Od vojnog zapovednika do ’Hristovog vojnika‘

Ispričao Mark Luis

„Dobro jutro, Vaše veličanstvo.“ „Dobar dan, Vaša ekselencijo.“ „Dobro veče, premijeru.“ Ovo su samo neki od pozdrava koje sam koristio kao pilot i komandant eskadrile pri Australijskim kraljevskim vazdušnim snagama, eskadrile koja je prevozila važne ličnosti. Širom Australije i sveta avionom sam prevozio državne čelnike i visoke službenike. Međutim, sada radim nešto što me mnogo više ispunjava. Dozvolite mi da objasnim šta je to.

ROĐEN sam 1951. u Pertu, u Zapadnoj Australiji, i odgajan sam u porodici u kojoj je otac bio vojno lice. S 15 godina postao sam član avijatičarskog kluba. Tako je započela moja dugogodišnja ljubav prema letenju.

Ubrzo, moji roditelji su se razveli i naša porodica se raspala. Jedan komandant lovačke eskadrile vazdušnih snaga i njegova porodica, srdačno su me primili da stanujem kod njih dok ne završim srednju školu. Reči tog komandanta i njegov primer podstakli su me da se upišem na Australijsku kraljevsku vazduhoplovnu akademiju.

Dobijam svoja „krila“

Nekih šest godina kasnije, postao sam oficir vazduhoplovnih snaga, diplomirani fizičar i pilot. Moj prvi zadatak je uključivao i pilotiranje vojnim transportnim avionom širom Australije, Južnog Pacifika i Jugoistočne Azije. Često smo leteli kroz klance visokih planina i preko dubokih dolina gde smo se spuštali na poljske aerodrome. Bio je to opasan posao. Tih godina je naša eskadrila izgubila nekoliko aviona i nekolicinu dobrih ljudi. Međutim, naš zadatak je bio da pomažemo onima koji su živeli u zabačenim područjima. Prevozili smo materijal za mostove, male buldožere koji su se koristili za izgradnju puteva, hranu u nekim hitnim situacijama i medicinske ekipe. Takođe smo transportovali bolesne i povređene.

Godine 1978, kvalifikovao sam se za instruktora letenja i vratio se na Akademiju vojnog vazduhoplovstva da bih radio taj posao. Tamo sam obnovio poznanstvo s Dajanom, jednom mladom udovicom koja je imala trogodišnju ćerku. Dajanin muž je bio moj školski drug sa Akademije, ali je kasnije poginuo u jednoj avionskoj nesreći. Kada sam je zaprosio, rekla mi je da joj dam malo vremena da razmisli. Nije bila sigurna da želi da se ponovo uda za pilota.

U međuvremenu, prihvatio sam 12-mesečni premeštaj da radim kao ađutant generalnog guvernera Australije. Život u zgradi vlade, u Kanberi, pružio mi je uvid u to kako funkcioniše politički život koji je uključivao i blisku saradnju s civilima, vojskom i  religioznim autoritetima. Kada je vreme te službe isteklo, vratio sam se da radim kao instruktor letenja. Nedugo nakon toga, 1980, Dajana i ja smo se venčali.

Godine 1982, prihvatio sam da radim pri Vazdušnim snagama Sjedinjenih Država. To je bio neki vid razmene s australijskom avijacijom tako da sam dve godine radio kao inspektor bezbednosti letenja i veštak za avionske nesreće. Taj posao je uključivao putovanja širom Sjedinjenih Država i čak do Severne Irske. To je podrazumevalo i istraživanje avionskih nesreća i procenjivanje građe aviona i pilotskih operacija s ciljem poboljšanja sigurnosti letenja.

Povratak u Australiju

Nakon što sam se vratio u Australiju, rodila nam se ćerka Keri i tako se naša porodica uvećala na četiri člana. Zbog obima mog posla, Dajana je bila i majka i otac našim ćerkama, a naš porodični život je trpeo. Tri godine kasnije, poveren mi je prvi komandantski zadatak — ranije pomenuta eskadrila koja prevozi važne ličnosti. Kada je 1991. izbio rat u Persijskom zalivu, moja eskadrila je dala podršku tamošnjim operacijama UN i kasnije drugim operacijama u Pakistanu, Avganistanu, Africi i Izraelu.

Godine 1992, postao sam zamenik komandanta armije. To što sam služio kao lični pomoćnik vojnog zapovednika najvišeg ranga u Australiji omogućilo mi je da izbliza vidim odnose koji su vladali između vojske, politike i UN. Došao sam do zaključka da UN imaju mnogo nedostataka. Uprkos tome, izgledalo je da su UN jedina nada za ostvarenje jednog boljeg sveta. A onda su me neka dešavanja u mom domu primorala da preispitam svoja gledišta.

