Dolazak crkava na Tahiti

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! SA TAHITIJA

PRED kraj 18. veka Evropom su počeli da duvaju vetrovi evanđelizacije. U Britaniji je Vilijam Keri, koji će kasnije postati misionar, svesrdno podsticao protestante da propovedaju na područjima gde se nikada nije čulo za Bibliju, što je uključivalo i Tahiti. Kerija je motivisala zapovest koju je Isus dao svojim sledbenicima, naime da stvaraju učenike od ljudi iz svih naroda (Matej 28:19, 20). Bestseler Le Génie du christianisme (Duh hrišćanstva), koji je napisao francuski pisac Fransoa Rene Šatobrijan, na sličan način će 1802. godine raspiriti misionarski duh kod katolika.

Ubrzo su počela da se pojavljuju katolička i protestantska misionarska društva i udruženja. Londonsko misionarsko društvo je 1797. godine poslalo 29 misionara na Tahiti. Grupa katolika koja pripada Kongregaciji svetog srca Isusa i Marije pristigla je 1841, a tri godine kasnije stigli su i misionari mormona. Međutim, nedugo nakon dolaska mnogi od njih su se udaljili od svog prvenstvenog zadatka da poučavaju ljude o Bibliji i uključili su se u politiku i trgovinu. Zašto je došlo do toga?

Saveznici arija

Učenja protestantskih misionara u početku nisu bila rado prihvaćena. Prema rečima jednog pisca, oni su „više govorili o paklenoj vatri i mukama nego o milosrđu i ljubavi prema bližnjem“. Sem toga, kao što su misionari ubrzo shvatili, niko se ne bi usudio da se krsti kao hrišćanin sve dok to ne bi učinio neki od arija, to jest poglavica, koji su u isto vreme bili i verske vođe. Zato su misionari rešili da se usredsrede na te vođe.

Jedan od poglavica bio je Pomare II koji je posebno izrazio dobrodošlicu misionarima, videvši u njima potencijalne trgovačke i vojne saveznike. A oni su u Pomareu videli čoveka koji će im pomoći da ostvare svoj cilj. Sem toga, misionari su od samog početka imali izvestan uticaj jer su bili posrednici između Tahićana i pomoraca koji su redovno dolazili po robu.

Nadajući se da će mu misionari pomoći da ostvari svoje političke ambicije i da nabavi oružje koje je želeo, Pomare se zainteresovao za ono što su propovedali i još 1811. godine tražio je da se krsti. Sledeće godine je tu svoju želju izrazio u pisanom obliku. Međutim, njegova molba je osam godina odbijana jer su misionari smatrali da bi bilo pametno da se najpre uvere da li on zaista živi po biblijskim moralnim merilima.

Pomare je u međuvremenu uspeo da proglasi sebe neprikosnovenim kraljem Tahitija i obližnjih ostrva koja sačinjavaju arhipelag Društvenih ostrva. Ponovo je tražio da se krsti. Misionari su napokon 1819. pristali da mu ispune tu želju.

Rezultati su vrlo brzo usledili. U roku od pet godina, praktično svi stanovnici Društvenih ostrva, zapadnih ostrva arhipelaga Tuamotu i polovine Južnih ostrva izjašnjavali su se kao hrišćani.

 Pomareov kodeks

Zbog masovnog „obraćenja“ ostrvljana trebalo je stare sisteme vrednosti, običaje i zakone zameniti novima. Pomare se nadao da će to uraditi misionari. Oni su već dugo želeli da preurede plemenske običaje i da ograniče kraljevu moć. Zato su misionari prihvatili Pomareov zahtev i sačinili niz zakona koji su, kako piše u jednom delu, bili spoj „opštih odredbi britanskog ustava, merila izloženih u Bibliji i običaja hrišćanskih naroda“. Nakon mnogih revizija, kralj je prihvatio krajnji rezultat tog rada kao prvi tahićanski pisani kodeks. Nazvan je Pomareov kodeks.

Pomareov kodeks je postao obrazac po kome su slični zakoni uvedeni na susednim ostrvima i arhipelazima. Kodeks je nalagao strogo držanje sabata, predviđao je kazne za prestupe kao što su preljuba, bigamija, krađa i pobuna i propisivao je smrtnu kaznu za ubistvo i čedomorstvo. Svi oblici razvratne zabave bili su zabranjeni.

Bavljenje politikom

Protestantski misionari bili su „intenzivno uključeni u politička zbivanja na ostrvu“, kaže se u knjizi Where the Waves Fall. „Pored svoje čisto evanđelističke uloge, postali su vojni stratezi, privredni i politički savetnici i stručnjaci za sastavljanje zakonskih dokumenata i ustava.“ Isto tako su mormoni i katolički misionari u suštini nadzirali događaje i politička zbivanja na ostrvima na kojima su se nalazili. Na ostrvu Tubuaj, u arhipelagu Južnih ostrva, jedan misionar mormona rekao je da je vlast u rukama crkve i da on takoreći upravlja ostrvom. Na ostrvima Gambije, gde su katolici imali sličan uticaj, jedan sveštenik je imao položaj poput ministra u vladi.

