Zubobolja — kratka istorija velikog bola

Na pijaci na jednom srednjovekovnom gradskom trgu, upadljivo obučeni varalica hvali se da može bezbolno izvaditi zub. Njegov saučesnik se navodno nerado prijavljuje kao dobrovoljac, a prevarant mu vadi lažni zub, nakon čega svima okolo pokazuje okrvavljeni kutnjak koji drži u ruci. Ubrzo osobe koje pate od zubobolje prilaze i plaćaju da im se izvadi zub. Zvuk doboša i trube nadjačava njihove jauke, kako druge ne bi odvratili od vađenja zuba. U narednim danima u nekim slučajevima dolazi do sepse, ali varalica je tada već daleko.

DANAS gotovo niko ko pati od zubobolje ne mora da zapadne u ruke takvim prevarantima. Današnji zubari mogu izlečiti zubobolju i često mogu sprečiti gubitak zuba. Pa ipak, mnogi ljudi se plaše odlaska kod zubara. Ako se osvrnemo na to šta su zubari ranije radili kako bi pacijentima ublažili bol, to nam može pomoći da više cenimo današnje zubarstvo.

Kaže se da je zubni karijes druga najčešća bolest, odmah iza prehlade. To nije neka bolest savremenog doba. Iz poezije koju je pisao kralj Solomon vidi se da je u drevnom Izraelu bilo sasvim uobičajeno da ljudi u starosti ostanu gotovo bez zuba (Propovednik 12:3).

Čak su i kraljevi patili

Zubobolja nije zaobišla ni Elizabetu I, kraljicu Engleske. Jedan posetilac iz Nemačke, koji je zapazio njene pocrnele zube, rekao je da je to „mana kojoj su Englezi izgleda bili podložni zbog velike upotrebe šećera“. U decembru 1578, zubobolja je kraljicu mučila danonoćno. Njeni lekari su joj preporučili da izvadi oboleli zub, ali ona je to odbila, verovatno zato što se plašila tog bola. Da bi je podstakao da to uradi, Džon Ejlmer, londonski biskup, pristao je da mu se pred njom izvadi jedan zub, koji je verovatno bio pokvaren. Veoma galantan gest, s obzirom da je taj starac imao svega nekoliko zuba!

U to vreme su obični ljudi koji su morali da vade zub odlazili kod berberina ili čak kod kovača. Kako je više ljudi moglo sebi da priušti šećer, zubobolja je postala češća pojava, tako da je nastala i veća potreba za osobama koje umeju da izvade zub. Tako su neki lekari i hirurzi počeli da se interesuju za lečenje obolelih zuba. Silom prilika, svi su oni bili samouki, pošto su stručnjaci ljubomorno čuvali svoje poslovne tajne. Osim toga, postojalo je veoma malo knjiga o toj temi.

Oko sto godina nakon vremena Elizabete I, kralj Luj XIV je vladao Francuskom. Njega je zubobolja mučila veći deo života, i 1685. su mu izvađeni svi zubi na levoj strani gornje vilice. Neki tvrde da su kraljevi problemi sa zubima uticali na njegovu katastrofalnu odluku da zabrani slobodu veroispovesti u Francuskoj, što je  dovelo do talasa brutalnog progonstva religioznih manjina.

Nastanak savremenog zubarstva

Uticaj raskošnog načina života Luja XIV na parisko društvo doveo je do nastanka zubarske profesije. Uspeh na dvoru i u društvu zavisio je od otmenog izgleda. Potražnja za veštačkim zubima, koji su se nosili više zbog izgleda nego što su služili da se njima jede, dovela je do nastanka jedne nove grupe hirurga — zubara koji su radili samo za elitnu klijentelu. Vodeći zubni lekar u Parizu bio je Pjer Fošar, koji je hirurgiju naučio u francuskoj mornarici. On je kritikovao hirurge koji su vađenje zuba prepuštali nekompetentnim berberima i šarlatanima, i bio je prvi koji je sebe nazvao zubnim hirurgom.

Prekršivši običaj čuvanja poslovnih tajni, Fošar je 1728. napisao knjigu u kojoj je izložio sve medicinske postupke koje je znao. Zbog toga je nazvan „ocem zubarstva“. On je bio prvi kod koga su pacijenti sedeli na zubarskoj stolici umesto da leže na podu. Fošar je takođe napravio pet alatki za vađenje zuba. Međutim, nije se zadržao samo na vađenju zuba. Napravio je i zubarsku bušilicu i razvio je metode plombiranja. Naučio je kako da napuni kanal u korenu zuba i da pričvrsti veštački zub za koren. Proteze koje je on pravio bile su od slonovače i imale su jednu oprugu kako bi gornja vilica stajala na svom mestu. Zahvaljujući Fošaru, zubarstvo je postalo profesija. Njegov uticaj se proširio čak i preko Atlantskog okeana.

Nevolja prvog američkog predsednika

Oko stotinu godina nakon Luja XIV, daleko u Americi, od zubobolje je patio Džordž Vašington. Od njegove 22. godine, vađen mu je skoro po jedan zub godišnje. Zamislite s kakvom se nevoljom morao suočavati dok je predvodio svoju Kontinentalnu vojsku! U vreme kada je postao prvi predsednik Sjedinjenih Država, 1789. godine, bio je već praktično bez zuba.

