Ljubav snažnija od uragana!

Uragani Katrina i Rita, koji su 2005. pogodili obalu Meksičkog zaliva u Sjedinjenim Državama, prouzrokovali su ogromnu materijalnu štetu i odneli brojne ljudske žrtve. Među onima koji su bili pogođeni tim katastrofama bilo je i na hiljade Jehovinih svedoka.

Pod nadležnošću podružnice Jehovinih svedoka u Sjedinjenim Državama, odbori za humanitarnu pomoć krenuli su u akciju. U Luizijani je osnovano 13 centara za pružanje pomoći žrtvama katastrofe, kao i 9 skladišta robe i 4 skladišta goriva. Područje na kom su delovali obuhvatalo je 80 000 kvadratnih kilometara. Oko 17 000 volontera iz svih delova Sjedinjenih Država i 13 drugih zemalja došli su kako bi pomagali u pružanju prve pomoći i obnovi oštećenih objekata. Ono što su postigli potvrđuje da prirodne sile ne mogu nadjačati hrišćansku ljubav (1. Korinćanima 13:1-8).

Volonteri su popravili više od 5 600 domova suvernika i 90 Dvorana Kraljevstva, mesta gde se sastaju Jehovini svedoci. To znači da su bili obnovljeni praktično svi oštećeni objekti. U skladu s Galatima 6:10, gde se hrišćani podstiču da ’čine dobro svima‘, Jehovini svedoci su pomogli i mnogima koji nisu njihove vere.

UČESTVOVANJE u pružanju pomoći zahtevalo je mnoge lične žrtve, ali su nagrade bile brojne. Osmotrimo izjave sedam Svedoka koji su nadgledali različite timove za pružanje pomoći.

’Najlepše iskustvo u mom životu‘

Robert: Služenje u odboru za humanitarnu pomoć najlepše je iskustvo u mom životu. Sa 67 godina, najstariji sam član odbora. Sarađivao sam s mnoštvom dobrovoljaca među kojima su bili mnogi izuzetni mladi, duhovno jaki Svedoci. Zaista je ohrabrujuće videti mlade koji pokazuju takvu samopožrtvovanu ljubav prema Jehovi i suhrišćanima!

Moja žena Veronika bila mi je od velike pomoći. Da bismo mogli da se stavimo na raspolaganje, podržala je moju odluku da napustim posao kojim sam se bavio preko 40 godina. Sada jedno veče sedmično čistimo kancelarije. Naučili smo da se snađemo s manje novca i uživamo u jednostavnijem načinu života. Zahvaljujući duhovnom okruženju u kom služimo, bolje razumemo šta znači staviti Božje Kraljevstvo na prvo mesto u životu (Matej 6:33). Uvek iznova vidimo kako se Jehova dobro brine o svom narodu.

Frenk: Služim u centru za pružanje pomoći u Baton Ružu kao nadglednik odeljenja koje priprema hranu za volontere. U početku smo radili 10 do 12 sati na dan, sedam dana sedmično. Međutim, blagoslova je mnogo, uključujući i to što iz prve ruke vidimo snagu hrišćanske ljubavi.

Mnogi volonteri koji su jednu ili više sedmica pomagali u našem odeljenju tražili su da dođu ponovo, a drugi su putem  razglednica ili telefonom izrazili zahvalnost za to što su mogli da daju svoj doprinos. Njihov samopožrtvovan duh ostavio je dubok utisak na moju ženu Veroniku i mene.

Sav se naježi

Gregori: Moja žena Keti i ja prodali smo kuću u Las Vegasu, u Nevadi, i kupili mali kombi i kamp-prikolicu, koja je postala naš dom. Zahvaljujući tome što smo pojednostavili život, mogli smo više od dve godine da učestvujemo u pružanju pomoći žrtvama katastrofe u Luizijani. Kao nikada do sada, iz prve ruke smo videli koliko su istinite reči iz Malahije 3:10: „’Okušajte me... molim vas‘, kaže Jehova nad vojskama, ’zar vam neću otvoriti brane na nebesima i izliti na vas blagoslov dok ne bude dosta!‘“

Često se nasmejemo u sebi kada ljudi kažu: „Vi ste tako samopožrtvovani!“ Pre trideset godina, Keti i ja smo želeli da služimo u podružnici Jehovinih svedoka u Sjedinjenim Državama, ali nismo mogli zbog dece. Učestvovanjem u pomaganju žrtvama katastrofe ispunila se naša želja da učinimo više u službi Bogu. Takođe je velika prednost blisko sarađivati s drugim Svedocima, od kojih su neki veoma talentovani. Na primer, jedan od naših kuvara radio je kao glavni kuvar u jednom otmenom restoranu, a drugi je bio kuvar dvojici predsednika SAD.

