Kako je jedno ribarsko selo postalo velegrad

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ JAPANA

JEDNOG prelepog letnjeg dana u avgustu 1590, Iejasu Tokugava (desno), koji je kasnije postao prvi šogun dinastije Tokugava, * kročio je u ribarsko selo Edo u istočnom Japanu. U to vreme „Edo je imao svega nekoliko stotina domova u očajnom stanju, i to seoskih i ribarskih kućica“, kaže se u knjizi The Shogun’s City — A History of Tokyo. U blizini se nalazilo napušteno utvrđenje koje je sagrađeno više od stotinu godina pre toga.

To selo, koje je vekovima bilo nepoznato, ne samo što je postalo glavni grad Japana, Tokio, nego je i naraslo u užurbani megalopolis. U prefekturi ove prestonice živi preko 12 miliona ljudi. Tokio je postao jedan od svetskih centara tehnologije, telekomunikacije, saobraćaja i trgovine, kao i sedište vodećih finansijskih institucija. Kako je došlo do tako zapanjujuće promene?

Od ribarskog sela do grada šogunâ

U drugoj polovini 16. veka, feudalni plemići koji su bili u sukobu podelili su Japan na brojne feude. Na kraju je Hidejoši Tojotomi, plemić skromnog porekla, delimično obnovio jedinstvo naroda i 1585. postao carski namesnik. Iejasu se najpre borio protiv moćnog Hidejošia, ali kasnije mu se pridružio. Zajedno su opseli i osvojili zamak u Odavari, koji je bio uporište uticajnog Hodžo klana, i tako su osvojili oblast Kanto u istočnom Japanu.

Hidejoši je dodelio Iejasuu ogromno područje od osam pokrajina u oblasti Kanto, uglavnom nekadašnji posed Hodžo klana, udaljivši tako Iejasua istočno od njegovog prvobitnog poseda. To je očigledno bio proračunat potez kako bi se Iejasu držao podalje od Kjota, gde je živeo car — formalni vođa Japana. Uprkos tome, Iejasu je pristao na to i stigao je u Edo kao što je opisano na početku. Nastojao je da to neupadljivo ribarsko selo pretvori u središte svog poseda.

Nakon što je Hidejoši umro, Iejasu je poveo udružene trupe, uglavnom sa istoka Japana, protiv trupa sa zapada i 1600. godine odneo je pobedu u jednom danu. Godine 1603, Iejasu je bio postavljen za šoguna, čime je zapravo došao na čelo naroda.  Tada je Edo postao novi administrativni centar Japana.

Iejasu je naložio plemićima da obezbede ljude i materijal kako bi se sagradio ogroman zamak. Jedno vreme se oko 3 000 brodova koristilo za transport ogromnih komada granita koji se dobijao s litica na poluostrvu Izu, oko 100 kilometara južno. Kada su komadi granita bili istovareni, grupa od stotinu i više ljudi ih je prenosila do gradilišta.

Taj zamak, bez premca najveći zamak u Japanu, bio je završen 50 godina kasnije, tokom vladanja trećeg šoguna i bio je upečatljiv znak nadmoći dinastije Tokugava. Samuraji, to jest ratnici, koji su služili šogunu nastanili su se oko zamka. Šogun je zahtevao da plemići, pored zamkova na svojim posedima, održavaju i velike stambene zgrade u Edu.

Da bi zadovoljili potrebe samuraja koji su se nastanili oko zamka, u Edo se sticalo sve više trgovaca i zanatlija iz cele zemlje. Do 1695 — otprilike vek nakon što je Iejasu stupio u to područje — Edo je imao milion stanovnika! Tada je postao grad s najviše stanovnika na svetu.

Od mača do abakusa

Vladavina šogunâ je bila toliko uspešna u održavanju mira da je za samuraje bilo sve manje posla. Naravno, oni su još uvek bili ponosni na svoj poziv, ali samurajski mač je polako uzmicao pred trgovačkim abakusom, ručnom računaljkom koja je omiljena na Orijentu. Razdoblje mira se nastavilo više od 250 godina. Građani su, a naročito trgovci, uglavnom materijalno napredovali i imali su veću samostalnost. Nastala je jedinstvena kultura.

Stanovništvo je uživalo u poznatim kabuki (istorijske drame), bunraku (lutkarska pozorišta) i rakugo (komične priče) predstavama. Tokom vrelih letnjih večeri, ljudi su se okupljali na obalama hladne reke Sumida, kraj koje se Edo nalazio. Tamo su takođe posmatrali vatromete, što je omiljena tradicija koja se održala sve do danas.

Pa ipak, Edo je ostao nepoznat ostatku sveta. Preko 200 godina narodu je bilo zabranjeno da ima kontakt sa strancima, izuzev — u veoma ograničenoj meri — s Holanđanima, Kinezima  i Korejcima. A onda je, jednog dana, neočekivan događaj iz korena promenio i grad i ljude.

Od Eda do Tokija

Kraj obale Eda iznenada su se pojavili neobični brodovi iz kojih je sukljao crni dim. Zapanjeni ribari su mislili da su to vulkani koji plutaju! Glasine su se nezadrživo pronele gradom tako da su mnogi ljudi pobegli iz njega.

Ti brodovi, to jest flota od četiri broda koje je predvodio Metju Peri, viši oficir američke mornarice, pristali su u zaliv Edo 8. jula 1853. godine (levo). Peri je tražio da šogunska vlada omogući Sjedinjenim Državama da trguju s Japanom. Zahvaljujući Perijevoj poseti, Japanci su uvideli koliko je njihova zemlja zaostajala za ostatkom sveta u vojnom i tehnološkom razvoju.

