Moja ljubav prema muzici, životu i Bibliji

Ispričao Boris Gulaševski

Zamislite slepog čoveka koji je prešao šezdesetu i pretrpeo dva ozbiljna srčana napada. Suze mu se slivaju niz lice dok zahvaljuje Bogu što mu je dozvolio da ga upozna. U takvoj situaciji sam se našao pre 11 godina.

ROĐEN sam 1930. godine u ukrajinskom selu Cibulevu, u oblasti Čerkasi. Tokom jedne od Staljinovih čistki 1937, moj otac je bio uhapšen i osuđen kao „državni neprijatelj“. Stan nam je oduzet i većina naših poznanika nas je izbegavala. Uskoro su mnogi od njih takođe bili uhapšeni. Bilo je to vreme velikog nepoverenja, izdaje i straha.

Dva meseca nakon hapšenja mog oca, rodila se moja sestra, Lena. Majka, Lena, moj brat Nikolaj i ja proveli smo tu zimu u maloj sobi bez prozora i peći. Nakon toga, preselili smo se u kuću mog dede. Nikolaj i ja smo brinuli o kući, cepali drva za ogrev i obavljali popravke. Voleo sam da radim svojim rukama. Pravio sam cipele i bavio se stolarskim zanatom. Takođe sam voleo muziku, tako da sam od šperploče napravio sebi balalajku i naučio da je sviram. Kasnije sam naučio da sviram gitaru i mandolinu.

Kao mali, bio sam kršten u katoličkoj crkvi. Ali pošto nisam razumeo crkvena učenja i običaje, ateističko gledište mi je delovalo razumnije. Posle Drugog svetskog rata, priključio sam se Komsomolu (Komunističkom savezu omladine) i kada bi se pojavila prilika, drugi članovi te organizacije i ja raspravljali smo s vernicima pokušavajući da im dokažemo da Bog ne postoji.

 Gubitak vida

Nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez 1941, linija fronta prolazila je kroz naše selo nekoliko puta za vreme Drugog svetskog rata. Tokom bombardovanja 16. marta 1944, bio sam povređen i izgubio sam vid. Osećao sam očaj, beznađe i fizički bol.

Kada je linija fronta pomerena na zapad i kada su se Nemci povukli, počeo sam da izlazim u šetnje po bašti i da slušam poj ptica. Majka mi je iz sažaljenja davala da pijem votku, a meštani su me pozivali na njihove zabave na kojima sam svirao. Pušio sam i utapao svoj očaj u alkoholu. Uskoro sam shvatio da to ne vodi rešenju mojih problema.

Moja tetka, koja je bila učiteljica, saznala je da postoje škole za slepe i ubedila je moju majku da me pošalje u jednu od njih. Godine 1946, krenuo sam u školu u gradu koji se sada zove Kamjanec-Podiljski, gde sam vredno učio. Naučio sam da čitam i pišem na Brajevom pismu. Takođe sam nastavio da učim da sviram, i mnoge sate sam proveo učeći da sviram malu harmoniku. Videvši koliko se trudim, pomoćnik direktora mi je dozvolio da sviram njegovu harmoniku. Takođe sam naučio da sviram klavir.

Moj dom

Godine 1948, oženio sam se jednom učiteljicom iz škole, koja mi je pomagala oko učenja. Njen muž je poginuo u ratu i ostavio je sa dve male ćerke. Nakon što sam završio školu, preselio sam se kod nje. Davao sam sve od sebe da budem dobar muž i otac i zarađivao sam za život tako što sam svirao. Zatim smo dobili sina, 1952. godine.

Planirao sam da sagradim kuću za svoju porodicu. Za izlivanje temelja i izgradnju spoljnih zidova unajmio sam radnike, ali mnoge stvari sam sâm uradio. Čulo dodira i zamišljanje nadoknadili su mi gubitak vida. Uzeo bih komad drveta u ruke, opipao ga i zamislio kako izgleda. Onda bih napravio nešto od toga, uključujući i drvene alatke. Čelične alatke sam naručivao iz fabrike. Napravio sam zidanu peć, pravio nameštaj i obavljao druge poslove.

