Bajkalsko jezero — najdublje jezero na svetu
Bajkalsko jezero — najdublje jezero na svetu
OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ RUSIJE
TOKOM vekova, ovo jezero je ulivalo strahopoštovanje pripadnicima mongolskih plemena u ovom zabačenom delu sveta koji je danas poznat kao južni Sibir. Iako nekoliko jezera ima veću površinu od njega, ono je najdublje slatkovodno jezero na svetu i daleko je najbogatije vodom. Jedan od njegovih naziva koji je ostao do danas jeste Bajkalsko jezero, a smatra se da znači „bogato jezero“, to jest „more“. U stvari, zbog toga što je ovo jezero „tako ogromno i nepredvidivo“, mornari koji plove njime ponekad govore o „odlasku na more“.
Spominjanje Bajkalskog jezera Ruse dira u srce. Jedna naučnica iz Moskve nazvala ga je „prelepom melodijom koju svi nauče u detinjstvu“. Poput prelepe melodije, Bajkalsko jezero ima mnoge divne odlike — veličanstvene obale, izvanredno bistru vodu i šarenilo neobičnih stvorenja kojih nema nigde drugde.
Kada se posmatra iz svemira, Bajkalsko jezero — dužine oko 636 kilometara i širine 80 kilometara u svom najširem delu — izgleda kao poluotvoreno plavo oko. U njemu se nalazi petina sve slatke vode na planeti, što je više od pet Velikih jezera u Severnoj Americi! Bajkalsko jezero je duboko preko 1 600 metara. Kada bi odjednom presahnulo, svim rekama sveta trebalo bi godinu dana da ga ponovo napune!
Sudar kontinenata
Geolozi pretpostavljaju da je u davnoj prošlosti naše planete jedan potkontinent koji se kretao prema severu udario u Aziju. Usled tog udara ogromna masa stenovitog tla se nabrala kao aluminijumska folija i potisnula naviše površinski sloj zemlje koji je formirao Himalaje. Neki smatraju da je taj sudar kontinenata ponovo aktivirao nekoliko dubokih raseda u Sibiru. Jedan od njih danas je poznat kao Bajkalski rased. Tokom vremena se usled spiranja tla sa obližnjih planina ovaj rased ispunio sa skoro sedam kilometara mulja. Nakon što je voda u potpunosti ispunila rased nastalo je Bajkalsko jezero. Danas se preko 300 reka i potoka uliva u ovo jezero, ali samo jedna, Angara, ističe iz njega.
Za razliku od većine starih jezera u svetu, Bajkalsko jezero se nije ispunilo muljem niti se pretvorilo u močvaru. Naučnici smatraju da je uzrok u tome što se pokretne tektonske ploče pod jezerom još uvek udaljavaju i proširuju rased. Na taj način se jezero tokom vremena ne ispunjava muljem, već svake godine postaje sve dublje! Te pokretne ploče takođe omogućuju da s dna jezera izbijaju stubovi tople vode.
Nakratko pod vodom Bajkalskog jezera
Neki smatraju da je plovidba brodom posred Bajkalskog jezera zastrašujuća, jer se kroz blistavo bistru vodu može videti do 50 metara dubine kao da gledate kroz vazduh! Kolonija minijaturnih račića (Epishura baikalensis) u jezeru služi poput filtera i hrani se algama i bakterijama zbog kojih su mnoga jezera mutna. Njoj pomažu i brojne vrste rakova koje se hrane otpadnim tvarima drugih organizama, koje bi inače istrulile. Na taj način voda je toliko čista da se, pre manje od dve decenije, uzorak koji je uzet za ispitivanje zagadio od staklene posude u kojoj se nalazio!
Pored toga što je poznata po kristalnoj prozirnosti, voda u Bajkalskom jezeru je neobično bogata kiseonikom. U nekim dubokim jezerima na određenoj dubini nema više kiseonika zbog čega je živi svet u njima prinuđen da boravi u relativno plitkoj vodi. Međutim, u Bajkalskom jezeru vertikalne i horizontalne struje nose kiseonik do najdubljih delova jezera i u potpunosti mešaju njegovu vodu. Zahvaljujući tome, čitavo jezero vrvi životom.
Podvodna vegetacija buja u hladnoj, bistroj vodi. Slatkovodni sunđeri koji se granaju poput korala pružaju utočište za bezbroj malih vodenih stvorenja. Mnogi organizmi kojima prija toplota skupljaju se oko hidrotermalnih otvora. Od preko 2 000 vodenih vrsta koje žive u jezeru, 1 500 njih se nalazi samo na ovim mestima.
Bajkalsko jezero je poznato po omulju, ukusnoj arktičkoj beloj ribi koju ribari veoma cene. Druga stvorenja ovde su neobična, čak čudna. Jedna vrsta pljosnatog crva dostiže dužinu preko 30 centimetara i jede ribu. Postoje čak jednoćelijski organizmi koji žive između zrnaca peska! Ovo jezero je čuveno i po golomjanki koja živi samo u Bajkalskom jezeru. To je verovatno najčudnija riba u njemu.
