Više od igrački

EGIPĆANI su ih pravili od daščica, Japanci od presavijenog papira, Nemci od porcelana, a Eskimi od fokine kože. I danas su predmet interesovanja mnogih kolekcionara. Pored toga, i deca ih vole. O čemu je reč? O lutkama.

U jednoj enciklopediji se kaže: „Većina figura iz drevne prošlosti, koje su ličile na lutke, imale su magijsko ili versko značenje, a nisu bile za igru“ (The World Book Encyclopedia). Drevni Egipćani su od drveta izrađivali lutke kruškastog oblika, na kojima su slikali šarenu odeću i ukrašavali ih niskama glinenih perli koje su predstavljale kosu. Te lutke su stavljali u grobnice, verujući da će one pokojnicima biti sluge u zagrobnom životu. Na Zapadnoindijskim ostrvima, ljudi koji su hteli da se osvete svojim neprijateljima ubadali su igle u vudu lutkice, nadajući se da će ih tako povrediti. Pre mnogo vekova, u istočnoj Srbiji je postojalo narodno verovanje da se može dozvati kiša time što su sahranjivane lutke u obliku muškaraca napravljene od krpa, pečene zemlje ili sušenih plodova.

U mnogim kulturama, lutke su bile povezane s obredima plodnosti. Na primer, u drevnoj Grčkoj su devojke, kratko pre udaje, ostavljale svoje lutke na oltaru boginje plodnosti, Artemide. U današnje vreme, žene iz plemena Ašanti iz Gane, nose lutku u svom pojasu s nadom da će im pomoći da rode lepu decu. Neke devojke iz Sirije, drže lutke na prozoru kako bi pokazale da su spremne za udaju.

U Japanu se svakog 3. marta koriste lutke u proslavi koja se zove Hina Macuri, to jest Dan lutaka. Ta proslava je poznata i kao Festival za devojčice. Ona vuče poreklo iz „nekoliko običaja“, navodi se u delu Japan — An Illustrated Encyclopedia. „Jedan od tih običaja je kineski  obred čišćenja koji se početkom trećeg lunarnog meseca obavljao kraj jedne reke. Tokom perioda Heian (749-1185), dvorani su trećeg dana trećeg meseca pozivali čarobnjake da bi ih čistili tako što bi njihovu nečistoću prebacivali u figurice od papira... koje su bacali u reku ili okean.“

Lutke kao igračke

Tokom perioda Edo u Japanu (1603-1867), lutke za decu su izrađivane tako da liče na ljude i imale su različitu vrstu odeće. Druge lutke su pravljene tako da mogu da se kreću pomoću žica, konopca, čekrka i drvenih mehanizama. Jedna lutka je čak mogla da gostu donese šolju čaja i da se vrati, noseći je praznu!

Pre početka XVIII veka, u Zapadnim zemljama „detinjstvo poput današnjeg nije postojalo“, navodi se u jednoj enciklopediji. „Na decu se gledalo kao da su mali ljudi i od njih se očekivalo da se tako i ponašaju.“ Lutke su u istoj meri izrađivane i za odrasle i za decu. Međutim, u XIX veku se razumelo koliko je igra važna za razvoj deteta. Zahvaljujući tome, proizvodnja lutaka u Evropi doživela je procvat.

Nemački proizvođači lutaka su već 1824. godine napravili uređaj koji je omogućavao da lutke kažu „mama“ i „tata“. Kasnije, tokom istog veka, napravili su lutke koje su hodale. Američki pronalazač Tomas Edison je čak proizveo minijaturnu napravu pomoću koje su lutke reprodukovale ljudski glas. U međuvremenu, Francuzi su proizveli jednu lutku poznatu kao Bébé Gourmand (beba gurman) koja je mogla da jede. Oni su bili čuveni i po svojim otmenim lutkama koje su nosile elegantnu odeću. Za ove lutke se mogao kupiti pribor kao što je češalj, krzno, lepeza i nameštaj.

Proizvodnja lutaka je doživela neviđen porast u XX veku. Korišćenje plastike u 1940-im, omogućilo je proizvođačima da proizvode jeftine, ali maštovito izrađene lutke. Od 1959, kada je napravljena, Barbika je najtraženija lutka na tržištu. Prodato je preko milijardu tih lutaka, a samo u 1997. njihovom prodajom je ostvarena dobit od 1,2 milijarde evra!

Lutke kao nastavno sredstvo

Pueblo Indijanci koji žive na jugozapadu Sjedinjenih Država, koriste kačina lutke napravljene od korena kaktusa ili bora da bi poučili svoju decu o plemenskim bogovima. Tokom posebne svečanosti, jedan pripadnik plemena je obučen kao jedan od njihovih bogova. Nakon toga, roditelji daju deci lutku u obliku tog boga tako da se putem igre ona naviknu na njega.