Vašington je takođe patio zbog toga što je gubitak zuba i nošenje proteze koja mu nije dobro stajala kvarilo njegov izgled. Bio je i te kako svestan svog izgleda dok je radio na svom imidžu kao predsednik nove nacije. U tim danima, proteze se nisu izlivale na osnovu uzetih otisaka. Pošto su se pravile od slonovače, nisu mogle da budu dobro fiksirane. Engleska gospoda se borila sa istim problemima kao i Vašington. Kaže se da je njihov prepoznatljivi „suvi humor“ nastao tako što su izbegavali glasno da se smeju kako im se ne bi videli veštački zubi.

Priča da je Vašington nosio drvenu protezu očigledno nije tačna. Njegova proteza je bila sastavljena od ljudskih zuba, slonovače i olova, ali ne i od drveta. Njegovi zubari su verovatno nabavljali zube od pljačkaša grobova. Trgovci zubima su takođe išli za vojskom i vadili zube poginulima u bici. Proteze su bile luksuz koji su mogli priuštiti samo bogati ljudi. Običnom narodu su postale dostupne tek 50-ih godina XIX veka, kada je otkrivena guma koja je počela da se koristi u pravljenju osnove proteze. Premda su Vašingtonovi zubari bili među vodećim ličnostima u svojoj profesiji, oni još uvek nisu u potpunosti razumeli uzrok zubobolje.

Istina o zubobolji

Od drevnih vremena, ljudi su smatrali da zubobolju uzrokuju mali crvi, i ta teorija je opstala sve do XVIII veka. Godine 1890,  Vilobi Miler, američki zubar koji je radio na Berlinskom univerzitetu u Nemačkoj, identifikovao je uzročnika zubnog karijesa, što je glavni uzrok zubobolje. Određena vrsta bakterija koja se posebno dobro razvija u prisustvu šećera stvara kiselinu koja napada zube. Ali, kako se kvarenje zuba može sprečiti? Odgovor je pronađen gotovo slučajno.

Decenijama su se zubari u Koloradu u Sjedinjenim Državama pitali zašto tako mnogo ljudi ima fleke na zubima. Na kraju su ustanovili da je to zbog viška fluora u vodi koju su pili. Međutim, dok su se bavili tim lokalnim problemom, slučajno su otkrili činjenicu koja će biti od svetskog značaja kada je u pitanju sprečavanje zubobolje: ljudima koji su odrasli na mestu gde pijaća voda ne sadrži dovoljno fluora češće se kvare zubi. Fluor, koji se često nalazi u pijaćoj vodi, nalazi se u sastavu zubne gleđi. Kada ljudi koji piju vodu s nedostatkom fluora počnu uzimati dovoljnu količinu ovog elementa, pojavljivanje zubnog karijesa opada za 65 procenata.

Tako je misterija rešena. Zubobolju uglavnom prouzrokuje zubni karijes. Šećer doprinosi njegovom pojavljivanju. Fluor pomaže da se to spreči. Naravno, utvrđeno je da fluor nije zamena za redovno pranje zuba četkicom i čišćenje koncem.

Potraga za bezbolnim lečenjem zuba

Pre nego što su otkriveni anestetici, lečenje zuba je bilo veoma bolno. Zubari su bušili osetljive kvarne zube oštrim instrumentima i zatim popunjavali šupljinu vrelim metalom. Pošto nisu znali za drugi način lečenja, spržili bi inficiranu pulpu zuba tako što bi gurnuli usijanu metalnu iglu u kanal koji se nalazi u korenu. Pre nego što su napravljene specijalne alatke i anestetici, vađenje zuba je takođe bilo zastrašujuće iskustvo. Ljudi su se podlagali tim bolnim postupcima samo zato što je živeti sa zuboboljom bilo još gore. Premda su se biljni preparati kao što je opijum, indijska konoplja i mandragora koristili vekovima, oni su samo ublažavali bol. Da li će zubari ikada moći bezbolno obavljati hirurške intervencije?

Anestetička svojstva azot-suboksida, ili gasa smejavca, zapažena su ubrzo nakon što je engleski hemičar Džozef Prisli prvi put napravio to jedinjenje 1772. Međutim, niko ga nije koristio kao anestetik sve do 1844. Desetog decembra te godine, Horas Vels, zubar iz Hartforda u Konektikatu (SAD), prisustvovao je predavanju na kom su ljudi zabavljani gasom smejavcem. Vels je zapazio da je jedan čovek koji je bio pod uticajem tog gasa nogom udarao o klupu a ipak nije pokazivao da oseća bol. Vels je bio saosećajan čovek i bilo mu je veoma teško kada je nanosio bol pacijentima. Odmah je pomislio na to kako bi se ovaj gas mogao koristiti kao anestetik. Međutim, pre nego što ga je dao drugima, odlučio je da ga isproba na sebi. Već sutradan, seo je na svoju operacionu stolicu i inhalirao ovaj gas sve dok nije ostao bez svesti. Zatim mu je kolega izvadio umnjak koji ga je boleo. To je bio istorijski događaj. Konačno je bezbolno lečenje zuba bilo moguće! a

Otada je stomatologija u mnogo čemu napredovala. Sigurno ćete se složiti da je odlazak kod zubara danas mnogo prijatnije iskustvo.

[Fusnota]

[Slika na 28. strani]

Proteza od slonovače koju je nosio Džordž Vašington, prvi američki predsednik

[Izvor]

Courtesy of The National Museum of Dentistry, Baltimore, MD

[Slika na 29. strani]

Umetnički prikaz prve operacije zuba u kojoj se kao anestetik koristio azot-suboksid, 1844. godine

[Izvor]

Courtesy of the National Library of Medicine

[Izvor slike na 27. strani]

Courtesy of the National Library of Medicine