Sićušna golomjanka je delimično providna i blista u spektru duginih boja. Živi blizu dna jezera i na svet donosi žive mladunce. Trećina njenog tela sastoji se od masnoće koja je bogata vitaminom A. Ova riba podnosi razoran pritisak na dubini od 200 do 450 metara; pa ipak, kada se izloži sunčevoj svetlosti, njeno telo se topi, ostavljajući samo kosti i masnoću. Golomjanka je poslastica za verovatno najpoznatijeg žitelja Bajkalskog jezera — nerpu, to jest bajkalsku foku. To je jedina vrsta foke koja živi isključivo u slatkoj vodi.
Promena godišnjih doba
Oko pet meseci tokom godine, Bajkalsko jezero je okovano ledom. Krajem januara, debljina leda je metar ili više. On je prošaran brazdama poput onih na mozaiku i presijava se na suncu kao prozorska okna. Led izgleda i naoko tanak — toliko je proziran da ljudi koji idu po njemu mogu videti stenje na dnu jezera. Ipak, on je obično neverovatno čvrst. Pre jednog veka, u zimu tokom rusko-japanskog rata, ruska vojska je na ovom ledu postavila železničku prugu i preko njega uspešno prevezla 65 lokomotiva!
Od kraja aprila do juna, led se topi uz gromoglasnu lomljavu. Neprestani zvuci s jezera u određeno doba godine stvaraju „ledenu melodiju“ koja je poznata meštanima. Prirodnjak Džerald Darel napisao je da led „zveči poput sićušnih činela [i] prede poput korpe pune mačaka“. Ubrzo, kako postaje toplije, vetar i talasi zgrću led u svetlucave gomile i nose ga ka obali.
Kako se ukazuje voda jezera, tako se ptice vraćaju. Neke ptice na Bajkalskom jezeru, kao što je vodenkos, tokom čitave zime ostaju na izvoru reke Angare, što je jedini deo jezera koji se nikada ne zamrzne. S toplijim vremenom njima se pridružuju druge barske ptice kao što su patke, guske, žutokljuni labudovi i čaplje.
U junu, posetioci jezera mogu videti kako se porodice medveda gegaju do vode da bi jele larve muva koje su se u gomilama izlegle na stenama. Ne obazirući se na zujanje oko sebe, zadovoljni medvedi jezikom skupljaju te insekte. U ovo vreme, mnoge životinje i ptice dolaze na obalu privučene ovom gurmanskom pomamom.
U rano proleće i leto, jezero nakratko procveta algama koje pružaju hranu sitnim ljuskarima, a vodi daju zelenu boju. Međutim, kada se posmatra sa obale, voda Bajkalskog jezera je obično tirkizna, a u područjima udaljenim od obale je tamnoplava, poput okeana.
Obala se sastoji od peščanih dina i veličanstvenih grebena. Mnogi živopisni zalivi i rtovi pružaju zadivljujuć pogled na ono što je jedan pisac nazvao „nežnim bisernim prostranstvom nepostojanih daljina“ — prizor vode i neba koji se stalno menja.
Kasnije tokom godine, jezero često postane uzburkano. S jeseni stižu vetrovi koji se ponekad poput uragana obruše na jezero. Oni iznenada mogu uzburkati mirnu površinu i pretvoriti je u pobesnele talase koji su visoki od četiri do šest metara. Poznato je da čak i u drugo doba godine vetrovi mogu potopiti velike putničke brodove i ribarske čamce.
Prostranstvo puno pejzaža
Zbog studeni Sibira, Bajkalsko jezero može izgledati poput hladnog, usamljenog diva, ali ono je zapravo okruženo obiljem životinjskog sveta i šarenilom pejzaža. Četiri veličanstvena planinska venca koja okružuju jezero predstavljaju dom za irvasa, kao i za ugroženog sibirskog kozoroga.
Na nižim nadmorskim visinama nalaze se stepe. Neke od tih travnatih ravnica mogle bi se nazvati sibirske cvetne leje zbog neobične raznolikosti poljskog cveća koje se tu nalazi. Među retkim ptičjim vrstama u stepi nalaze se elegantni mali ždral i velika droplja, koja je najveća ptica u Aziji.
Za Bajkalsko jezero je važna tajga, gusta četinarska šuma koja ga okružuje. Ona je dvaput veća od amazonskih kišnih šuma u Brazilu. Poput njih, tajga igra presudnu ulogu u održavanju životne sredine i klime naše planete. U njoj žive brojne vrste ptica među kojima je i jedna vrsta tetreba pod nazivom veliki tetreb, koji je poznat po svom veličanstvenom udvaračkom šepurenju i pesmi. Elegantna bajkalska patka, koja je prikazana na 17. strani, takođe često posećuje jezero.
