Život u burnim vremenima u Koreji

Ispričao Čongil Park

„Kukavice! Plašiš se da umreš u ratu. Kriješ se iza navodnih verskih uverenja kako bi izbegao vojnu službu.“ To su bile optužbe koje je izneo kapetan kontraobaveštajne službe kada sam pre više od 55 godina, u junu 1953, stajao pred njim.

TO SE odigralo tokom korejskog rata. Tom prilikom kapetan je izvukao pištolj i stavio ga na sto. „Sada ćeš umesto u borbi umreti ovde“, rekao je. „Da li si se predomislio?“

„Nisam“, odlučno sam odgovorio. Tada je kapetan naredio jednom zapovedniku da organizuje pripreme za moje pogubljenje.

Do toga je došlo zato što sam odbio da služim vojsku, iako sam bio regrutovan. Dok smo čekali zapovednika, rekao sam kapetanu da sam već posvetio život Bogu i da smatram da je jedino ispravno da se život žrtvuje u Božjoj službi. Nekoliko minuta je vladala tišina. Nedugo nakon toga, zapovednik se vratio i izvestio da je sve bilo spremno za pogubljenje.

Većina ljudi u Južnoj Koreji u to vreme je znala malo ili gotovo ništa o Jehovinim svedocima, a posebno o prigovoru savesti, na osnovu kog ne učestvujemo u vojnim aktivnostima bilo koje vlasti. Pre nego što kažem šta se dalje desilo, ispričaću vam šta me je navelo da donesem odluku koju sam saopštio kapetanu.

Moje detinjstvo i mladost

Rodio sam se u oktobru 1930, kao prvi sin u porodici, u jednom gradiću blizu Seula, koji je tada bio prestonica Koreje. Moj deda je bio predani pripadnik konfucijanizma i mene je poučavao u tom duhu. Protivio se tome da se školujem, tako da sam tek s deset godina, kada je deda umro, krenuo u školu. Zatim su 1941. Japan i Sjedinjene Države ušle u Drugi svetski rat na suprotnim stranama.

Pošto je Koreja bila pod upravom Japana, svakog jutra smo kao učenici morali da učestvujemo u ceremoniji odavanja časti japanskom caru. Moja tetka i teča su postali Jehovini svedoci i bili su u zatvoru u Koreji tokom Drugog svetskog rata zato što su, na osnovu svojih verskih uverenja, odbili da učestvuju u ratnim aktivnostima. Japanci su tako okrutno postupali prema Svedocima da su neki od njih umrli, uključujući i mog teču. Tetka je kasnije živela s nama.

Koreja je 1945. oslobođena japanske uprave. Moja tetka i drugi Svedoci koji su preživeli zatvaranje, pomogli su mi da počnem  da ozbiljno proučavam Bibliju i 1947. krstio sam se kao Jehovin svedok. U avgustu 1949. Don i Erlin Stil, koji su pohađali Biblijsku školu Galad stigli su u Seul. Oni su bili prvi misionari koji su dodeljeni da služe u Koreji. Nekoliko meseci kasnije, stigli su i drugi.

Prvog januara 1950, zajedno s još tri Korejca započeo sam da služim kao pionir, kako Jehovini svedoci nazivaju one koji puno vremena provode u službi propovedanja. Bili smo među prvim Korejcima koji su postali pioniri nakon Drugog svetskog rata.

Život tokom korejskog rata

Ubrzo nakon toga, u nedelju 25. juna 1950, izbio je rat između Severne i Južne Koreje. U to vreme, u celoj Koreji postojala je samo jedna skupština Svedoka. Ona se nalazila u Seulu i u njoj nas je bilo 61 objavitelj. Ambasada Sjedinjenih Država zahtevala je od svih misionara da radi sigurnosti napuste zemlju. Većina korejskih Svedoka takođe je napustila Seul i naselila se u južnom delu zemlje.