Umesto da se usredsrede na poučavanje ljudi o Bibliji, misionari su „rešili da uz pomoć politike šire svoju poruku“, zapaža istoričarka Kler Lo. To su smatrali bržim i efikasnijim načinom da dođu do svog cilja. Misionari su time postupali suprotno uputstvima crkvenih vlasti. Religija i politika se u Francuskoj Polineziji još uvek prepliću.

Uloga trgovine

„Umešanost [nekih misionara] u politiku bila je povezana s njihovim interesima u oblasti trgovine“, kaže profesor Nil Ganson sa Univerziteta u Kanberi u Australiji. Mnogi misionari su postali trgovci koji su snabdevali, zakupljivali, pa čak i gradili trgovačke brodove. Neki su upravljali plantažama i uzgajali strelasti koren, kafu, pamuk, šećernu trsku i duvan.

Misionari su postali toliko uticajni da su 25 godina nadzirali trgovinu između Australije i Tahitija, naročito trgovinu usoljenom svinjetinom i kokosovim uljem. Međutim, nekim misionarima je smetalo takvo ponašanje, pa su se obratili Londonskom misionarskom društvu da reši taj problem. Drugi su pak smatrali da je neophodno da se bave trgovinom kako bi ostvarili svoje religiozne ciljeve. Zašto su tako mislili?

Misionari su od samog početka koristili svoju umešnost u mnogim oblastima kako bi zadivili ostrvljane. Smatrajući da će narod biti srećniji ako postane „civilizovan“, misionari su stavljali naglasak na naporan rad i bogaćenje i čak su ukazivali na to da je materijalno blagostanje  pokazatelj Božjeg blagoslova.

Da li je to bilo istinsko obraćenje?

Jedan istoričar Londonskog misionarskog društva kasnije je napisao da brzo i masovno obraćenje tih ostrvljana „skoro uopšte nije bilo rezultat iskrene želje ljudi da čine ono što je ispravno ili da postignu dobar odnos s Bogom“. Obraćenje stanovnika Tahitija, zapaža Ganson, bilo je „samo izraz volje Pomarea II, zasnovano na običajima (a ne na verovanjima) engleskih misionara“.

Mnogi Tahićani su samo formalno postali hrišćani i u roku od nekoliko godina mnogi su se vratili na paganstvo putem religioznog pokreta nazvanog Mamaja. Kao moralno slobodan oblik obožavanja koji je prihvatila čak i naslednica prestola, Mamaja je predstavljala mešavinu hrišćanstva i tradicionalnih verovanja i običaja.

Bilo je i dosta svađe među protestantskim grupama kao što su anglikanci, kalvinisti i metodisti, i mržnje između protestanata i katolika. „Ostrvljani nisu videli nikakve doktrinarne razlike među denominacijama i nisu mogli razumeti to opako suparništvo među ljudima koji su tvrdili da su braća“, kaže se u knjizi The Cambridge History of the Pacific Islanders. Na primer, kada su se dva katolička misionara iskrcala na Tahiti, odmah su bili deportovani po nalogu jednog uvaženog bivšeg protestantskog misionara. To je dovelo do diplomatskog incidenta između Britanije i Francuske koji je umalo izazvao rat. Na kraju je Britanija nerado pristala da Tahiti bude pod „zaštitom“ Francuske.

Vredno nasleđe

Postoji i pozitivna strana svega što se dešavalo. Neki od prvih misionara revno su se zalagali za to da se narod opismeni i da se iskorene čedomorstvo, kanibalizam i prinošenje ljudskih žrtava. Premda su mnogi misionari bili preterano strogi i kruti, zaista su se trudili da moral ostrvljana podignu na viši nivo.

Naročito vredna zaostavština misionara bio je prevod Biblije na tahićanskom jeziku. Zahvaljujući tom prevodu, ti ljudi su saznali Božje ime koje je i dan-danas dobro poznato na tim ostrvima * (Psalam 83:18).

[Fusnota]

[Okvir na 15. strani]

„Niste deo sveta“

Ove reči koje je izgovorio Isus Hrist predstavljaju načelo kojim se vode njegovi pravi sledbenici (Jovan 15:19). To načelo je toliko važno da je Isus u molitvi rekao: „Oni nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:16). Zbog toga se Isus nije mešao u politiku niti ju je koristio da bi pridobio učenike. Odbacio je i nezajažljivu težnju za bogatstvom koja je još jedan odraz duha sveta. On je učio ljude da vode jednostavan život koji je usmeren na sticanje duhovnog bogatstva (Matej 6:22-24, 33, 34). Njegovi pravi sledbenici oponašaju njegov primer.

[Slika na 13. strani]

Dolazak prvih misionara 1797. godine

[Izvor]

The Granger Collection, New York

[Slika na 14. strani]

Jedan misionar s tahićanskim obraćenicima oko 1845. godine

[Slika na 14. strani]

Kralj Pomare II

[Slika na 15. strani]

Tahiti i glavni grad Papete

[Izvor]

Photo courtesy of Tahiti Tourisme

[Izvori slika na 14. strani]

Levo: Photo by Henry Guttmann/Getty Images; desno: Collection du Musée de Tahiti et de ses Îles, Punaauia, Tahiti