Jedan pažnje vredan sisar je čuveni sibirski samur. Nekada su ih prekomerno lovili zbog blistavog krzna, ali sada ih ima sve više zahvaljujući zagovornicima za očuvanje prirode. Kao rezultat truda koji je uložen da se ovo prelepo stvorenje spase, na obalama Bajkalskog jezera je 1916. godine nastao prirodni rezervat Barguzin. Sada se uz obale jezera nalaze tri prirodna rezervata, kao i tri nacionalna parka koja su otvorena za javnost.
Razmišljanje o lepoti onoga što je stvoreno
Bajkalsko jezero se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine i predstavlja popularno turističko odredište. Svake godine poseti ga preko 300 000 turista iz celog sveta. „Danas je Bajkalsko jezero raj za prirodnjake i idilično mesto za odmor“, zabeleženo je u jednom putopisu. „Sa odličnim plažama, izvrsnim mestima za pešačenje, pticama koje se mogu posmatrati i ugodnim plovidbama brodom, Bajkalsko jezero ima dobre izglede da postane jedno od najatraktivnijih odmarališta u Aziji.“
Ovo jezero je odgovarajuće mesto za razmišljanje o Božjoj nenadmašnoj mudrosti i o lepoti onoga što je stvorio. Ko bi osim Boga mogao da stvori sve jedinstvene prirodne procese koji podržavaju obilje života u ovom veličanstvenom jezeru? Kada se neko nađe na obali Bajkalskog jezera, na um bi mu mogle doći reči biblijskog pisca koji je rekao: „O dubino bogatstva, mudrosti i znanja Božjeg!“ (Rimljanima 11:33).
[Okvir/Slika na stranama 16, 17]
FOKA KOJA ŽIVI ISKLJUČIVO U SLATKOJ VODI
Bajkalsko jezero je dom za desetine hiljada nerpi, to jest bajkalskih foka, koje se tokom godine hrane ribom koja živi na većim dubinama u jezeru. Niko ne zna sa sigurnošću kako se nerpa obrela usred Sibira i nigde drugde. Njen najbliži rođak stanuje 3 220 kilometara daleko.
Nerpe imaju izrazito velike oči, koje su međusobno veoma blizu na ravnom licu, i najmanje su foke na svetu, dužine do 1,4 metra. Često se mogu videti kako se u grupi ljupko sunčaju na stenama, bez uobičajenog ujedanja i guranja koji su svojstveni većini foka. U stvari, moguće je da je pitoma nerpa najdruštvenija foka na planeti.
Jedan biolog koji proučava foke zapazio je da je nerpa „čak pitomija od miroljubive prstenaste foke i da bez ujedanja dopušta da je drže u rukama kada se nađe u mreži radi naučnog proučavanja“. U jednoj enciklopediji je spomenuto da su neki ronioci plivali pravo ka nerpama koje su spavale u vodi. Oni su rekli da se foke nisu probudile kada su ih dodirnuli, pa čak ni kada su ih okrenuli.
[Izvor]
Dr. Konstantin Mikhailov/Naturfoto-Online
[Okvir/Slika na 18. strani]
MESTO PROGONA
Pošto nisu hteli da se odreknu svojih verskih uverenja, mnogi Jehovini svedoci su od 1951. do 1965. bili prognani u područje Bajkalskog jezera. Godine 1951, Praskovja Valasjanka je bila odvedena na Olhon, najveće ostrvo na Bajkalskom jezeru. Da bi preživela, ona je s drugim prognanim Svedocima mrežama lovila ribu. Pa ipak, pronašla je načine da učestvuje u drugoj vrsti „ribarenja“ tako što je pomoću Biblije prenosila dobru vest o Božjem Kraljevstvu mnogim žiteljima Olhona.
Zbog toga što je propovedala, Praskovja je sa šest drugih Svedoka bila uhapšena 1953. i osuđena na 25 godina zatvora. Nakon što je oslobođena, verno je služila u skupštini Usolje-Sibirskoje, u Irkutskoj oblasti, sve do svoje smrti 2005. Danas u području Bajkalskog jezera i u Irkutsku, obližnjem gradu, postoji oko 30 skupština Jehovinih svedoka.
[Mapa na 15. strani]
(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)
RUSIJA
Bajkalsko jezero
[Slika na stranama 16, 17]
Bajkalsko jezero i Sajanske planine
[Izvor]
© Eric Baccega/age fotostock
[Slika na 17. strani]
Bajkalska patka
[Izvor]
Dr. Erhard Nerger/ Naturfoto-Online
[Izvor slike na 15. strani]
Dr. Konstantin Mikhailov/Naturfoto-Online
[Izvori slika na 18. strani]
© Eric Baccega/age fotostock; Boyd Norton/Evergreen Photo Alliance