Bog mi je pomogao u kušnjama

Ispričao Vazir Asanov

Skočio sam iz kreveta, svezao Bibliju oko pojasa i na brzinu se obukao. Pre nego što sam iskočio kroz prozor, smotao sam nešto odeće u svežanj, stavio je na krevet i prekrio ćebetom kako bi izgledalo kao da još uvek spavam. Zatim sam otrčao do Dvorane Kraljevstva, moleći Boga za pomoć. To se desilo 1991, kada sam imao 14 godina.

ROĐEN sam u kurdskoj porodici u gradu koji se nalazi u južnom delu današnjeg Kazahstana, koji je u to vreme bio jedna od 15 republika Sovjetskog Saveza. Roditelji i rođaci su usađivali u mene uverenje da ću jednog dana postati lider i oslobodilac svog naroda. Gajio sam takvu mržnju prema neprijateljima kurdskog naroda da sam bio spreman da ubijem kako bih svom narodu doneo oslobođenje od ugnjetavanja.

Krajem 1980-ih, moja majka, mlađi brat i ja počeli smo da proučavamo Bibliju s Jehovinim svedocima. Međutim, otac nam je zabranio da se družimo s hrišćanima. Ipak, ja sam nastavio da proučavam. Neposlušnost poglavaru u kurdskoj porodici praktično je nezamisliva. Voleo sam oca, ali sam voleo i biblijsku istinu koju sam usvajao.

Protivljenje kod kuće i u školi

Jednom prilikom, nastavnik je video Stražaru kulu u mojoj torbi i obavestio o tome roditelje. Otac me je u besu udario tako jako da mi je krv krenula iz nosa. „Još uvek si u toj religiji?“, vikao je.

Nakon toga, otac je obznanio da me više ne smatra svojim sinom. To me je jako zabolelo! U isto vreme, mnogi moji školski drugovi počeli su da me izbegavaju a neki su me otvoreno vređali. Nastavnici su mi davali niže ocene i često su ismevali moju veru tokom časa, pokušavajući da me ubede da je njihovo ateističko gledište ispravno.

Uprkos takvom protivljenju, i dalje sam se trudio da posećujem hrišćanske sastanke i drugima govorim o svojoj novopronađenoj veri. Nešto kasnije, otac je saznao da se i dalje družim sa Svedocima i da čitam Bibliju. Jedne nedelje sam smislio izgovor kako bih izašao iz kuće i otišao na sastanak. Istog trena, otac me je naterao da idem na spavanje. Odlučno je rekao: „Od sada ćeš svake nedelje u ovo vreme biti u krevetu.“ Zapretio mi je da će me oštro kazniti ako budem neposlušan, a ja sam znao da tako i misli.

Kroz suze sam preklinjao Jehovu, pravog Boga, da smekša očevo srce, ali ništa  se nije promenilo. Setio sam se progonstva koje su Izraelci doživeli u Egiptu. Zbog svojih postupaka, otac me je podsećao na faraona, koji nije hteo da pusti Izraelce da služe Jehovi (Izlazak 5:1, 2).

Vreme za odluke

Jedne nedelje sam odlučio da odem na sastanak. Bio sam uznemiren i srce mi je snažno lupalo dok sam ležao u krevetu i tiho se molio Jehovi. Kada su moji roditelji ušli u sobu, pretvarao sam se da spavam. Otac je ponosno rekao: „Vidi kako je moj sin poslušan.“ Poljubio me je, a zatim su tiho izašli iz sobe. I dalje sam se usrdno molio.

Ubrzo nakon što su roditelji izašli iz sobe, kao što sam ispričao na početku, brzo sam ustao, izvukao cipele ispod kreveta i iskočio kroz prozor. Dva sata na sastanku brzo su prošla, a ja sam se pitao šta će se desiti kada se vratim kući. Na sreću, iako je majka videla da je u krevetu bio svežanj odeće, nije to rekla ocu. Međutim, upozorila me je da će me drugi put reći.

Godine 1992, rekao sam roditeljima da jedan moj prijatelj ide na posebnu proslavu i da sam i ja pozvan. Zapravo, taj poseban događaj na koji sam planirao da odem bio je pokrajinski sastanak Jehovinih svedoka koji se održavao u gradu Tarazu, oko 100 kilometara od našeg grada Karataua. Trebalo je da se tamo krstim u znak predanja Jehovi. Zamolio sam majku da mi iz ambara da kofu suncokretovih semenki. Ispekao sam ih i prodao na pijaci, i tako sam imao dovoljno novca da odem na kongres.

Kada sam se vratio, otac me je pitao da li sam se dobro proveo s prijateljem. Rekao sam da je bilo odlično. Osećao sam da je Jehova uz mene, jer me otac više ništa nije pitao u vezi s tim. Mnogo su mi značile reči iz Poslovica 3:5, 6: „Uzdaj se u Jehovu svim srcem svojim, a na svoj razum nemoj se oslanjati. Na svim putevima svojim imaj ga na umu, i on će ispraviti staze tvoje.“

Duhovno sam oslabio

Nakon mog krštenja otac je nastavio da se protivi. Svaki put kada bih bio sa Svedocima, on bi me pretukao ne obazirući se da li tu ima još nekog. Skoro svaki dan sam se suočavao sa ponižavanjem i pritiscima, i često sam plakao. U to vreme Kazahstan je nakon raspada Sovjetskog Saveza postao nezavisna država, i moji roditelji i rođaci su počeli da me nagovaraju da se uključim u politiku i uradim nešto korisno. Mislili su da propuštam važnu priliku.