To je pokrenulo lanac zbivanja koja su vodila do pada dinastije Tokugava i obnove carske vlasti. Godine 1868, Edo je preimenovan u Tokio, što znači „istočna prestonica“, a ukazivalo je na njegov položaj u odnosu na Kjoto. Car se preselio iz palate u Kjotu u zamak u Edu, koji je kasnije pretvoren u novu Carsku palatu.

Pod uticajem zapadnjačke kulture, nova vlada je započela modernizaciju Japana. Bilo je puno toga što je trebalo osavremeniti. Neki ukazuju na to razdoblje kao na čudesno. Godine 1869, svečano je pušten u rad telegraf između Tokija i Jokohame. Ubrzo je usledilo postavljanje prve železničke pruge koja je spajala ta dva grada. Građevine od cigle su odjednom iznikle među drvenim kućama. Započelo se s gradnjom banki, hotela, robnih kuća  i restorana. Osnovani su prvi univerziteti. Zemljane puteve zamenile su popločane ulice. Uzvodno i nizvodno duž reke Sumida plovili su parobrodi.

Čak su i ljudi izgledali drugačije. Većina je nosila tradicionalni kimono, ali sve više Japanaca je isprobalo zapadnjačku odeću. Muškarci su počeli da nose brkove, kao i cilindar i štap za šetnju, dok su neke žene, u elegantnim haljinama, učile da plešu valcer.

Pivo se pridružilo sakeu kao omiljeno piće, a bejzbol je postao omiljen sport gotovo kao i sumo rvanje. Poput ogromnog sunđera, Tokio je upio kulturne i političke ideje tog vremena. Grad je nastavio da se širi — sve dok jednog dana nije došlo do elementarne nepogode.

Podignut iz ruševina

Dok su se mnogi pripremali za ručak 1. septembra 1923, snažan zemljotres je pogodio oblast Kanto, a za njim je usledilo na stotine manjih potresa, uključujući i snažan potres 24 časa kasnije. Iako je šteta koju je zemljotres naneo bila razorna, još razorniji su bili prateći požari koji su do temelja spalili dobar deo Tokija. Poginulo je ukupno 100 000 ljudi, od kojih 60 000 u Tokiju.

Stanovnici Tokija su započeli ogroman posao kako bi obnovili svoj grad. Nakon što se do određene mere oporavio, taj grad je pretrpeo još neke velike udare — vazdušne napade tokom Drugog svetskog rata. Posebno je bilo razorno oko 700 000 bombi koje su pale u noći između 9. i 10. marta 1945, od ponoći do tri sata ujutro. Građevine su uglavnom bile drvene, a napalm i nove zapaljive bombe načinjene od magnezijuma i želatinastog benzina zapalile su prenaseljena područja u centru grada, usmrtivši više od 77 000 ljudi. To je bilo nesumnjivo najrazornije bombardovanje u istoriji, u kojem je korišćeno konvencionalno oružje.

Uprkos katastrofi, posleratni Tokio se podigao iz ruševina i obnovio na način koji do tada nije bio poznat. Do 1964, manje od 20 godina kasnije, grad se obnovio do te mere da je mogao biti domaćin letnjih Olimpijskih igara. Protekle četiri decenije obeležila je neprestana gradnja dok betonska džungla raste u širinu i visinu.

Duh Tokija koji odoleva nedaćama

Kada se grad, koji je danas poznat kao Tokio i postoji 400 godina, uporedi s drugim velikim gradovima u svetu, ne može se reći da je zaista star. Iako su neki delovi grada zadržali duh nekadašnjeg vremena, uglavnom nije preostalo puno starih građevina. Međutim, kada se grad pažljivije pogleda, vidi se obrazac koji potiče iz vremena drevnog Eda.

U središtu Tokija nalazi se ogromno zemljište pokriveno zelenilom. Carska palata se sa svojim okolnim imanjem nalazi na istom mestu gde se nekada nalazio i prvobitni zamak Edo. Odavde se glavni putevi koji vode iz grada šire poput niti paukove mreže, po uzoru na osnovni obrazac u Edu. Čak i nasumični raspored ulica, koji čini gradski lavirint, podseća na stari Edo. U stvari, većina ulica čak nema ni ime! Tamo gde se u drugim velikim gradovima u svetu nalaze uredno poređani stambeni blokovi, u Tokiju se nalaze brojne parcele koje se razlikuju po obliku i veličini.

Međutim, najizrazitija zaostavština Tokija je njegov duh — sposobnost da se upije ono što je novo, naročito tuđe ideje, i ustrajnost i odlučnost da se napreduje uprkos zemljotresima, dugotrajnoj ekonomskoj krizi i izazovima prenaseljenosti. Dođite i sami osetite ustreptao duh Tokija — koji je od malog, nepoznatog ribarskog sela stigao do međunarodnog ugleda.

[Fusnota]

[Mapa na 11. strani]

JAPAN

TOKIO (Edo)

Jokohama

Kjoto

Osaka

[Slika na stranama 12, 13]

Tokio danas

[Izvor]

Ken Usami/photodisc/age fotostock

[Izvor slike na 11. strani]

© The Bridgeman Art Library

[Izvor slike na 13. strani]

The Mainichi Newspapers