Orkestar flauta

Stekao sam još veće muzičko obrazovanje i postao profesionalni muzičar. Nakon što sam usavršio sviranje različitih muzičkih instrumenata, naučio sam da sviram flautu. Jednom sam popravio malu flautu od bambusa. Kasnije sam naučio da sâm pravim flaute. Tada su stručnjaci mislili da se ne mogu napraviti flaute koje bi proizvodile niske tonove, jer bi zbog veličine flauta ton bio i suviše tih. Zbog toga nije postojao orkestar flauta.

Međutim, uspeo sam da napravim flautu s posebnim rezonatorom koji je pojačavao  zvuk. To je značilo da flaute mogu proizvoditi niske tonove a da ne gube na jačini zvuka. S vremenom, počeo sam da pravim različite komplete flauta koje su mogle proizvesti složene harmonije.

Ranije sam sastavljao orkestre koje su sačinjavali tradicionalni instrumenti. U jednom od mojih orkestara izvođači su bili isključivo slepe osobe. Zatim sam, 1960. godine sačinio jedan orkestar u kom su se svirale samo flaute — jedini takav orkestar u Sovjetskom Savezu, a možda i jedini na svetu.

Nova saznanja i sumnje

Godine 1960, jedan stručnjak koji je popravljao nekoliko mojih instrumenata počeo je da priča sa mnom o religiji. Kao i obično, raspravljao sam se s njim, tvrdeći da Bog ne postoji. Predložio mi je da slušam dok mi on čita nešto iz Biblije. Budući da nikad nisam čitao Bibliju, pristao sam.

Veoma me je dirnuo izveštaj o Jakovu koji je naporno radio da bi zbrinuo svoju porodicu. Dok sam slušao izveštaj o tome kako su Josifova braća prodala Josifa u ropstvo i o njegovim iskušenjima, i kako im je kasnije oprostio, zaplakao sam (Postanak, poglavlja 37 i 39-45). Veoma mi se svidelo i Zlatno pravilo, koje kaže da prema drugima treba da se ophodimo onako kako bismo želeli da se oni ophode prema nama (Matej 7:12). Tako sam počeo da upoznajem Bibliju i zavoleo sam je.

Sa tim svojim prijateljem počeo sam da posećujem sastanke baptista, gde sam dobio „Novi zavet“ na Brajevom pismu koji sam pažljivo čitao. Međutim, primetio sam neslaganja između onog što je u njemu pisalo i baptističkih učenja. Na primer, Biblija pokazuje da su Bog i Isus različite osobe i da je Bog veći od Isusa (Matej 3:16, 17; Jovan 14:28; Dela apostolska 2:32). Ipak, baptisti tvrde da su Bog i Isus jednaki i da su deo Trojstva. Pročitao sam „Novi zavet“ mnogo puta, praktično svaku reč, i bio sam siguran da se to učenje ne nalazi u Bibliji.

U biblijskom prevodu koji smo imali, nalazila se reč „pakao“. Pokušavao sam da ga zamislim u skladu s baptističkim učenjem — kao mesto večnog mučenja u vatri. To je delovalo strašno! Biblija za Boga kaže da je ljubav, i nisam mogao da zamislim da bi on stvorio takvo mesto (1. Jovanova 4:8). Vreme je prolazilo, a moje sumnje u vezi s paklom kao i ostalim baptističkim učenjima bile su sve veće.

Velike promene

Do 1968. godine, moje pastorke su već bile udate i imale su svoju decu. U to vreme, između moje supruge i mene došlo je do ozbiljnih neslaganja. Kada razmišljam o tom vremenu, žao mi je što nismo pokazivali više ljubavi i strpljenja jedno prema drugom. Razveli smo se, a moja naredna dva braka takođe su se završila razvodom.

Godine 1981, preselio sam se iz Kamenec-Podoljskija, gde sam živeo 35 godina, u Joškar-Olu, grad udaljen od Moskve oko 600 kilometara. Tamo sam nastavio sa svojim stvaralaštvom. Jedan od mojih orkestara imao je 45 članova koji su svirali različite flaute. Bilo je flauta dugih 20 centimetara s prečnikom manjim od 1 centimetra koje su proizvodile visoke tonove, pa sve do velikih flauta dugih preko 3 metra s prečnikom od 20 centimetara koje su proizvodile niske tonove. Naši koncerti bili su emitovani na radiju i televiziji, i nastupali smo širom zemlje.

