Kako je Biblija došla do nas?

To što je Biblija opstala nepromenjena do naših dana, ravno je čudu. Njeno pisanje je dovršeno nakon više od 1 900 godina. Pisana je na propadljivim materijalima — papiru načinjenom od papirusove trske i pergamentu napravljenom od životinjske kože — i prvobitno je pisana na jezicima kojima danas govori veoma malo ljudi. Pored toga, uticajni ljudi poput imperatora pa sve do religioznih vođa, davali su sve od sebe da unište Bibliju.

KAKO je to izuzetno delo izdržalo ispit vremena i postalo najpoznatija knjiga na svetu? Osmotrimo samo dva faktora.

Očuvana putem mnogobrojnih kopija

Čuvari najranijih biblijskih tekstova, Izraelci, pažljivo su sačuvali prvobitne svitke i pravili su mnogobrojne kopije. Na primer, Izraelskim kraljevima je bilo rečeno da prepisuju „zakon koji je poveren na čuvanje levitskim sveštenicima“ (Ponovljeni zakoni 17:18).

Mnogi Izraelci su voleli da čitaju te svete spise, koje su priznavali kao Božju Reč. Zbog toga su ih sa izuzetnom pažnjom prepisivali posebno obučeni pisari. Jedan takav bogobojazan pisar po imenu Jezdra opisan je kao „vešt prepisivač Mojsijevog zakona, koji je dao Jehova, Izraelov Bog“ (Jezdra 7:6). Masoreti, koji su od šestog do desetog veka naše ere prepisivali hebrejski deo Svetog pisma ili „Stari zavet“, čak su brojali svako slovo u tekstu da bi izbegli greške. Takvo precizno prepisivanje pomoglo je da se zasigura tačnost i da Biblija opstane uprkos snažnim i neprestanim pokušajima neprijatelja da je unište.

Na primer, 168. pre n. e., sirijski vladar Antioh IV pokušao je da uništi sve spise hebrejskog dela Svetog pisma koje je mogao da pronađe širom Palestine. U istoriji Jevreja se pominje: „Sve svitke koje su uspeli da pronađu pocepali su i spalili.“ U knjizi The Jewish Encyclopedia stoji: „Oni koji su bili zaduženi da izvrše te zapovesti, izvršavali su ih s velikom revnošću... Kazna za posedovanje neke svete knjige... bila je smrt.“ Ali primerci svetih spisa opstali su kako među Jevrejima u Palestini, tako i među onima koji su živeli u drugim zemljama.

Ubrzo nakon što su pisci Hrišćanskih grčkih spisa ili „Novog zaveta“ završili s pisanjem, ta nadahnuta pisma, proročanstva i istorijski izveštaji bili su umnožavani. Na primer, Jovan je pisao svoje Jevanđelje u blizini Efesa. Pa ipak, deo tog Jevanđelja, to jest njegove kopije za koju stručnjaci kažu da je nastala najmanje 50 godina nakon što je Jovan zapisao taj izveštaj, pronađen je stotinama kilometara dalje u Egiptu. To otkriće je potvrdilo da su hrišćani u udaljenim zemljama imali prepise nadahnutih spisa koji su u to vreme bili tek napisani.

Rasprostranjenost Božje Reči takođe je doprinela njenom opstanku vekovima nakon Hrista. Na primer, u osvit zore 23. februara 303. n. e., kaže se da je rimski car Dioklecijan gledao kako njegovi vojnici razbijaju vrata crkve i pale svete spise. Dioklecijan je smatrao da će ugušiti hrišćanstvo time što će uništiti njihove svete spise. Sledećeg dana naredio je da se širom Rimskog carstva javno spale sve Biblije. Međutim, neke su ipak sačuvane i umnožavane. U stvari, veći deo dveju Biblija na grčkom jeziku koje su nastale verovatno ubrzo nakon  progonstva koje je pokrenuo Dioklecijan opstale su do današnjeg dana. Jedna je u Rimu a druga u Britanskom muzeju u Londonu, u Engleskoj.

Iako prvobitni manuskripti Biblije još uvek nisu pronađeni, na hiljade rukom pisanih Biblija ili njenih delova opstalo je do naših dana. Neki od tih prepisa su veoma stari. Da li se prvobitna poruka Biblije izmenila tokom prepisivanja? U vezi sa hebrejskim delom Svetog pisma, izučavalac Grin je rekao: „Sa sigurnošću se može reći da nijedno staro delo nije bilo tako precizno preneseno.“ Ser Frederik Kenjon, jedan od vodećih autoriteta na polju istraživanja biblijskih manuskripata, pisao je u vezi sa Hrišćanskim grčkim spisima: „Period između prvobitno sastavljenih rukopisa i najranijih postojećih dokaza toliko je mali da je praktično zanemarljiv, tako da je otklonjen i poslednji razlog za sumnju da je Sveto pismo došlo do nas upravo onako kako je prvobitno napisano. Istinitost i potpunost knjiga Novog zaveta može poslužiti kao potpuni dokaz.“ On je takođe rekao: „Možemo sa sigurnošću tvrditi da je suština biblijskog teksta sačuvana... To se ne može reći ni za jednu drugu drevnu knjigu.“

Prevođenje Biblije

Drugi važan faktor koji je omogućio da Biblija postane najpoznatija knjiga na svetu jeste njena dostupnost na mnogim jezicima. To je u saglasnosti sa Božjom namerom da ljudi iz svih naroda i jezika upoznaju Boga i obožavaju ga „duhom i istinom“ (Jovan 4:23, 24; Mihej 4:2).

