Preko kontinenta duže od jednog veka

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ AUSTRALIJE

DANA 3. februara 2004, kompozicija čija je dužina iznosila više od jednog kilometra ušla je polako u železničku stanicu u Darvinu, australijskom gradu koji se nalazi na retko naseljenoj Severnoj teritoriji. Dolazak voza, poznatog pod nazivom Gan, pozdravile su hiljade okupljenih ljudi. U Darvinu se završilo njegovo prvo dvodnevno putovanje tokom kog je od krajnjeg juga do krajnjeg severa kontinenta prešao razdaljinu od 2 979 kilometara. (Videti okvir „Legenda iza imena“, na 25. strani.)

Više od 2 000 znatiželjnika s kamerama poređalo se duž pruge tako da je voz uoči ulaska u Darvin morao da uspori. Iako je zbog toga kasnio 30 minuta, niko nije imao nijednu zamerku. To i ne čudi, budući da se na taj trenutak čekalo više od jednog veka. Naime, bilo je potrebno čitavih 126 godina da se dovrši ova železnička linija koja povezuje Adelejd i Darvin, i prolazi kroz jedno od najsušnijih, najtoplijih i najpustijih područja na našoj planeti.

Potreba za železnicom

Krajem 1870-ih Adelejd je bio malo mesto smešteno u istočnom delu širokog zaliva poznatog pod nazivom Veliki australijski zaliv. Njegovi žitelji su čeznuli za privrednim razvojem svog kraja i otvaranjem boljeg trgovačkog puta ka krajnjem severu zemlje. Godine 1869, u Sjedinjenim Državama je završena pruga koja je povezivala istočnu i zapadnu obalu severnoameričkog kontinenta. Nošeni istom mišlju, stanovnici Adelejda su želeli da otvore železničku liniju koja će njihovo mesto povezivati s Port Darvinom, kako se Darvin tada zvao. Izgradnjom pruge lakše bi se dolazilo do unutrašnjosti zemlje, a putovanje do Azije i Evrope bilo bi mnogo kraće.

Na prvi pogled ideja je bila jednostavna. Ali, trebalo je savladati negostoljubivo područje na kom su se nalazila stenovita brda i planinski venci, gusto šipražje i peščane i kamenite pustinje, u kojima su se nakon kiše na pojedinim mestima stvarali blato i jake bujice. Godine 1862, istraživač Džon Stjuart je uspeo da iz trećeg pokušaja savlada ovaj težak teren. Međutim, tokom puta on i njegovi pratioci umalo nisu umrli usled nedostatka hrane i vode.

Nepodnošljiva vrućina, peščane oluje i poplave

Uprkos teškoćama, meštani Adelejda se nisu obeshrabrili. Godine 1878. počeli su s radovima u Port Ogasti. Koristeći samo ručni alat, konje i kamile, 900 radnika je postavilo šine kroz planinski venac Flinders, duž aboridžinskih staza koje su vodile ka severu. Pošto je za rad parnih lokomotiva bila neophodna voda, pruga je prolazila pored jedinih jama u toj regiji koje su bile ispunjene vodom.

Da bi se postavilo prvih 100 kilometara šina bilo je potrebno dve i po godine. Tokom leta temperature su dostizale čitavih 50 stepeni Celzijusa. Na suvom i vrelom vazduhu nokti su se lomili, mastilo na vrhu pera se sušilo pre nego što se ijedna reč mogla napisati, a šine su se savijale od toplote. Vozovi su veoma često iskakali iz  koloseka. Nakon peščanih oluja, radnici su morali da sklanjaju s pruge kilometrima dugačke nanose peska, koji su na nekim mestima dostizali visinu od dva metra. Često su bespomoćno stajali i gledali kako im vetar i pesak prkose stvarajući nove nanose.