Mnogim volonterima je učestvovanje u pružanju pomoći promenilo život. Jedan 57-godišnjak se sav naježi dok priča o svom pomaganju žrtvama uragana. Čak su i neka braća koja nisu mogla da dođu bila izvor ohrabrenja. Na primer, dva volontera iz Nebraske koji rade na uklanjanju plesni doneli su nam veliki transparent koji su napravila i potpisala sva braća i sestre iz tamošnje tri skupštine, uključujući i decu.

’Videli smo kako Bog brine za napaćene duše‘

Vendel: Narednog dana nakon uragana Katrina, dobio sam poziv iz podružnice u Sjedinjenim Državama da procenim štetu koja je nastala na Dvoranama Kraljevstva i domovima Jehovinih svedoka u Luizijani i Misisipiju. To je bio početak moje dodele, koja će ujedno biti i dragoceno lično iskustvo. Pošto smo 32 godine živeli na području gde je velika potreba za objaviteljima Kraljevstva, moja žena Dženin i ja jasno smo videli kako Jehova brine o svom narodu. Međutim, sada smo videli Božju brigu u mnogo većem obimu.

Imam čast da služim kao predsedavajući odbora za humanitarnu pomoć u Baton Ružu. Premda ima mnogo izazova, nalazim veliko zadovoljstvo u svojoj dodeli. Zaista, bezbroj puta smo videli kako Bog rešava probleme, otvara vrata i brine za napaćene duše, onako kako to samo Svemoćni Otac pun ljubavi može.

 Mnogi su nas pitali: „Kako to da nakon više od dve godine još uvek učestvujete u pružanju pomoći?“ Nije uvek bilo lako. Morali smo mnogo toga da promenimo u životu. S druge strane, videli smo koliko nam blagoslova donosi to što imamo ’bistro oko‘ (Matej 6:22).

Kada smo prvi put bili u misiji pronalaženja i spasavanja preživelih u Nju Orleansu, nismo imali vremena za odmor. Situaciju je komplikovalo i to što je praktično vladalo vanredno stanje zbog nereda i nasilja koje je haralo gradom. Zbog ogromnog zadatka koji je ležao pred nama, lako smo mogli da se obeshrabrimo.

Upoznali smo na hiljade Svedoka koji su pretrpeli neki gubitak. Molili smo se s njima i nastojali da ih utešimo. A onda bismo uz Jehovinu pomoć prionuli na posao. Ponekad sam se osećao kao da sam za te dve godine proživeo dva života.

Često bi, baš kada sam mislio da sam došao do krajnje granice iscrpljenosti u fizičkom i emotivnom smislu, stigla nova grupa volontera. Neki su dolazili na nekoliko meseci, a neki na duže vreme. Kada bih video toliko mnogo radosnih ljudi spremnih da pomognu, među kojima su bili i mnogi mladi, to mi je davalo snagu da izdržim.

Jehova nam je često priticao u pomoć. Jednom smo, još na samom početku, ustanovili da su se stabla srušila na više od 1 000 domova braće. Pošto nismo imali opremu niti osoblje koje  bi moglo obaviti opasan posao uklanjanja tih stabala, naš odbor se pomolio u vezi s tim. Odmah sutradan, pomoć nam je ponudio brat koji je imao kamion i upravo onaj deo opreme koji nam je bio potreban. Jednom drugom prilikom, odgovor na molitvu je stigao za samo 15 minuta, a jedanput je oprema za koju smo se molili bila na putu još pre nego što smo rekli amin! Zaista, Jehova je dokazao da „sluša molitve“ (Psalam 65:2).

„Ponosim se što sam Jehovin svedok“

Metju: Odmah sutradan nakon uragana Katrina, učestvovao sam u organizovanju isporuke 15 tona humanitarne pomoći u vidu hrane, vode i drugih potrepština u pogođeno područje. Jehovin narod je zaista dokazao svoju velikodušnost!

