Svalbard — zemlja hladnih obala

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ NORVEŠKE

LETIMO kroz guste oblake i ne vidimo ništa pred sobom. Odjednom, naš avion izranja iz oblaka i ispod nas se pojavljuje arktički krajolik prekriven snegom. Pogled je veličanstven! Zadivljeni, gledamo glečere, svetloplave fjordove i planine pod snegom. Dokle god nam pogled dopire, protežu se snežna prostranstva okovana ledom. Stigli smo na Svalbard, arhipelag u blizini Severnog pola, smešten između 74. i 81. stepena severne geografske širine.

Naziv Svalbard, koji znači „hladna obala“, prvi put se pojavio 1194. u islandskim istorijskim zapisima. Ali tek nakon što je „otkriven“ četiristo godina kasnije, naime 1596, Svalbard je postao poznat javnosti. Te godine je grupa holandskih istraživača s Vilemom Barencom na čelu plovila na sever. Osmatrač s broda ugledao je nepoznato kopno s nizom šiljastih planinskih vrhova. Ti istraživači su došli do severozapadnog dela Svalbarda, koji je Barenc nazvao Špicbergen, što znači „šiljaste planine“. To je sada naziv najvećeg ostrva u tom arhipelagu. Barencovo otkriće je utrlo put razdoblju velike aktivnosti na području Svalbarda, uključujući lov na kitove i tuljane, lovljenje životinja pomoću zamki, istraživanje i zatim vađenje uglja, naučna ispitivanja i turizam. U različitim periodima nekoliko zemalja je imalo udela u tim aktivnostima, ali 1925. arhipelag je pripao Norveškoj.

Zemlja večitog leda i polarne svetlosti

Naš avion se spušta iznad ostrvca Ajs Fjord i sleće na svalbardski aerodrom. Tu iznajmljujemo auto i vozimo do Longjerbijena, koji je dobio ime po američkom rudarskom magnatu Džonu Longjeru koji je 1906. godine otvorio prve rudnike na ovom području. Longjerbijen je najveće mesto na Svalbardu i ima oko 2 000 stanovnika.  Da, usred ogromnog prostranstva praktično netaknute prirode, naišli smo na moderan grad sa uobičajenim stvarima kao što su supermarket, pošta, banka, biblioteka, škole, obdaništa, hoteli, kafići i restorani, bolnica i lokalne novine. Longjerbijen se nalazi na više od 78 stepeni severne geografske širine i najsevernije je mesto na svetu te veličine.

Nalazimo smeštaj u gostionici koja je nekada bila deo rudarske četvrti. Odatle se pruža pogled na Longjerbijen i veličanstvenu planinu Jortfjelet. Oktobar je i planine su prekrivene snegom. U dolini još nema snega ali tlo je smrznuto. To je zemlja večitog leda. Samo se površinski sloj leti nakratko otapa. Ipak, zbog povoljnih vetrova i okeanskih struja, klima je blaža nego u drugim područjima na istoj geografskoj širini. Odavde gde stojimo možemo da vidimo planine obasjane suncem, dok je dolina u plavičastoj seni. U okolini Longjerbijena sunce se ne pomalja iznad horizonta od 26. oktobra do 16. februara. Ali aurora borealis, to jest polarna svetlost, često obasjava zimsku tamu. S druge strane, na Svalbardu u prolećnim i letnjim mesecima sunce skoro i ne zalazi a u Longjerbijenu taj period traje od 20. aprila do 23. avgusta.

Biljke i životinje

Temperatura je osam stepeni ispod nule, duva oštar vetar ali je nebo vedro. Spremni smo za izlet. S vodičem se peške penjemo uz planinu Sarkofagen i spuštamo se do longjerbrinskog glečera. Dok se uspinjemo po zaleđenim brdima, vodič nam priča da u proleće i leto tu raste mnogo predivnog cveća. U stvari, Svalbard ima iznenađujuće bujnu vegetaciju, sa oko 170 vrsta biljaka cvetnica. Dva uobičajena cveta su beli ili žuti svalbardski mak i mirisna ljubičasta kamenika.

Dok se penjemo dalje uz snežne obronke planine, nailazimo na tragove svalbardske alpske kokoši, jedine ptice koja ovde živi tokom cele godine. Sve druge ptice su selice, među kojima se nalaze debelokljuna luma, male njorke, razne vrste galebova i morski blatarić. Posebno je interesantna arktička čigra. Mnoge od njih se sele čak na suprotni kraj sveta, Antarktik.

 Takođe smo naišli na tragove polarne lisice. Ova lukava životinja je strvinar, hrani se strvinama i ostacima raskomadanih životinja, ali na svom jelovniku ima i mlade ptice i jaja. Lisica je jedan od dva isključivo kopnena sisara koji žive na Svalbardu. Drugi je dobroćudni svalbardski irvas. Uspeli smo da ga tokom našeg boravka na Svalbardu nekoliko puta vidimo izbliza. Gledao je u nas mirno i dozvolio nam je da mu priđemo prilično blizu i da ga fotografišemo pre nego što je otišao. On ima kratke noge i debelo toplo krzno. Sada u jesen prilično se ugojio — te dodatne naslage sala služe mu kao rezerve hrane, neophodne za hladnu zimu.