Moj stariji brat je postao poznati sportista i otac me je često podsticao da se ugledam na njega. Tako sam i ja krajem 1994. počeo da se bavim sportom. Zahvaljujući urođenim talentima, ubrzo sam počeo da osvajam nagrade i stičem slavu zbog dobrih rezultata u fudbalu i gimnastici. Takođe sam počeo da studiram pravo kako bih mogao da štitim interese kurdskog naroda. Čak sam počeo da se bavim politikom i razmišljao sam o tome da osnujem kurdsku omladinsku partiju. Sada je otac konačno bio zadovoljan.

„Pobedio si, tata“

Duhovno sam oslabio i prestao da čitam Bibliju i posećujem sastanke Jehovinih svedoka. Tešio sam se mišlju da ću Jehovi služiti kad budem malo stariji. Jednom me je otac pitao da li sam u kontaktu s Jehovinim svedocima. „Ne. Pobedio si, tata“, odgovorio sam. „Da li si sada srećan?“ Bio je veoma zadovoljan.  „Sada si konačno moj sin!“, rekao je ponosno.

Na sastanke nisam odlazio dve godine. Iako sam povremeno imao želju da prisustvujem, osećanje sramote bi me sprečilo da to učinim. Mislio sam da braća u skupštini neće razumeti moju situaciju.

Istovremeno, bio sam uveren da ne postoji ništa bolje od služenja Jehovi. ’Na kraju krajeva, ja volim Jehovu!‘, često bih uveravao sebe. Zatim je otac počeo da vrši pritisak na mene da steknem fakultetsko obrazovanje. Pristao sam i čak mu obećao da ću diplomirati s odličnim uspehom. Ipak, duboko u sebi nadao sam se da ću pronaći Svedoke kada stignem u Alma-Atu, veliki savremeni grad u južnom delu Kazahstana.

Srećan preokret

Ubrzo nakon što sam počeo da studiram, sreo sam dva Svedoka koji su propovedali u jednoj ulici u Alma-Ati. Prišli su mi i upitali: „Šta misliš, ko vlada svetom?“

„Satana Đavo“, odgovorio sam, „neprijatelj Jehove i svih ljudi“ (2. Korinćanima 4:3, 4). Objasnio sam da sam kršteni Svedok, ali da sam sada neaktivan.

Krajem 1996, ponovo sam počeo da proučavam Bibliju sa Svedocima. Nakon nekoliko studija, svim srcem sam želeo da služim Jehovi i uključio sam se u sve aktivnosti Svedoka u Alma-Ati. U septembru 1997, počeo sam punovremeno da služim kao pionir.

Posle godinu dana, otac mi je došao u posetu. Potrčao sam mu u susret i zagrlili smo se. Molio me je za oproštaj zbog načina na koji je postupao prema meni svih tih godina, govoreći da je pogrešno razumeo i mene i moju veru. „Oče, puno te volim“, rekao sam.

Kako sam samo bio srećan kada je otac uzeo biblijsku literaturu i tražio Bibliju, rekavši da želi da je pročita od korica do korica! Godinu dana kasnije ponovo je došao u posetu, ali ovog puta s majkom. U Dvorani Kraljevstva, prilazili su im ljudi različitih narodnosti, predstavljali se i izražavali srdačnu dobrodošlicu. To je ostavilo dubok utisak na oca i on je počeo da čita literaturu Svedoka s velikim zanimanjem.

Bogati blagoslovi

Septembra 2001, oženio sam se divnom devojkom, Ruskinjom po imenu Jelena. Ona se krstila 1997, a pionirsku službu započela je u maju 2003. Na našu veliku radost, čuli smo da su moji roditelji počeli da proučavaju Bibliju sa Svedocima i da dobro napreduju. Zapravo, u to nisam mogao da verujem sve dok mi otac nije lično potvrdio. Preko telefona mi je rekao da je Jehova jedini pravi Bog!

Zaista sam srećan što sam u Alma-Ati imao priliku da proučavam Bibliju s ljudima iz raznih zemalja, kao što su Kina, Iran, Pakistan, Sirija i Turska. Nedavno me je jedan iranski sveštenik zamolio da proučavamo Bibliju na njegovom maternjem, persijskom jeziku. Jedan bivši general iz Avganistana bio je zadivljen onim što je naučio o Jehovi. Imao sam zadovoljstvo i da proučavam sa jednom osobom iz Sirije na svom maternjem, kurdskom jeziku, a isto tako i na kazaškom i ruskom, jezicima koje sam naučio kao dete.

Jelena i ja sada pripadamo skupštini na kazaškom jeziku. To je jedna od preko 35 skupština Jehovinih svedoka u Alma-Ati. Prošle godine smo pozvani da privremeno služimo u novoizgrađenom Betelu koji se nalazi nedaleko od Alma-Ate.

Nekada sam bio poučavan da mrzim, ali Jehova me je naučio da volim. Uveren sam da uvek treba da činimo ono što se Jehovi dopada, čak i kada smo pod pritiskom dobronamernih rođaka i prijatelja (Galatima 6:9). Srećan sam što smo moja žena i ja „zaokupljeni Gospodovim delom“ (1. Korinćanima 15:58).

[Istaknuti tekst na 13. strani]

Majka me je upozorila da će me drugi put reći ocu

 [Slika na 15. strani]

Dvorana Kraljevstva u Karatauu, gde sam odlazio kao tinejdžer

[Slika na 15. strani]

Moji roditelji, koji su sada naklonjeni Svedocima

[Slika na 15. strani]

Jelena i ja na dan našeg venčanja

[Slika na 15. strani]

Sa Jelenom, u novom Betelu blizu Alma-Ate