Onda su dolazile kiše. Za samo nekoliko minuta, suvim i izbledelim koritima reka počinjale su da teku snažne bujice koje su savijale šine, uništavajući rezultate višemesečnog rada i sprečavajući vozove da nastave putovanje. Da bi putnicima obezbedio hranu, jedan mašinovođa je lovio divlje koze. Mnogo godina kasnije, hrana je putnicima u vozu koji je zaustavila bujica dopremljena padobranom iz aviona.

Nakon kiša počinjala je da buja pustinjska vegetacija koja je privlačila rojeve skakavaca. Tokom jedne njihove najezde, šine su se toliko umastile od zgnječenih insekata da je bilo potrebno da kompoziciju otpozadi gura još jedna lokomotiva. Dodatni problem za graditelje pruge predstavljale su najezde pacova. Oni su jeli sve što su mogli — zalihe hrane, šatorsko platno, opremu za konje, pa čak i čizme. Usamljeno groblje kraj pruge svedoči o epidemiji tifusa i nehigijenskim uslovima koji su vladali u kampu na početku projekta.

Osoblje voza nije se ustručavalo da putnicima priredi neprijatnosti zbijajući s njima neobične šale. Jednom prilikom, područje Alis Springsa je bilo pogođeno najezdom zečeva što je osoblje Gana iskoristilo unevši ih krišom u voz. Kada su putnici sledećeg jutra krenuli iz svojih kupea na doručak, hodnici su bili „puni zbunjenih zečeva“, kaže se u knjizi The Ghan — From Adelaide to Alice. Na jednom drugom putovanju u spavaća kola je bilo uneto mladunče kengura.

Aboridžini koji su živeli u udaljenim krajevima ponekad su prilazili pruzi dok je voz prolazio. Stojeći na bezbednom rastojanju, posmatrali su ljude. Isprva su bili oprezni, ako ne i uplašeni, što je sasvim razumljivo. Zapravo, neki Aboridžini su mislili da je „ogromna đavolska zmija“ putnike žive progutala!

Dugačak prekid

Kada je nakon 13 godina veoma napornog rada pruga stigla na oko 470 kilometara od Alis Springsa, nestalo je finansijskih sredstava. „Ogroman obim tog projekta... obeshrabrio je stanovnike Adelejda“, stoji u časopisu Australian Geographic. Savezna vlada je 1911. preuzela nadležnost nad projektom i izgradila železnicu do Alis Springsa. Međutim, izgradnja preostalih 1 420 kilometara pruge do Darvina bila je odložena.

Kada je Gan prvi put stigao u Alis Springs 1929, na svečanom dočeku se okupio čitav grad koji je u to vreme imao oko 200 stanovnika. Iako su kola za ručavanje izazvala divljenje meštana, najviše interesovanja pobudilo je elegantno kupatilo. U to vreme, voz koji je imao kadu za kupanje predstavljao je nešto sasvim novo i luksuzno. Sve do 1997. Alis Springs je bio poslednja stanica u severnom delu ove železničke linije. Te godine su se državna i savezna vlada složile da izgrade dugo očekivanu poslednju deonicu od Alis Springsa do Darvina. Radovi su počeli 2001.

Pomoću velikih automatizovanih mašina dnevno je postavljano oko 1,5 kilometara šina, čija je ukupna vrednost iznosila oko jedne milijarde američkih dolara. Takođe je podignuto najmanje 90 mostova sposobnih da izdrže poplave. Opisana kao „najveći infrastrukturni projekat u Australiji“, ova železnička pruga dužine 1 420 kilometara koštala je manje nego što je predviđeno i završena je pre nego što je planirano, u oktobru 2003.

Draž australijskog zaleđa

Savremeni Adelejd još uvek predstavlja početnu stanicu s koje Gan u popodnevnim časovima  kreće na put preko kontinenta. Ostavljajući iza sebe prigradska naselja, dve lokomotive sa četrdesetak vagona prolaze kroz talasasta pšenična polja i stižu do Port Ogaste, oko 300 kilometara ka severu. Ovde se krajolik potpuno menja pretvarajući se u negostoljubiv predeo kojim bez kraja dominiraju pesak i niska pustinjska vegetacija.

