Prenošenje dobre vesti na udaljenim područjima

Ispričala Helen Džouns

Nalazila sam se na prepunoj pijaci u Bangaloru, u Indiji, početkom 1970-ih. Odjednom me je indijski bivo podigao svojim rogovima i bacio na zemlju. Skoro da me je pregazio ali jedna Indijka je priskočila i izbavila me. Otkud ja u Indiji?

RODILA sam se 1931. godine i odrastala u Vankuveru, prelepom gradu u Kanadi. Moji roditelji su bili dobri i pošteni ljudi, ali nisu išli u crkvu. Međutim, ja sam želela da učim o Bogu i zato sam još kao dete išla na veronauku i u Letnju biblijsku školu.

Kada sam imala 19 godina, 1950. udala sam se za Frenka Šilera koji je imao četvoro dece iz prethodnog braka. Dve godine kasnije dobili smo sina. Želeli smo da pripadamo nekoj religiji, ali pošto je Frenk bio razveden nijedna crkva nije htela da nas primi. Frenk je bio ogorčen zbog toga i nije želeo da razgovara o religiji.

Upoznavanje s biblijskim učenjima

Moj brat mi je 1954. godine oduševljeno ispričao šta mu je u Bibliji pokazao njegov kolega koji je bio Jehovin svedok. Iako sam imala puno pitanja i znala sam gde se sastaju Svedoci, nisam otišla na njihov sastanak zbog Frenkovog stava prema religiji. Nakon izvesnog vremena, dva Svedoka su došla na naša vrata. Želela sam da znam kakvo je gledište njihove religije o razvodu i oni su mi pročitali šta Biblija kaže o tome (Matej 19:3-9). Rekli su mi da ću na sva svoja pitanja sigurno dobiti odgovore ako budem proučavala Bibliju.

Frenk je bio ljut i nije želeo da razgovara sa Svedocima. Prisustvovala sam Obeležavanju Hristove smrti 1955. godine i kada sam došla kući oduševljeno sam mu ispričala šta sam naučila iz Biblije. „To nije moguće!“, vikao je. „Ali, ako mi to pokažeš u Bibliji, čak ću otići na jedan vaš glupi sastanak!“

Dala sam mu Bibliju i on ju je pažljivo uzeo, s očiglednim poštovanjem. Pročitali smo sve stihove koje sam zabeležila pri čemu sam ja govorila veoma malo, dozvoljavajući da Biblija govori sama za sebe. Frenk se nije raspravljao i bio je zamišljen ostatak te večeri.

Nakon nekog vremena, podsetila sam ga na njegovo obećanje da će prisustvovati jednom sastanku. Nerado je rekao: „Dobro, otići ću samo jednom da vidim šta se tamo dešava.“ Na tom sastanku se u biblijskom predavanju govorilo o tome da žena treba da bude podložna svom mužu (Efešanima 5:22, 23, 33). To je zaista ostavilo dubok utisak na njega. Otprilike u to vreme je prisustvovao razmatranju jednog članka iz Stražarske kule s temom „Pronađite zadovoljstvo u radu“. Pošto je Frenk vredan čovek, uživao je u tim informacijama. Nakon tog sastanka, nije propustio nijedan naredni. Frenk je ubrzo postao revan jevanđelizator, a i ja sam proučavala s nekim osobama koje su se kasnije krstile. Frenk,  ja, moja majka i brat krstili smo se u znak predanja Bogu 1955. godine.

Želja da učinimo više

Na oblasnom kongresu u Sijetlu, u Vašingtonu,1957. održan je jedan govor u vezi sa služenjem na područjima gde postoji veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. ’O Jehova, želim i ja da idem‘, molila sam se. ’Molim te, pomozi nam da odemo tamo gde smo potrebni.‘ Ali Frenk je bio zabrinut zbog svoje odgovornosti da izdržava porodicu (1. Timoteju 5:8).

Naredne godine naša porodica je prisustvovala jednom kongresu u Njujorku koji se u isto vreme emitovao na stadionima Jenki i Polo Graunds. Na javnom predavanju prisustvovalo je više od 253 000 ljudi! Frenk je bio veoma dirnut onim što je čuo i video. Zato smo, kada smo se vratili kući izabrali Keniju za naš novi dom, budući da se tamo govori engleski i da takođe postoje dobre škole koje bi naša deca mogla pohađati.

Prodali smo kuću 1959. godine, spakovali se i krenuli autom do Montreala u Kanadi. Odatle smo brodom putovali do Londona, a onda drugim brodom preko Sredozemnog mora i Crvenog mora do Indijskog okeana. Konačno smo stigli u Mombasu u Keniji, na istoku Afrike. Idući dan smo vozom stigli do Najrobija, glavnog grada Kenije.

Blagoslovi u Africi

U to vreme u Keniji je delo Jehovinih svedoka bilo zabranjeno, pa smo bili oprezni dok smo propovedali. Nekoliko parova iz drugih zemalja takođe je živelo u Keniji i nama strancima je bio dozvoljen boravak. Na sastancima je moralo biti manje od deset osoba. To je značilo da su naše porodice, uključujući i decu morale u potpunosti da učestvuju na njima.