Međutim, vlada Južne Koreje sprečila je mladiće poput mene, koji su stasali za regrutaciju, da napuste Seul. Neočekivano, komunističke snage ušle su u Seul i grad je došao pod komunističku vojnu upravu. Čak i tokom tog vremena, kada sam morao da se tri meseca skrivam u jednoj maloj sobi, bio sam u prilici da svedočim drugima o Božjem Kraljevstvu. Na primer, upoznao sam jednog učitelja koji se takođe krio od komunista. Tako sam dobio cimera s kojim sam svaki dan proučavao Bibliju. Kasnije se krstio kao Jehovin svedok.

Komunističke vlasti su na kraju pronašle naše skrovište. Rekli smo im da proučavamo Bibliju i objasnili im ono što ona govori o Božjem Kraljevstvu. Na naše iznenađenje, nisu nas uhapsili već su pokazali zanimanje za ono što stoji u Bibliji. U stvari, neki od njih su se vraćali nekoliko puta da bi saznali više o Božjem Kraljevstvu. Ovo iskustvo nam je ojačalo veru u Jehovinu zaštitu.

Nakon što su snage UN-a preuzele upravu nad Seulom, dobio sam posebnu dozvolu da u martu 1951. putujem u grad Tegu. Tamo sam mogao da nekoliko meseci propovedam sa suvernicima. Zatim se u novembru 1951, pre nego što se rat završio, Don Stil vratio u Koreju.

S njim sam učestvovao u reorganizovanju naše propovedničke delatnosti. Stražarsku kulu, kao i Informator — u kojima su se pružala uputstva Svedocima za službu propovedanja — trebalo je prevesti na korejski, odštampati i umnožiti. Ta literatura se slala u skupštine koje su do tog vremena postojale u više gradova. Povremeno sam s Donom putovao, posećujući i hrabreći skupštine.

Bio sam oduševljen kada sam, u januaru 1953, pozvan u školu Galad u Njujorku, kako bi se obučio za misionara. Međutim, nakon što sam rezervisao let, dobio sam poziv za vojsku.

Oči u oči sa smrću

U regrutnom centru sam objasnio jednom zapovedniku da sam politički neutralan i da ne služim vojsku. Nakon toga, on me je prosledio kontraobaveštajnoj službi kako bi se utvrdilo da li sam komunista. Tada sam se našao oči u oči sa smrću, kao što sam opisao u uvodu. Ali, umesto da me  strelja, kapetan je neočekivano ustao, pružio jednu debelu drvenu palicu jednom vojniku i naredio mu da me pretuče. Iako je bol bio strašan, bio sam srećan što sam izdržao.

Kontraobaveštajna služba me je poslala nazad u regrutni centar, gde se vojne vlasti nisu obazirale na moja verovanja i gde su mi protiv moje volje dodelile vojni identifikacioni broj i prebacile me u centar za vojnu obuku na korejskom ostrvu Čedžu. Sledećeg jutra je trebalo da novi regruti, među kojima sam bio i ja, polažu vojnu zakletvu. Odbio sam da to učinim. Zbog toga sam poslat na vojni sud i osuđen na tri godine zatvora.

Hiljade su sačuvale svoju besprekornost

Na dan kada je trebalo da odem na obuku za misionara, video sam jedan avion kako preleće. Bio je to let kojim je trebalo da otputujem u Njujork. Umesto da budem očajan zato što nisam otišao, osećao sam veliko zadovoljstvo jer sam ostao besprekoran pred Jehovom. Ja nisam bio jedini Svedok u Koreji koji je odbio vojnu službu. U stvari, u narednim godinama više od 13 000 Svedoka zauzelo je takav stav. Ukupno su proveli u korejskim zatvorima više od 26 000 godina.

Nakon što sam odslužio dve godine od svoje trogodišnje kazne, pomilovan sam 1955. zbog primernog ponašanja i pušten iz zatvora. Nastavio sam s punovremenom službom, i kasnije, u oktobru 1956, dobio dodelu da služim u predstavništvu Jehovinih svedoka u Južnoj Koreji. Zatim sam 1958. pozvan u školu Galad. Nakon što sam je završio, vratio sam se u Koreju koja je bila moja dodela.