Dajana dobija odgovore na svoja pitanja

Nakon smrti svog prvog muža, Dajana, koja je bila rimokatolikinja, uzaludno je tražila odgovore na neka svoja pitanja. Međutim, sve je postalo mnogo ozbiljnije kada je naša starija ćerka, Rene, počela da se interesuje za okultizam. Dok je bila kod jedne svoje prijateljice, Dajana je videla jedno izdanje Probudite se! u kome je u najavi za sledeći broj bio spomenut članak o satanizmu. * Nikada ranije nije videla časopis Probudite se! Na putu do kuće sve vreme je razmišljala o tome kako može doći do tog izdanja.

Tri dana kasnije, Jehovini svedoci su došli na naša vrata i Dajana je dobila primerak tog časopisa. Kasnije je prihvatila da proučava Bibliju i zatim je počela da prisustvuje hrišćanskim sastancima. Bio sam srećan zbog nje i čak sam zajedno s njom odlazio na nekoliko sastanaka, ali mislio sam da ne treba da se upuštam u to. Nisam smatrao da sam religiozna osoba. Verovao sam u Boga, ali sam video mnogo licemerja u religiji tako da nisam smatrao da je ona vredna moje pažnje. Na primer, nisam razumeo zašto su vojni sveštenici propovedali o ljubavi i miru, ali su podržavali rat.

Dajana je mudro ostavljala na mnogim mestima u kući primerke Kule stražare i Probudite se! da bih ih pročitao. Neke od njih sam pročitao i zatim ih pažljivo vratio u njihov prvobitni položaj. Nisam želeo da pomisli kako sam zainteresovan. Kako je moje poznavanje Biblije raslo, dve misli iz Biblije su me posebno brinule. Jedna je bila iz Otkrivenja 19:17, 18, gde se govori o tome kako ptice jedu meso „vojnih zapovednika“. Druga je bila iz Otkrivenja 17:3, gde se spominje ’skerletna zver‘. Svedoci su gledali na tu zver kao na simbol UN-a, gledište koje je bilo suprotno mojim idejama o ovoj međunarodnoj organizaciji. * Međutim, trudio  sam se da bilo koje pitanje koje sam imao u vezi s tim gurnem po strani.

Godine 1993, Dajana me je pozvala da prisustvujem njenom krštenju. Njen poziv me je iznenadio. Pitao sam je: „Kada bi morala da biraš, da li bi izabrala Jehovu ili mene?“ Ona je odgovorila: „Jehovu. Ali se nadam da neću morati da biram. Želim da obojica budete deo mog života.“ Tada sam shvatio da moram da saznam više o toj novoj osobi u njenom životu. Jedan starešina iz tamošnje skupštine se ponudio da proučava Bibliju sa mnom i ja sam prihvatio.

Veoma su me zanimala biblijska proročanstva, posebno ona vezana za istoriju vojske i politike. Na primer, tokom obuke u avijaciji, učio sam o vojnim podvizima drevnih Grka. Sada sam saznao da je veliki deo te istorije zabeležen u 8. poglavlju Danila vekovima pre nego što se to zaista odigralo. Ovo proročanstvo, a i druga, u velikoj meri su me uverila da je Biblija nadahnuta od Boga.

Takođe sam ponovo razmotrio svoje gledište o UN. Bio sam svestan toga da vojska ne može da reši probleme čovečanstva, da se pravi mir ne može postići pod pretnjom rata i da UN ne mogu da reše političke, verske i etničke podele koje su podsticale na rat. Počeo sam da uviđam da jedino Bog može da reši probleme čovečanstva. U stvari, pokazalo se da on to već čini u međunarodnom bratstvu Jehovinih svedoka (Psalam 133:1; Isaija 2:2-4). Razmišljao sam: ’Ali, da li ću moći da prekinem sa svojom karijerom u vojsci da bih služio Bogu?‘

Zauzeo sam stav za biblijsku istinu

Vreme za donošenje odluke je nastupilo 1994. godine kada sam prisustvovao oblasnom kongresu Jehovinih svedoka u Sidneju. U programu je bila kostimirana biblijska drama u kojoj je u prvi plan stavljen izbor Izraelaca između služenja Jehovi i hananskom bogu Valu. Jehovin prorok Ilija je pred Izraelce stavio izbor: „Dokle ćete hramati na dve strane? Ako je Jehova istiniti Bog, idite za njim, a ako je Val, idite za njim“ (1. Kraljevima 18:21). Te reči su me pogodile pravo u srce. Kao i Izraelci, i ja sam bio neodlučan. Morao sam da se odlučim: Da li ću služiti Jehovi ili ću nastaviti s vojnom karijerom?