Prvi poznati prevod hebrejskog dela Svetog pisma je prevod na grčkom jeziku koji se zove Septuaginta. Taj prevod, namenjen Jevrejima koji su govorili grčki i živeli van Palestine, bio je dovršen oko dva veka pre Isusove službe na zemlji. Cela Biblija, uključujući i Hrišćanske grčke spise, prevedena je na mnoge jezike tokom nekoliko vekova nakon njenog završetka. Ali, kasnije su vladari i čak sveštenici, koji treba da daju sve od sebe da obezbede Biblije za narod, učinili nešto sasvim suprotno. Nastojali su da zadrže svoje stado u duhovnoj tami time što nisu dozvoljavali da Božja Reč bude prevedena na jezik običnog naroda.

I pored protivljenja crkve i vladara, hrabri ljudi su rizikovali život da bi preveli Bibliju na jezik običnog naroda. Na primer, 1530. Vilijam Tindejl iz Engleske, koji je završio studije na Oksfordu, preveo je Pentateuh, to jest prvih pet knjiga hebrejskog dela Svetog pisma. Uprkos velikom protivljenju, on je postao prva osoba koja je prevela Bibliju direktno sa hebrejskog na engleski. Tindejl je takođe prvi prevodilac koji je koristio Božje ime, Jehova. Španski izučavalac Biblije Kasjodoro de Rejna bio je u stalnoj smrtnoj opasnosti od katoličkih progonitelja dok je radio na prvom španskom prevodu Biblije. On je putovao u Englesku, Nemačku, Francusku, Holandiju i Švajcarsku da bi dovršio svoje delo. a

Biblija se danas i dalje prevodi na sve više jezika i izdaju se milioni primeraka. To što je opstala i postala najpoznatija knjiga na svetu potvrđuje istinitost nadahnute izjave koju je zapisao apostol Petar: „Osuši se trava i cvet otpada, ali Jehovina reč ostaje zauvek“ (1. Petrova 1:24, 25).

[Fusnota]

 [Okvir/Slike na 14. strani]

KOJI PREVOD TREBA DA ČITAM?

Na mnogim jezicima postoji više prevoda Biblije. U nekim prevodima koristi se nerazumljiv, arhaični jezik. Drugi su veoma slobodni i u njima se prevod parafrazira čime se daje prednost lakšem čitanju a ne tačnosti. Drugi su pak doslovni prevodi u kojima se praktično prevodi reč za reč.

Englesko izdanje Svetog pisma — prevod Novi svet koje su objavili Jehovini svedoci prevodio je anonimni odbor direktno sa izvornih jezika. To izdanje je zatim poslužilo kao osnova za prevođenje na oko 60 drugih jezika. Međutim, prevodioci koji su prevodili na druge jezike u velikoj meri su koristili i originalni tekst. U prevodu Novi svet nastojalo se da se doslovno prevodi sa originalnog teksta kad god takav način izražavanja nije prikrivao smisao. Prevodioci se trude da čitaocima Biblija bude razumljiva kao što je originalan tekst bio razumljiv čitaocima u biblijska vremena.

Neki lingvisti su proučavali savremene biblijske prevode — uključujući i prevod Novi svet — tražeći netačnosti i pristranost u prevođenju. Jedan od tih izučavalaca jeste Džejson Dejvid Bedun, profesor religioznih nauka koji sarađuje sa Univerzitetom severne Arizone u Sjedinjenim Državama. On je 2003. objavio istraživački rad od 200 strana o devet „prevoda Biblije koji se najviše koriste na engleskom govornom području“. b Njegovo istraživanje je obuhvatalo nekoliko spornih odlomaka u kojima je „pristranost uglavnom uticala na prevod“. Svaki taj odlomak uporedio je sa grčkim tekstom i svim engleskim prevodima, i tražio da li je postojao neki pokušaj da se promeni smisao. Kakva je njegova procena?

Bedun ističe da javnost i mnogi biblijski izučavaoci smatraju da su razlike u prevodu Novi svet (NS) rezultat religiozne pristranosti prevodilaca. Međutim, on kaže: „Mnoge od tih razlika su nastale kao rezultat tačnosti tog prevoda jer je on doslovan i precizan.“ Iako se Bedun ne slaže sa određenim delovima prevoda Novi svet, on kaže da se taj prevod „pokazao kao najtačniji od svih prevoda koje je uporedio“. On ga naziva „izuzetno dobrim“ prevodom.

Dr Bendžamin Kedar, izučavalac hebrejskog jezika u Izraelu, slično se izrazio o prevodu Novi svet. Godine 1989, on je rekao: „U ovom delu se vidi iskreno nastojanje da se dođe do teksta koji je razumljiv i tačan koliko god je to moguće... nikada nisam video u tom prevodu nijednu pristranu nameru da se u tekst ubaci ono što inače nije sadržano u njemu.“

Zapitajte se: ’Šta je moj cilj dok čitam Bibliju? Da li želim da bude laka za čitanje ne pridajući pri tom mnogo važnosti tačnosti? Ili želim da čitam misli koje su se nalazile u prvobitnom nadahnutom tekstu i koje su tačno prenesene koliko god je to moguće?‘ (2. Petrova 1:20, 21). Od vašeg odgovora će zavisiti koji prevod ćete izabrati.

[Fusnota]

[Slika]

Prevod „Novi svet“ je dostupan na mnogim jezicima

[Slika na stranama 12, 13]

Masoretski manuskripti

[Slika na 13. strani]

Jedan fragment u kom se nalazi stih iz Luke 12:7: „Ne bojte se, vi ste vredniji od mnogo vrabaca“

[Izvori slika na 13. strani]

Fotografija u prvom planu: National Library of Russia, St. Petersburg; druga i treća: Bibelmuseum, Münster; fotografija u pozadini: © The Trustees of the Chester Beatty Library, Dublin