Da bismo mogli da učinimo više, moja žena Darlin i ja smo se preselili u mesto udaljeno dva sata vožnje od pogođenog područja. Jedan tamošnji Svedok nam je ponudio posao sa skraćenim radnim vremenom kako bismo se mogli posvetiti pružanju pomoći. Drugi Svedok nam je ustupio stan. Zbog toga što smo deo bratstva u kom vlada takva ljubav srce mi je ispunjeno zahvalnošću i ponosim se što sam Jehovin svedok.

Ted: Ubrzo nakon uragana Katrina, moja žena Debi i ja prijavili smo se da učestvujemo u pružanju pomoći. Za nekoliko dana, pronašao sam polovnu kamp-prikolicu dugu 9 metara koja je bila dovoljno lagana kako bi je naš kamionet mogao vući. Dobio sam je upola cene, što smo sebi mogli da priuštimo, i to je bio odgovor na naše molitve. U toj kamp-prikolici smo živeli više od dve godine.

Tokom jednog prekida u poslu, prodali smo kuću i veći deo naše imovine kako bismo bili slobodni da služimo u Nju Orleansu, gde nadgledam građevinske radove. Nešto najlepše u našem radu jeste to što vidimo kako Jehova dokazuje da je „Bog svake utehe“ koji brine o svojim slugama. Mnogi nisu izgubili samo svoje domove i Dvorane Kraljevstva, već su zbog evakuacije ostali i bez svoje skupštine i čitavog područja na kom su propovedali (2. Korinćanima 1:3).

’Njihova vera nam je dotakla srce‘

Džastin: U oktobru 2005, bio je upućen poziv onima koji žele da pomažu u pogođenom području, na obali Meksičkog zaliva. Moja žena Tifani i ja smo odmah predali molbe, i u februaru 2006. pridružili smo se grupi za popravku krovova u centru za pružanje pomoći u Keneru, nedaleko od Nju Orleansa.

Svaki dan smo radili na po jednoj kući i upoznali tamošnje Svedoke, čija su vera i pouzdanje u Boga dotakli naše srce. Iz dana u dan smo se na upečatljiv način podsećali koliko je besmisleno uzdati se u materijalne stvari. Rečima se ne može opisati radost koju smo doživeli pomažući suhrišćanima i gledajući kako Jehova podupire svoj narod.

[Okvir/Slika na 18. strani]

Kako izgleda dan u centru za pružanje pomoći

Za osoblje kuhinje u centru za pružanje pomoći, dan počinje u 4.30 ujutro. U 7 sati cela porodica se okuplja u improvizovanoj trpezariji radi desetominutnog razmatranja jednog biblijskog stiha, nakon čega sledi doručak. Predsedavajući takođe može iskoristiti tu priliku kako bi pozdravio novopridošle i ispričao neka sveža ohrabrujuća iskustva.

Nakon zahvalne molitve, svi uživaju u hranljivom obroku i zatim kreću na posao. Neki ostaju tu u centru radeći u kancelarijama, vešernici ili kuhinji. Kuvari pripremaju lanč-pakete koje će u podne uzeti neko iz timova koji rade na terenu.

Ponedeljkom uveče svi se okupljaju radi proučavanja Biblije pomoću članka iz Stražarske kule, koju izdaju Jehovini svedoci. To razmatranje im pomaže da ostanu duhovno jaki — što je tajna da bi zadržali radost i na svoje dodele gledali ispravno (Matej 4:4; 5:3).

[Okvir na 19. strani]

’Pogrešno sam vas procenila‘

Jedna žena iz Nju Orleansa stavila je na svoja vrata sledeći natpis: „Ne primam Jehovine svedoke“. Onda je jednog dana grupa volontera počela da renovira kuću oštećenu uraganom koja se nalazila preko puta nje. Iz dana u dan je posmatrala srdačnu, prijateljsku atmosferu koja je vladala među radnicima. Uskoro ju je radoznalost savladala i krenula je da vidi ko su ti ljudi. Saznavši da su volonteri Jehovini svedoci, rekla je da je niko iz njene crkve nije čak ni pozvao telefonom otkad se desila katastrofa. „Očigledno je da sam vas pogrešno procenila“, rekla je. Šta se desilo posle toga? Skinula je natpis s vrata i pozvala Svedoke da je posete.

[Slika na stranama 16, 17]

Robert i Veronika

[Slika na stranama 16, 17]

Frenk i Veronika

[Slika na 17. strani]

Gregori i Keti

[Slika na 17. strani]

Vendel i Dženin

[Slika na 18. strani]

Metju i Darlin

[Slika na 18. strani]

Ted i Debi

[Slika na 18. strani]

Džastin i Tifani