Na takmičenju 1986. godine na kom su učestvovale muzičke grupe iz celog Sovjetskog Saveza, dobio sam priznanje i medalju za unapređivanje umetnosti sviranja flaute. Godinama kasnije, snimljen je dokumentarni film pod nazivom „Solo za flautu, ili bajka o jednom muzičaru“. U izveštaju u novinama Марииская правда stajalo je: „Boris Nikolajevič Gulaševski, koji je predstavljen u ovom filmu, primio je posebno priznanje za to što je osnovao orkestar flauta, jedini orkestar te vrste u Rusiji.“

 Traganje za istinom

Kada sam se preselio u Joškar-Olu, učlanio sam se u jednu biblioteku u kojoj je bilo puno publikacija na Brajevom pismu. Dobro sam se upoznao sa učenjima katolika, pentekostalaca i metodista. Takođe sam išao u pravoslavnu crkvu. Iznenadio sam se što su oni naučavali iste stvari koje sam čuo u baptističkoj crkvi, za koje sam se već uverio da nemaju temelj u Bibliji.

Jedan pravoslavni sveštenik, Aleksandar Menj, pisao je da je Božje lično ime Jahve. Takođe je pisao da su Jevreji nekada služili Bogu na ispravan način, ali su svoje obožavanje kasnije uprljali paganskim učenjima i idolopoklonstvom. To što je napisao veoma je uticalo na mene i ojačalo moju želju da tragam za istinom.

Odlučan da pronađem istinu

U jednom od mojih orkestara, bila je jedna muzičarka, Liza, čiji je vid toliko slab da je praktično slepa. Venčali smo se 1990. i ona je takođe počela da se zanima za religiju. Te godine posetio sam majku, koja je živela s mojom sestrom Lenom u Baranovičima, u Belorusiji. Na majčin zahtev, otišao sam u katoličku crkvu gde sam se pričestio. Bilo je to vreme perestrojke u Sovjetskom Savezu, i sveštenik je veći deo propovedi posvetio političkim promenama. Još jednom sam bio siguran da to nije ono za čim sam tragao.

Godine 1994, preživeo sam dva srčana napada i ozbiljno sam se razboleo. Te godine je i moja majka preminula. Uprkos svemu tome, i dalje sam čitao Bibliju. Pročitao sam „Novi zavet“ već 25 puta, a nakon toga sam prestao da brojim. I dalje sam čitao i imao sve više i više pitanja. Uvideo sam da ne mogu sam da shvatim biblijsku istinu.

Svetlo razumevanja

Jehovini svedoci su na moja vrata u Joškar-Oli zakucali 1996. godine. Bio sam veoma sumnjičav prema njima jer se u novinama govorilo da su opasna sekta. Ali onda sam pomislio: „Kakvu mi štetu oni mogu naneti?“ Prvo što sam ih upitao bilo je šta oni naučavaju u pogledu Trojstva. Odgovorili su da se ni ta reč ni takvo učenje ne nalaze u Bibliji. Bio sam oduševljen, budući da sam i ja došao do istog zaključka.

Kada sam iz prevoda Biblije koji je odobrio ruski sinod pročitao Izlazak 6:3, gde se pojavljuje Božje ime, Jehova, srce mi je poskočilo! Bio sam zapanjen što su religije varale ljude sakrivši Božje ime od njih. U isto vreme, bio sam oduševljen što Svedoci nose ime Stvoritelja i objavljuju ga drugima! (Isaija 43:10).

Svedoke sam zasuo pitanjima. Na primer: „Zašto Biblija govori o paklu? Zašto u prevodu Biblije koji je odobrio sinod stoji da će zemlja izgoreti?“ Postavljao sam pitanje za pitanjem, ali nakon što su mi odgovarali koristeći Bibliju, shvatio sam da sam pronašao religiju o kojoj sam godinama sanjao. Sa suzama radosnicama, kleknuo sam i zahvalio Bogu.

