je Suzan, „zbog toga što je govorio o tome kako su Svedoci u nacističkoj Nemačkoj izdržali progonstvo pre i tokom Drugog svetskog rata... Baš tada sam pitala starešinu da mi snimi pesme Kraljevstva kako bih mogla da ih naučim. Za godinu dana naučila sam svih 119 pesama iz naše pesmarice iz 1966, ’Pevajte Jehovi u svojim srcima i slavite ga‘.“

„U međuvremenu, brat Genrik mi je donosio i trake sa snimljenim biblijskim govorima, dramama i kongresnim programima. Ostavio bi ih blizu jednog telefonskog stuba na putu broj 10, a ja bih onda odlazila tamo po njih... Pošto mi tada okolnosti nisu dozvoljavale da posećujem sastanke, moj napredak je bio ograničen, što je počelo da mi smeta. Pretpostavljam da mi je ponestalo snage za daljnju borbu.“

Suzan je rekla da su naredne dve godine bile veoma teške. Prekinula je svaki kontakt s jedino dvoje Svedoka koje je poznavala. Zatim je navela da je „učenje svih pesama Kraljevstva postalo ’mora‘“. Zašto? „U misli bi mi dolazile reči pesama kao što su: ’Borci Jehove ne žive lagodno.‘ Znala sam da je te reči zapisao Svedok u nemačkom koncentracionom logoru tokom Drugog svetskog rata, i to me je samo dodatno obeshrabrilo. Osećala sam se kao kukavica i mislila sam da je Jehova digao ruke od mene.“ c

Napokon sloboda

„Kada sam napunila 18 godina došlo je do prekretnice. Godinama našu kuću nije posetio niko od Svedoka zato što su znali da nismo želeli da nas posećuju. Međutim, tog dana nas je posetila jedna sestra iz druge skupštine i pošto sam bila sama, mogla sam da razgovaram s njom. Koliko se sećam, to je bio prvi put da sam subotom bila sama kod kuće. Prihvatila sam to kao dokaz da me Jehova nije napustio. Tako sam telefonirala bratu Genriku, koga sam spomenula na početku, rekla mu da želim da napustim dom i pitala ga da li ima neki predlog. S vremenom mi je pružena pomoć tako da sam mogla da se odselim.“

U aprilu 1977, Suzan se preselila u drugi stan. U pismu je dodala: „Tokom sledeće godine konačno sam mogla da posećujem sve sastanke i veće skupove i počela sam da učestvujem u službi propovedanja. Ponovo sam stupila u vezu s majkom. Ona nije znala da sam tokom svih tih godina bila strašno maltretirana i veoma se potresla. Odmah je preduzela inicijativu i pobrinula se da imam sve što mi je potrebno. Nekoliko godina pre toga, ona se preselila na Aljasku. Pošto se veoma zanimala za biblijsku istinu, doselila sam se na Aljasku 1978. kako bih bila s njom. S vremenom je mama postala Svedok i do danas je ostala verna.

„Nakon što sam počela da dolazim na sastanke, brat Genrik je organizovao grupnu  posetu svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu i pozvao me je da se priključim toj grupi. To je bio jedan od najtrajnijih poklona koji sam ikada dobila zbog toga što me je podstakao da doživotno cenim Jehovinu organizaciju. Toliko za sada. Ovo je ukratko, jer želim da na vreme završim pismo.“

Gore navedene rečenice su zapravo samo delovi pisma od šest i po strana. Pre nego što je završila pismo, Suzan je rekla: „Prošlog meseca mi je mnogo pozlilo dok sam bila u bolnici i bila sam uverena da ću umreti... U molitvi sam rekla Jehovi da ću, ako mi bude dobro još samo dve sedmice, dovesti neke stvari u red... Ne verujem da ću još dugo živeti, ali moram priznati da ove godine koje sam provela u istini predstavljaju divan, najbolji život koji bi iko mogao poželeti.“

Pismo nema uobičajen završetak, nije potpisano niti je ikada poslato. Oni koji su ga pronašli nisu znali kome ga treba dostaviti. Međutim, kao što je spomenuto ranije, pismo je na kraju poslato Suzaninoj majci.

Upoznajmo Suzan malo bolje

Nakon što se Suzan krstila 14. aprila 1979, njena majka se vratila na Floridu. Pošto se zbližila sa objaviteljima iz skupštine Severni pol, Suzan je ostala na Aljasci. Ubrzo zatim je započela s pionirskom službom što je značilo da je dosta svog vremena posvetila propovedanju. Kasnije se preselila na Floridu i 1991. udala za starešinu koji je takođe služio kao pionir. On je umro kratko nakon Suzan.

Suzan i njen suprug su bili veoma drag par koji je učestvovao u punovremenoj službi sve dok ih njena bolest nije onemogućila u tome. Suzan je u punovremenoj službi provela preko 20 godina. Govor na njenom pogrebu prenosio se skupštini Severni pol telefonskim putem sa Floride.

Suzanino pismo nam može pomoći da još više cenimo duhovne blagoslove koje imaju oni koji služe Jehovi i gaje divnu nadu u uskrsenje (Dela apostolska 24:15). Njeno iskustvo jasno pokazuje da je Bog blizu svih koji mu se približe! (Jakov 4:7, 8).

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 23. strani]

„Ove godine koje sam provela u istini predstavljaju divan, najbolji život koji bi iko mogao poželeti“

[Slika na 21. strani]

Suzan, kada je imala deset godina

[Slika na 23. strani]

Suzan i njen suprug, Džejms Simor