Postoji li samo jedna prava religija?

Nekim ljudima ovo pitanje deluje uvredljivo. Budući da širom sveta postoji mnoštvo religija, oni smatraju da je svako ko tvrdi da samo njegova religija naučava istinu uskogrud, pa čak i drzak. Po njihovom mišljenju, logično je zaključiti da u svim religijama, ili bar u većini njih, ima nečeg dobrog. Da li se i vi slažete s tim?

NARAVNO, ima situacija u kojima je sasvim razumno priznati da postoji više prihvatljivih gledišta. Primera radi, neko bi mogao verovati da će određeni način ishrane blagotvorno uticati na njegovo zdravlje. Ali, treba li da takvu ishranu nameće svima, kao da je to jedini način da se zdravo živi? Sigurno je da bi bilo mudro i razumno kada bi uzeo u obzir to da nečiji drugačiji izbor ishrane može biti isto tako dobar ili čak bolji, barem za tu drugu osobu.

Da li isto važi i za religiju? Postoji li mnoštvo prihvatljivih mogućnosti između kojih se može birati, u zavisnosti od nečijeg vaspitanja i razumevanja stvari? Ili za čitavo čovečanstvo važi samo jedan skup verovanja? Pogledajmo šta Biblija kaže o tome. Najpre ćemo osmotriti da li je uopšte moguće pronaći istinu. Uostalom, ako istina nije dostižna, onda nema svrhe tražiti pravu religiju.

Da li je moguće pronaći religioznu istinu?

Kratko pre nego što je bio ubijen, Isus Hrist je rimskom namesniku Pontiju Pilatu rekao: „Svako ko je na strani istine sluša moj glas.“ Pilat je na to uzvratio pitanjem: „Šta je istina?“, koje je po svemu sudeći odražavalo ciničan stav (Jovan 18:37, 38). S druge strane, Isus je neustrašivo zastupao istinu. On nije sumnjao u njeno postojanje. Primera radi, osmotrimo sledeće četiri izjave koje je Isus izrekao pred različitim osobama.

„Ja sam se zato rodio i zato sam došao na svet, da svedočim za istinu“ (Jovan 18:37).

„Ja sam put i istina i život“ (Jovan 14:6).

„Bog je Duh, i oni koji ga obožavaju moraju ga obožavati duhom i istinom“ (Jovan 4:23, 24).

„Ako ostanete u mojoj reči, zaista ste moji učenici, i upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:31, 32).

Pošto je Isus s takvim uverenjem govorio o istini i o tome da je možemo upoznati, zar ne bi trebalo barem da razmotrimo mogućnost da religiozna istina postoji i da ju je moguće pronaći?

Da li apsolutna istina zaista postoji?

Nesumnjivo ćete se složiti da ima stvari u koje možemo biti potpuno sigurni. Uvereni ste u svoje postojanje i da je ono što vidite oko sebe stvarno. Drveće, planine, oblaci, Sunce i Mesec — materijalni svet — nisu plod naše mašte. Naravno, možda će biti pojedinaca koji će pokušavati da vas uvere kako nije moguće biti siguran čak ni u postojanje takvih stvari. Ali, malo je verovatno da ćete se složiti s takvim ekstremnim gledištem.

Nadalje, tu su prirodni zakoni. I u njih možete biti potpuno sigurni. Primera radi, ako skočite s neke litice, pašćete; ako ne jedete, osetićete glad; ako duže vreme ne uzimate hranu, umrećete. Vi i ne pomišljate da takvi prirodni zakoni za nekoga važe a za nekoga ne. Oni se primenjuju na  sve ljude i stoga se kaže da su to univerzalni zakoni.

U Bibliji se na jedan od tih univerzalnih zakona ukazuje sledećim pitanjem: „Može li čovek staviti vatru u nedra, a da mu se odeća ne zapali?“ Kada su ove reči zapisane, bilo je sasvim jasno da će se odeća zapaliti ako dođe u kontakt s vatrom. Međutim, u biblijskoj poslovici se ovom činjenicom zapravo ističe jedna daleko važnija pouka, naime da će ’onaj ko legne sa ženom svog bližnjeg‘ snositi teške posledice (Poslovice 6:27, 29).

Da li je prethodna izjava apsolutna istina u koju možemo biti uvereni? Neki se ne bi složili s tim. Oni tvrde da se moralna merila razlikuju od osobe do osobe, da zavise od nečijeg vaspitanja, verovanja i okolnosti. Ali, osmotrite neke Božje moralne zakone koji se nalaze u Bibliji. Zar se i za njih ne može reći da su univerzalni?

Biblija osuđuje preljubu (1. Korinćanima 6:9, 10). Neki ljudi se ne obaziru na ovaj biblijski zakon i čine preljubu. Pa ipak, čak i oni žanju gorke posledice kao što su uznemirena savest, razvod i duboki emocionalni ožiljci koje nose svi koji su pogođeni takvim postupanjem.

Bog osuđuje i opijanje (Poslovice 23:20; Efešanima 5:18). Šta se događa kad ljudi to čine? U mnogim slučajevima ostaju bez posla, zdravlja i porodice, koja takođe pati u emocionalnom pogledu (Poslovice 23:29-35). Takve posledice pogađaju čak i one koji ne veruju da je opijanje nešto neispravno. Može li se reći da istinitost ovih moralnih zakona zavisi od verovanja ili gledišta pojedinca?

Tu su zatim zakoni u pogledu onoga što nam Biblija nalaže da činimo, kao što su zapovesti da muž voli ženu, da žena poštuje muža i da se čini dobro drugima (Matej 7:12; Efešanima 5:33). Postupanje u skladu s tim zapovestima donosi dobre rezultate. Da li biste rekli da su ove moralne odredbe za neke ljude korisne, dok za druge nisu?

Bilo da ljudi poštuju moralne zakone iz Biblije ili ih krše, to ima određeni ishod. Ta činjenica pokazuje da ti zakoni nisu samo stvar različitih gledišta. Oni su istiniti. Iskustvo potvrđuje da postupanje u skladu s njima donosi dobre rezultate, dok njihovo kršenje donosi nevolje.

Zato je dobro razmisliti o sledećim pitanjima: Ako biblijski moralni zakoni važe za sve ljude, kako treba gledati na merila koja Božja Reč daje u pogledu služenja Bogu? Šta se može reći o njenim učenjima o onome što se dešava posle smrti i o nadi u večnu budućnost? Logičan zaključak je da su i ova biblijska učenja istina koja je data celom čovečanstvu. Dobar ili loš ishod u zavisnosti od stava prema njima nije ograničen samo na ljude koji veruju u njih.

Istinu je moguće pronaći. Isus je rekao da je Božja Reč, Biblija, istina (Jovan 17:17). Pa ipak, istina i dalje može izgledati nedostižno.  Zašto? Zato što mnoge religije tvrde da su njihova učenja u skladu s Biblijom. Koja od njih zaista poučava istini iz Božje Reči? Da li odgovor mora uključivati samo jednu religiju? Zar se istina barem delimično ne bi mogla naći u više religija?

[Istaknuti tekst na 4. strani]

U kom smislu se neposlušnost Božjem zakonu može uporediti s poigravanjem s vatrom?