Uskoro su Svedoci počeli da me vode na sastanke i bio sam oduševljen time što je publika pažljivo slušala i listala stranice Biblije dok je govornik iznosio predavanje. Kad bi on spomenuo neki biblijski stih, prisutni bi ga potražili u svojoj Bibliji. Nikad tako nešto nisam doživeo. Na tom sastanku pevala se pesma zasnovana na stihu iz Isaije 35:5, koja počinje rečima: „Kad oči slepih gledaće“.

Počeo sam da proučavam Bibliju sa Svedocima i po četiri puta nedeljno. Uskoro sam razumeo zašto Bog dopušta nevolje i ratove i kako će ukloniti posledice takvih patnji. Posebno me je dirnulo kada  sam saznao za Božje obećanje puno ljubavi u povezanosti s njegovim Kraljevstvom putem koga će ostvariti svoju volju da poslušni ljudi večno žive u raju na zemlji (Postanak 1:28; Isaija 65:17-25; Otkrivenje 21:1-5). Sve bolje sam razumevao biblijska učenja i 16. novembra 1997. krstio sam se u znak predanja Bogu.

Ujedinjeni u služenju Bogu

Ubrzo posle mog krštenja, Liza je takođe počela da proučava Bibliju. Iako je imala problema zbog ukočenosti, brzo je napredovala i krstila se 1998. godine. Morali su je nositi do bazena za krštenje, ali bila je odlučna da služi Bogu celom dušom. Unajmili smo terapeuta i Liza je uz to radila vežbe. S vremenom je ukočenost nestala. Sada ne samo što posećuje sve sastanke već propoveda od vrata do vrata i putuje do udaljenih mesta da bi propovedala.

Svaki put kad idem da propovedam molim se za hrabrost. Nakon molitve, uzmem svoj štap, krenem od kuće i idem do stanice trolejbusa putem koji mi je dobro poznat. Kada čujem nečije korake kako mi se približavaju, započnem razgovor o Bibliji. Kada uđem u trolejbus, sednem negde u sredini, pričam sa ljudima o Bibliji i ostavim im literaturu. Ako se neko zainteresuje, razmenimo telefonske brojeve.

Nedavno sam imao priliku da razgovaram sa učiteljem muzike kog sam sreo u jednom sanatorijumu. Bio je zadivljen videvši mudrost koja se nalazi u Bibliji. Kada se taj čovek vratio kući, počeo je da proučava Bibliju sa Jehovinim svedocima. U tom istom sanatorijumu upoznao sam direktora jedne tamošnje fabrike čiji je sin slep. Govorio sam mu o svojoj nadi i počeo je da se zanima i da ceni biblijska učenja.

Od kada sam se krstio, pomogao sam da osam osoba postanu objavitelji Kraljevstva i proučavao sam Bibliju sa još mnogima. Jehova i dalje mojoj supruzi i meni pruža ogromnu podršku putem naše hrišćanske braće i sestara. Oni nam čitaju i zajedno razgovaramo o publikacijama temeljenim na Bibliji. Takođe nam snimaju govore na sastancima i kongresima. Sve to nam omogućava da duboko usadimo biblijska učenja u naše srce i da ih prenosimo drugima. Na taj način nam skupština pomaže i jača nas (Kološanima 4:11).

Mnoge godine sam posvetio muzici i sada sa zadovoljstvom pevam melodije Kraljevstva. Naučio sam napamet većinu pesama iz ruske pesmarice Pevajmo hvalospeve Jehovi. Verujem da me je Jehova pronašao u ovom zlom svetu i pomogao mi da nađem izlaz iz duhovne tame. Zato sam uveren da će me jednog dana takođe izbaviti iz ove doslovne tame.

[Slika na 19. strani]

Dok sviram na bas flauti za C-dur

[Slika na 20. strani]

Dok sviram harmoniku, 1960. godine

[Slika na stranama 20, 21]

Orkestar flauta

[Slika na 23. strani]

Danas sa Lizom