Te večeri, na putu do kuće, rekao sam Dajani da nameravam da napustim avijaciju da bih postao Jehovin svedok. Bila je zatečena mojom iznenadnom odlukom, ali me je potpuno podržala u tome. Nekoliko dana kasnije moja odluka je i dalje bila nepromenjena, tako da sam podneo ostavku.

U to vreme, bio sam komandant kadetskog korpusa na Australijskoj vojnoj akademiji u Kanberi, prestonici države. Nadgledao sam teorijsku i praktičnu vojnu nastavu otprilike 1 300 kadeta ratne mornarice i avijacije i njihovih instruktora. Poslednjeg dana školske godine, pred skupom od 400 starijih kadeta i ostalim osobljem rekao sam da napuštam vojsku da bih od kuće do kuće poučavao ljude o Bibliji, volontirajući kao hrišćanski propovednik. To saopštenje je vodilo do nekih zanimljivih razgovora.

Postajem punovremeni propovednik

Dan nakon što je moja ostavka bila prihvaćena, počeo sam sa službom propovedanja. Krstio sam se tri meseca kasnije, u aprilu 1995. Zatim sam, čim mi se ukazala prva prilika, počeo da služim kao opšti pionir, što je značilo da treba da provodim dosta vremena u službi propovedanja.

Moja promena od vojnog zapovednika do ’Hristovog vojnika‘ je podrazumevala mnoga prilagođavanja (2. Timoteju 2:3). Jedan od mojih prvih zadataka bio je nošenje mikrofona tokom sastanaka u Dvorani. Umesto da ja izdajem naređenja, morao sam da naučim da pitam za dozvolu kada nešto treba da se uradi. Obzirnost prema drugima i ljubav postale su mi važnije od efikasnosti, iako se još uvek borim da uravnotežim ove osobine. Pored toga, sada imam manje prihoda i zato smo  kao porodica morali da pojednostavimo život.

Zaista uživam u službi propovedanja. Jednom prilikom kada sam svedočio zajedno s našom ćerkom Keri, koja je tada imala devet godina, zamolio sam je da posmatra reakcije stanara. Uskoro smo uvideli da su mnogi bili nezainteresovani, ali da su neki bili prijatni i zainteresovani. To nas je oboje ohrabrilo. Naša druga ćerka je proučavala Bibliju neko vreme, ali je odlučila da za sada ne želi da služi Jehovi.

Dajana i ja smo ohrabrivali Keri da postavi sebi za cilj punovremenu službu. Nedavno sam imao tu radost da zajedno s njom prisustvujem Školi za pionire. Za nju je to bio prvi put, a za mene drugi. Kakva je samo radost videti kako ona i drugi mladi duhovno napreduju i učestvuju u službi propovedanja! (Psalam 110:3).

Obilje blagoslova

Kada se osvrnem na protekle godine, vidim sličnosti i razlike između služenja u vojsci i služenja kao Hristov vojnik. I jedno i drugo zahteva odanost, poslušnost, besprekornost, samodisciplinu i samoodricanje. Ali dok su mnogi u vojsci spremni da umru za svoju domovinu i prijatelje, od pravih hrišćana se zahteva da vole čak i svoje neprijatelje (Matej 5:43-48). I dok vojni heroji mogu biti odlikovani zbog jednog čina hrabrosti, pravi hrišćani imaju Božje odobravanje zbog toga što iz godine u godinu verno istrajavaju u svojoj službi — što može značiti da pokazuju hrabrost oči u oči s protivljenjem, ruganjem i drugim kušnjama (Jevrejima 10:36-39). Moji suhrišćani su najbolji ljudi koje poznajem.

Za razliku od pozdrava koje sam spomenuo na početku ove priče, pozdravi koje danas koristim su: „Dobro jutro, sestro“, ili „Dobro veče, brate“. Kakva je samo radost propovedati s ljudima koji iskreno vole Boga! Ipak, najveća čast je služiti lično Svevišnjem Jehovi! Ne mogu zamisliti nijedan bolji način kako bih proveo svoj život.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 14. strani]

Dok su mnogi u vojsci spremni da umru za svoju domovinu i prijatelje, od pravih hrišćana se zahteva da vole čak i svoje neprijatelje

[Slika na stranama 12, 13]

Letenje iznad zgrade Parlamenta u Kanberi u vojnom avionu koji je prevozio važne ličnosti

[Slika na 15. strani]

Biblijska drama na oblasnom kongresu 1994. u Sidneju

[Slika na 15. strani]

Zajedno s Keri u Školi za pionire

[Slika na 15. strani]

S Dajanom i Keri danas