Kratko nakon što smo stigli u Keniju, pronašli smo mesto gde ćemo živeti a Frenk je pronašao posao. Prva žena s kojom sam razgovarala dok sam propovedala od kuće do kuće prihvatila je biblijski studij i kasnije postala pionir, kako se naziva punovremeni propovednik Jehovinih svedoka. Druga osoba s kojom sam proučavala Bibliju bila je jedna tinejdžerka koja je bila sik a koju smo zvali Gudi. Ona je ostala čvrsta uprkos protivljenju svoje porodice i zajednice sika. Nakon što su Gudi Lul izbacili iz kuće, ona se preselila kod jedne porodice Svedoka, predala svoj život Jehovi, postala pionir i kasnije završila misionarsku školu Galad.

Kao porodica suočavali smo se i s poteškoćama. Naš najstariji sin oboleo je od reumatske groznice, a Frenk se ozbiljno opekao dok je popravljao jedan auto i izgubio je posao. Kasnije je dobio posao u Dar es Salami, glavnom gradu Tanganjike (sada Tanzanije), koji je bio udaljen oko 1 000 kilometara. Zato smo spakovali stvari u auto i krenuli na dugo putovanje. U tom gradu je tada postojala mala skupština koja nas je srdačno dočekala.

Iako je delo propovedanja bilo zabranjeno u Tanzaniji, to se nije strogo primenjivalo. Milton Henšel je 1963. godine došao kao predstavnik centrale Jehovinih svedoka da nas poseti. Tokom jednog njegovog govora u hali Kurimji, najlepšoj dvorani u zemlji, jedan stariji siromašni čovek je seo pored mene. Pozdravila sam ga i zajedno smo pratili stihove iz moje Biblije i pevali iz moje pesmarice. Kada se program završio, pozvala sam ga da dođe ponovo. Nakon što je otišao, neki Svedoci iz tog mesta su mi brzo prišli.

„Da li znaš ko je to bio?“, upitali su me. „To je bio gradonačelnik Dar es Salame!“ On je ranije pretio da će sprečiti održavanje našeg kongresa. Verovatno je planirao da se preruši u prosjaka pretpostavljajući da ću biti gruba prema njemu, što bi mogao da iskoristi protiv nas. Ali, toliko ga je oduševila ljubaznost i lično zanimanje koje mu je pokazano da je dozvolio da se kongres održi do kraja bez ometanja. Prisustvovale su 274 osobe, a 16 je kršteno!

Dok smo bili u Tanzaniji, ta država je stekla nezavisnost. Nakon toga su meštani imali veće šanse da dobiju posao nego stranci. Većina stranaca morala je da  napusti zemlju, ali Frenk je bio uporan da nađe posao i na kraju mu je rečeno da je potreban jedan kvalifikovan mehaničar da održava neke dizel lokomotive. Zbog toga smo mogli da ostanemo tamo još četiri godine. Kada je Frenkov ugovor istekao, vratili smo se u Kanadu gde smo živeli dok i naše najmlađe dete nije odraslo i osnovalo svoju porodicu. I dalje smo imali osećaj da smo mladi i žarko smo želeli da damo više od sebe.

Na putu za Indiju

Godine 1970. iz podružnice Jehovinih svedoka u Bombaju (sada Mumbaj) dobili smo podsticaj da se preselimo u Bangalor, grad u kom je tada živelo oko 1,6 miliona ljudi. Tamo sam za dlaku spasla živu glavu od rogova indijskog bivola. U tom gradu je tada postojala skupština na engleskom jeziku od 40 objavitelja i jedna grupa na tamilskom jeziku. Frenk je proučavao Bibliju sa nekoliko muškaraca koji su dobro napredovali i kasnije postali hrišćanske starešine. Ja sam takođe proučavala s porodicama koje su počele da služe Jehovi.

Jedna starija žena po imenu Glorija živela je u veoma siromašnom delu grada. Kada sam je prvi put posetila, pozvala me je da uđem. Pošto nije imala nameštaj, sedele smo na podu. Ostavila sam joj Stražarsku kulu iz koje je ona isekla biblijski stih iz Otkrivenja 4:11 i zalepila ga na zid gde je mogla svaki dan da ga vidi. Tamo je pisalo: „Dostojan si, Jehova“, reči koje su joj se veoma svidele. Krstila se godinu dana kasnije.

Frenk je bio pozvan da godinu dana služi u podružnici u Bombaju i da nadgleda izgradnju prve Kongresne dvorane Jehovinih svedoka u Indiji. Ta Kongresna dvorana je načinjena tako što je podignut još jedan sprat na već postojećoj zgradi podružnice. Tada je bilo samo nešto malo više od 3 000 Svedoka u celoj Indiji i u podružnici je služilo manje od deset osoba. Godine 1975, ostali smo bez novca i na našu žalost, morali smo napustiti prijatelje koje smo toliko zavoleli.