Polarnog medveda, kralja Arktika, mnogi smatraju morskim sisarem, s obzirom na to da on većinu vremena provodi na santama leda loveći tuljane. Ali svuda po Svalbardu možete sresti usamljene medvede kako tumaraju. Naš vodič se nada da mi ipak nećemo nabasati na njih. Polarni medved može biti veoma agresivan, i zato naš vodič nosi pušku radi sigurnosti. Od 1973. zabranjen je lov na polarne medvede i istražuje se svaki slučaj kada je ubijen polarni medved. Iako je populacija medveda na Svalbardu sada prilično velika, postoji ozbiljna zabrinutost za budućnost ove veličanstvene životinje. Arktik možda izgleda beo, svež i čist, ali toksični otpad kao što je PCB (polihlorisani bifenil) uticao je na životnu sredinu. Budući da su polarni medvedi na vrhu lanca ishrane, u njihovom organizmu se nagomilavaju otrovne materije, što izgleda slabi njihovu sposobnost razmnožavanja.

Popeli smo se na vrh planine Sarkofagen i za nagradu uživamo u upečatljivom prizoru brojnih belih vrhova u daljini. Jugozapadno se nalazi impresivna zaobljena planina Nordenskeldfjelet koja se kupa u sunčevim zracima. Daleko ispod nas je  Longjerbijen, a visoko iznad svetloplavo arktičko nebo. Stvarno se osećamo kao da stojimo na vrhu sveta. Nekoliko kriški hleba i šolja „punča“ od crne ribizle — uobičajeno izletničko piće koje sadrži sok od crne ribizle, šećer i vruću vodu — osvežava nas i spremni smo za spuštanje preko glečera Longjerbrin.

Vađenje uglja i ugrožene životinje

Poseta jednom starom rudniku uglja je još jedan interesantan doživljaj. Naš vodič, iskusni rudar krupne građe, pokazuje nam Rudnik broj 3, nadomak Longjerbijena. Nakon što smo obukli radna odela i stavili šlemove s lampom, pratimo ga do srca planine. Vodič nam priča da je vađenje uglja najvažnija aktivnost u Svalbardu još od početka 20. veka. Godinama su rudari živeli u veoma lošim uslovima. Često su se kretali na rukama i kolenima kroz dugačke tunele, to jest hodnike u horizontalnim naslagama uglja, koji su na nekim mestima bili visoki tek nešto više od 70 centimetara. Imamo priliku da i sami pokušamo, i zaista ne zavidimo rudarima. Njihov posao je bio težak — pored velike buke i vazduha ispunjenog ugljenom i kamenom prašinom, stalno je pretila opasnost od eksplozija i urušavanja. Sada se koriste savremenije metode. Vađenje uglja je još uvek važan deo svalbardske ekonomije, ali poslednjih nekoliko decenija turizam postaje sve važniji.

Ljudi nisu uvek razmišljali o tome koliko je osetljiv arktički životinjski svet. Zbog lova na kitove, morževe, irvase, polarne medvede i druge životinje, ponekad je bivao ugrožen opstanak nekih vrsta na Svalbardu. Međutim, sprovođenje mera zaštite pomoglo je da se nekoliko ugroženih životinjskih vrsta oporavi.

Raj za geologe

Za Svalbard se kaže da je „raj za geologe“. Pošto je vegetacija veoma oskudna, predeo izgleda poput geološke slikovnice. Na planinama primećujemo karakteristične geološke strukture sačinjene od slojeva koji se jasno razlikuju, tako da pomalo podsećaju na ogromne torte. Pronađene su stene iz svih razdoblja Zemljine istorije. Neke su nastale od peska i gline, a druge od materija organskog porekla. Tokom vekova su ostaci biljaka i životinja bili prekriveni glinom i sačuvani kao fosili. U stvari, fosili se nalaze u stenama iz svih geoloških perioda.

U svalbardskom muzeju posmatramo fosile termofilnih biljaka i životinja, na osnovu kojih se vidi da je klima u arhipelagu ranije bila mnogo toplija. Na nekim mestima na Svalbardu slojevi uglja su debeli čak 5 metara! U tim slojevima uglja pronađeni su fosilni ostaci i četinarskog i listopadnog drveća. Fosilni otisci stopala jednog dinosaura biljojeda još su jedan dokaz da je u dalekoj prošlosti klima bila toplija a vegetacija bujnija.

Kako se mogu objasniti te ogromne klimatske promene? Pitamo geologa Torfina Šernea, predstavnika Uprave za rudarstvo u Longjerbijenu. On kaže da većina geologa misli da je glavni razlog pomeranje tektonskih ploča. Oni smatraju da je Svalbard smešten na tektonskoj ploči koja se već dugo pomera prema severu. Pretpostavlja se da se ta ploča možda nekad nalazila mnogo južnije, u blizini ekvatora. Savremeno praćenje putem satelita ukazuje na to da se Svalbard još uvek pomera prema severoistoku nekoliko centimetara godišnje.

Dok naš avion napušta Svalbard, osećamo da nakon ove posete imamo o mnogo čemu da razmišljamo. Ogroman arktički krajolik, životinje koje su se dobro prilagodile tamošnjim uslovima i sve te raznolike biljke podstiču nas da razmišljamo o raznolikosti stvarstva, o tome koliko je čovek beznačajan i o načinu na koji ljudi upravljaju prirodom. Dok letimo prema jugu, poslednji put bacamo pogled na zemlju hladnih obala, gde snegom prekriveni planinski vrhovi strše kroz oblake i sijaju bledim, ružičastim odsjajem na popodnevnom suncu.

[Mapa na 24. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Severni pol

GRENLAND

SVALBARD

Longjerbijen

75°N

ISLAND

NORVEŠKA

60°N

RUSIJA

[Slika na 25. strani]

Longjerbijen

[Slika na 25. strani]

Mnoge biljke cvetnice kao što je ova ljubičasta kamenika opstaju uprkos oštroj arktičkoj klimi

[Izvor]

Knut Erik Weman

[Slike na 26. strani]

Svalbardska alpska kokoš i svalbardski irvas

[Izvor]

Knut Erik Weman