Neko vreme nakon mog povratka u Koreju, upoznao sam In-hijan Sang, vernu Svedokinju, i mi smo se venčali u maju 1962. Ona je odrasla u budističkoj porodici i saznala je za Svedoke od svoje drugarice iz odeljenja. Tokom prve tri godine našeg braka, svake sedmice smo posećivali skupštine s ciljem da ih duhovno ojačamo. Od 1965. služimo u korejskoj podružnici Jehovinih svedoka, koja se sada nalazi oko 60 kilometara od Seula.

Promene u Koreji

Dok razmišljam o prošlosti, zadivljen sam kada vidim koliko toga se promenilo u ovoj zemlji. Nakon Drugog svetskog rata, kao i rata sa Severnom Korejom, Južna Koreja je bila skoro do temelja razrušena. Gradovi i putevi bili su uništeni. Struja i grejanje bili su dostupni u neredovnim intervalima. I ekonomija je bila u haosu. U narednih 50 godina, Južna Koreja se zapanjujuće obnovila.

Kada je reč o ekonomskom razvoju, Južna Koreja danas zauzima 11. mesto u svetu. Poznata je po svojim modernim gradovima, veoma brzoj železnici, elektronici i veoma uspešnoj proizvodnji automobila, koja danas zauzima peto mesto u svetu. Ali za mene je od posebne važnosti napredak koji su južnokorejske vlasti postigle u poštovanju ljudskih prava svojih građana.

Kada sam 1953. bio izveden pred vojni sud, korejske vlasti nisu razumele šta znači prigovor savesti. Neki od nas su optuženi da su komunisti, a nekoliko suvernika je bilo na smrt pretučeno. Mnogi koji su još kao mladići bili u zatvoru zbog prigovora savesti, videli su kako i njihovi sinovi, čak i unuci, odlaze u zatvor iz istog razloga.

U poslednjih nekoliko godina, mediji su uglavnom pozitivno izveštavali o slučajevima  Jehovinih svedoka koji su imali prigovor savesti što se tiče učestvovanja u vojnim aktivnostima bilo koje zemlje. Jedan advokat koji je sudski gonio jednog Svedoka zbog prigovora savesti čak je napisao otvoreno pismo javnosti u kome se izvinio za ono što je uradio. To pismo je objavljeno u jednom poznatom časopisu.

Nadam se da će naše pravo na prigovor savesti biti uvaženo u Južnoj Koreji, kao što je to slučaj u mnogim drugim zemljama. Molim se da vlasti u Južnoj Koreji izađu u susret onima koji imaju uverenja poput mojih i da više ne osuđuju mladiće koji imaju prigovor savesti na zatvorske kazne, „da bismo vodili miran i tih život“ (1. Tim. 2:1, 2).

Kao sluge Boga Jehove, mi visoko cenimo priliku da podupiremo njegovo pravo da bude naš Vladar (Dela 5:29). Iskreno želimo da obradujemo njegovo srce time što ćemo mu biti verni (Poslovice 27:11). Srećan sam što sam među milionima koji su izabrali da se ’uzdaju u Jehovu svim srcem, a da se ne oslanjaju na svoj razum‘ (Poslovice 3:5, 6).

[Istaknuti tekst na 13. strani]

„Na naše iznenađenje, nisu nas uhapsili već su pokazali zanimanje za ono što stoji u Bibliji“

[Istaknuti tekst na 14. strani]

Zbog odbijanja vojne službe, korejski Svedoci su proveli ukupno 26 000 godina u zatvoru

[Slika na 12. strani]

U vojnom zatvoru, 1953.

[Slika na 15. strani]

Posećivanje skupština s Donom Stilom tokom rata, 1952.

[Slika na 15. strani]

Pre našeg venčanja, 1961.

[Slika na 15. strani]

Kao prevodilac, s putujućim nadglednikom, 1956.

[Slika na 15. strani]

Danas sa In-hijan Sang