Ponovo u Africi

Deset godina je prošlo i Frenk je ispunio uslove da ode u penziju. Zbog toga smo mogli da se prijavimo za međunarodni program izgradnje podružnica. Primili smo pismo u kom smo zamoljeni da odemo u Igedumu u Nigeriji gde je izgradnja bila u toku. Dok smo bili tamo, Frenk je proučavao Bibliju s jednim čovekom iz obližnjeg sela koji je dobro napredovao i kasnije služio u nigerijskoj podružnici Jehovinih svedoka.

Zatim smo otišli na izgradnju podružnice u Zairu. Ubrzo nakon toga, delo propovedanja je bilo zabranjeno a naši pasoši zaplenjeni. Frenk je na poslu dobio srčani udar i oporavljao se dok je trajala zabrana. Kasnije su svi volonteri za gradnju morali da odu i mi smo poslati u obližnju Liberiju. U podružnici u Monroviji, Frenk je bio zamoljen da popravi generator za struju. Kada su naše vize istekle 1986. godine, ponovo smo morali da se vratimo u Kanadu.

Na kraju u Ekvadoru

Uskoro smo čuli da se naš dobar prijatelj Endi Kid preselio u Ekvador i da tamo uživa u službi propovedanja. Endi je bio jedini starešina u tamošnjoj skupštini i često je morao sam da vodi veći deo sastanka. On nas je pozvao i mi smo 1988. posetili podružnicu u Ekvadoru, gde smo osetili srdačnu dobrodošlicu.

Pronašli smo odgovarajuću kuću u kojoj bismo živeli, ali morali smo da učimo španski a Frenk je imao 71 godinu. Naredne dve godine, i pored slabog znanja tog jezika pomogli smo da 12 osoba dođu do krštenja. Frenk je bio zamoljen da pomaže oko izgradnje podružnice. On je takođe proučavao Bibliju sa mužem jedne od prvih sestara u Gvajakilu. Taj čovek se protivio istini 46 godina, ali je na kraju postao naš brat i dobar prijatelj.

Ogroman gubitak

Doselili smo se u mali grad Ankon u blizini Tihog okeana, gde smo pomagali oko izgradnje nove Dvorane Kraljevstva. Nažalost,  4. novembra 1998, nakon što je održao zadnju tačku u Poučavanju za hrišćansku službu, Frenk je imao srčani napad i te noći je preminuo. Braća i sestre su mi pružili izuzetnu podršku! Idućeg dana, Frenk je bio sahranjen na groblju koje se nalazilo preko puta Dvorane. Nema reči kojima bih mogla opisati bol zbog gubitka voljene osobe.

Ponovo sam se vratila u Kanadu, ovaj put sama, da bih brinula o porodici i da bih regulisala neke pravne stvari. I pored moje tuge, Jehova me nije zaboravio. Dobila sam pismo iz podružnice u Ekvadoru u kom su mi rekli da sam tamo i dalje dobrodošla. Zato sam se vratila i našla mali stan u blizini podružnice. To što sam bila veoma zaposlena u podružnici i u službi propovedanja pomoglo mi je da podnesem tugu zbog gubitka Frenka, ali i dalje sam se osećala veoma usamljeno.

I dalje aktivni

S vremenom, upoznala sam Džuniora Džounsa. On je došao iz Sjedinjenih Država u Ekvador 1997. godine da bi tamo punovremeno služio. Imali smo iste ciljeve i voleli iste stvari. Venčali smo se u oktobru 2000. godine. Džunior je ranije učestvovao u izgradnji pa smo pozvani u Kuenku, grad visoko u Andima, gde se privodila kraju izgradnja Kongresne Dvorane. A onda je 30. aprila 2006, Džefri Džekson, član Vodećeg tela Jehovinih svedoka, došao iz Njujorka i održao govor za posvećenje. Prisustvovale su 6 554 osobe.

Ko bi mogao da pomisli da će na tim udaljenim područjima — u Africi, Indiji i Južnoj Americi — delo propovedanja o Kraljevstvu napredovati na tako izvanredan način. Džunior i ja ne razmišljamo o penziji. Više od 50 godina koje sam provela služeći Jehovi prošle su tako brzo kao da sam ih juče započela. Sada znam da ćemo, kada uđemo u novi svet, na vreme u kom sada živimo gledati kao na nešto što je brzo prošlo. (Otkrivenje 21:3-5; 22:20).

[Mapa/Slika na 15. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Mesta gde smo služili

KANADA → ENGLESKA → KENIJA → TANZANIJA

KANADA → INDIJA

KANADA → NIGERIJA → DEMOKRATSKA REP. KONGO. (ZAIR) → LIBERIJA

KANADA → EKVADOR

[Druge lokacije]

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

[Slika]

Sa Frenkom u Indiji, na putu do kongresnog mesta

[Slika na 15. strani]

S mojim suprugom Džuniorom Džounsom