Lutke „predstavljaju ventil za dečija povređena osećanja, gnev i tome slično“, navodi se u delu The World Book Encyclopedia. „Igranje s lutkama omogućava deci da vežbaju uloge koje očekuju da će imati kad odrastu.“ Tokom Dana dece, koji se u Japanu obeležava svakog maja, jedna izložena lutka predstavlja mladića obučenog u tradicionalnu ratničku odeću. Ona služi kao uzor koji podstiče dečake da, u skladu s njihovom kulturom, odrastu u snažne i uvažene članove društva.

Pošto se deca emotivno vezuju za lutke, mudri roditelji ozbiljno gledaju na uticaj koji one mogu imati na razvoj njihovog deteta. Na primer, neki smatraju da izgled i bezbrojne „krpice“ nekih lutaka mogu štetno uticati na devojčice. Jedna kritičarka  smatra da te lutke mogu iskvariti „devojčice i navesti ih da prihvate površan stav po kom je izgled važniji od karaktera“.

Ono što je očigledno svakome ko vidi decu kako se igraju s lutkama, bez obzira na to da li su napravljene od krpa, papira, drveta, plastike ili nekog drugog materijala, jeste da su one više od igrački. One predstavljaju prijatelja, druga za igru, nekog s kim dele svoje detinjstvo.

[Okvir na 27. strani]

Obnovljeno zanimanje za stare lutke

Sakupljanje lutaka je postalo veoma popularan hobi. Tokom 1970-ih, doživelo je procvat i vodilo do osnivanja međunarodnog tržišta lutaka. Kolekcionari tragaju ili za jeftinim lutkama od plastike, koje vrede svega nekoliko evra, ili retkim lutkama kao što su lutke „Kemer i Rejnhart“. Jedna od njih, koja je napravljena početkom XX veka, prodata je na jednoj aukciji za 189 600 evra! U Nacionalnom muzeju za igru „Strong“ u Ročesteru, u državi Njujork, nalazi se jedna od najvećih kolekcija lutaka u svetu, u kojoj je izloženo oko 12 000 primeraka.

[Okvir/Slika na 28. strani]

Lutke — razlog za roditeljsku brigu

Na koji način roditelji mogu zaštititi svoju decu od potencijalno štetnog uticaja nekih lutaka? U listu The Washington Post se s negodovanjem navodi: „Poput nekadašnje duvanske industrije, svet zabave i industrija igračaka, uopšte uzev, poriču bilo kakvu odgovornost i ne žele išta da menjaju.“ Jasno je da roditelji treba da štite svoju decu.

Biblija zapoveda roditeljima da deci svakodnevno pružaju kvalitetnu pouku (Ponovljeni zakoni 6:6-9; Poslovice 22:6). Kako se ona može pružiti tako da se uzme u obzir potencijalno štetan uticaj nekih lutaka? Jedna majka kaže da je sa svojom ćerkom čitala i razgovarala o pristojnom odevanju o kom se govori u 1. Timoteju 2:9. Njih dve su razgovarale otprilike na sledeći način:

Majka: Na koga liči ova lutka, na dete ili odraslu ženu?

Ćerka: Na ženu.

Majka: Zašto?

Ćerka: Zato što izgleda kao žena i tako je obučena i ima takve cipele.

Majka: Tako je. Nakon što smo pročitali ono što stoji u Bibliji, šta misliš, da li je odeća na lutki za hrišćanke?

Ćerka: Ne.

Majka: Zašto ne?

Ćerka: Zato što su suknje kratke... bluze su mnogo otvorene... i sve im je uz telo.

Naravno, potreban je trud da bi se deca poučavala Božjim merilima tako da dođu do ispravnog zaključka. Ali to se isplati! Da bi u svoju decu usadili Božja merila, mnogi roditelji su koristili knjigu Uči od Velikog Učitelja, koju su izdali Jehovini svedoci.

Ukoliko želite primerak te ilustrovane knjige, pišite Jehovinim svedocima na odgovarajuću adresu s 5. strane ovog časopisa. Napišite da želite primerak knjige Uči od Velikog Učitelja.

[Slika na 26. strani]

Japanska lutka koja poslužuje čaj

[Slika na 26. strani]

Francuska lutka Bru (snaha)

[Izvori slika na 26. strani]

Gore: © SHOBEI Tamaya IX; u sredini: Courtesy, Strong National Museum of Play, Rochester, New York; dole: © Christie’s Images Ltd