Nakon Port Ogaste, Gan se kreće novim šinama koje odgovaraju svim vremenskim uslovima. Ovaj deo pruge prolazi oko 250 kilometara zapadno od stare pruge koja je bila ugrožena poplavama. Nad pustinjom se spušta mrak i putnici polako tonu u san dok voz klizi mimo slanih jezera. Tokom većeg dela godine u njima nema ni kapi vode. Međutim, nakon kiše ona svetlucaju na mesečini. Vedro noćno nebo ispunjeno je bezbrojnim zvezdama. Ali, nema onog poznatog kloparanja točkova jer šine na krajevima nemaju spojnice već su zavarene jedna za drugu kako bi se olakšalo održavanje.

Obasjana zracima izlazećeg sunca, pustinja u okolini Alis Springsa kupa se u crvenoj i zlatnoj boji. „Taj prizor uliva strahopoštovanje“, izjavio je jedan putnik. „Čak sam i u unutrašnjosti voza mogao da osetim snagu sunca. Ono se diže iznad beskrajne, talasaste pustinje čije prostranstvo, raznolikost boja i zastrašujuća beživotnost na posmatrača ostavljaju utisak nadmoćnosti. To je mesto na kom se čovek oseća beznačajnim.“

Iz zaleđa u tropski predeo

Nakon kratkog popodnevnog zaustavljanja u Alis Springsu, Gan produžava ka gradiću Ketrin a zatim ka svom krajnjem odredištu, gradu Darvinu koji leži u tropskoj oblasti. Udobno smešteni u klimatizovanim vagonima, „putnici Gana uživaju u luksuzu na točkovima“, kaže Lari Jeras, šef osoblja voza na njegovom prvom putovanju preko kontinenta. Posmatrajući krajolike, oni mogu samo da zamisle opasnosti i teškoće s kojima su se suočavali prvi graditelji pruge.

Osim što je doprineo razvoju trgovine i omogućio jedno od najzanimljivijih putovanja železnicom, Gan je srcu australijskog zaleđa približio još jedan aspekt savremenog sveta. Jedna 19-godišnja Aboridžinka koja ga je videla prilikom njegovog prvog putovanja u februaru 2004, rekla je: „Nikada nisam videla voz. Predivan je.“

[Okvir/Slika na 25. strani]

Legenda iza imena

Naziv Gan predstavlja skraćenicu koja potiče od termina Avganistanski ekspres. Ne može se sa sigurnošću reći zašto je voz nazvan po avganistanskim vodičima kamila. Bilo kako bilo, taj nadimak podseća na žilave doseljenike koji su doprineli otvaranju australijskog zaleđa. Iako su bili poznati pod nazivom Avganistanci, mnogi su zapravo poticali iz različitih područja kao što su Beludžistan (danas deo Pakistana), Egipat, Pakistan, Persija (današnji Iran), Severna Indija i Turska.

Njihove kamile su postale glavno prevozno sredstvo u zaleđu, poslušno se odazivajući na komandu: „Hušta!“ Ljudi i roba su prevoženi karavanima sačinjenim od najviše 70 kamila koje su se kretale ujednačenom brzinom od oko šest kilometara na sat. Razvojem železničkog i drumskog transporta karavani su prestali da se koriste pa su Avganistanci pustili životinje na slobodu. Danas se potomstvo tih kamila, koje broji na stotine hiljada, nesputano kreće divljinom središnje Australije. (Videti Probudite se! od 8. aprila 2001, strane 16-17.)

[Izvor slike na 23. strani]

Northern Territory Archives Service, Joe DAVIS, NTRS 573

[Izvor slike na 25. strani]

Train photos: Great Southern Railway