Kad kamen zablista kao remek-delo

OD DOPISNIKA PROBUDITE SE! IZ ITALIJE

U PRIKAZIVANJU pejzaža, jedna od najtežih tehnika koju koriste umetnici jeste firentinski mozaik, ili komezo. U ovakvoj vrsti izrade mozaika, koja je tipična za Firencu, ne koriste se unapred obrađeni komadići kamenja, keramike ili stakla da bi se pravila umetnička dela, kao što je to slučaj u mnogim drugim vrstama mozaika. Naprotiv, umetnici prave slike od delova koji se dobijaju od tankih kamenih ploča. Obično su tako precizno isečeni da se uopšte ne vide mesta gde se sastavljaju.

Varijetet već gotovih paleta boja koje umetnik koristi da bi stvorio svoju sliku skoro je neverovatan. Lapis lazuli je jarko azurni kamen s belim šarama, koji svetluca zbog kristala pirita s primesama zlata. Malahit je prošaran tamnim i svetlim zelenim nitima. Mermer s predivnim šarama javlja se u nijansama žute, braon, zelene i crvene boje. Ahat, jaspis, oniks, porfir i drugo kamenje predstavlja živopisan spektar tonova i šara, nijansi od kojih umetnici stvaraju svoja remek-dela. Oni pri tom koriste nijanse i šare tog kamenja da bi prikazali krševite krajolike, biljni svet, uzburkane vode, pa čak i nebo prošarano oblacima.

Ova vrsta izrade mozaika nikako nije novijeg datuma. Izgleda da je nastala na Bliskom istoku i dospela u Rim do prvog veka pre n. e. Ubrzo je postala popularna tehnika za dekorisanje podova i zidova. Iako se firentinski mozaik naveliko koristio u srednjem veku, tek je od 16. veka, nakon što je korišćen u Firenci, zadobio svetsku popularnost. Danas se širom Evrope u mnogim dvorcima i muzejima mogu naći prelepi mozaici rađeni firentinskom tehnikom.

 Pravljenje slika pomoću kamenja je naporan proces. U jednom časopisu piše da bi se „neki analitičar produktivnosti zapanjio koliko je vremena potrebno posvetiti izradi nekog jednostavnog mozaika rađenog ovom tehnikom“. Zato i danas, kao i u prošlosti, morate imati dubok džep da biste sebi priuštili jedan takav mozaik.

Proces izrade mozaika

Za ovaj mozaik je prvo potreban neki model, uglavnom je to neka umetnička slika. Kopija te slike se iseče, tako da se svaki njen deo na kraju uklopi u konačni izgled mozaika. Dok umetnik pažljivo bira kamen za svaki deo, koristeći maštu interpretira, ne obavezno i verno prenosi, svoj model. Zatim svaki deo isečenog modela lepi za odabrani komad kamena.

Nakon toga, uzima svaki deo, koji je samo dva do tri milimetra debljine, i stavlja ga u mengele. Zatim koristeći testeru — jednu gvozdenu žicu između luka od kestenovog drveta — pažljivo seče delove koji su mu potrebni (slika gore). U toku rada, na žicu nanosi neko abrazivno sredstvo. Zatim isečene delove mora veoma brižljivo isturpijati tako da kada se spoje potpuno nalegnu jedan na drugi, ne propuštajući svetlost na spojevima. Zamislite koliko je teško prikazati tanane izdanke vinove loze!

Kada se delovi sastave i trajno spoje na tanak sloj škriljca, sledi konačno uglačavanje i turpijanje. Time se postiže slika čiju briljantnost fotografi ne mogu verno prikazati. Zaista je veličanstveno umeće kojim umetnici, na osnovu različitih nijansi jednog jedinog kamena, realno prikazuju igru svetlosti i senki nežnih latica nekog cveta. Voće, vaze, leptiri, ptice i pejzaži su samo neki od motiva koje maštoviti umetnici veoma lepo prikazuju.

Jedna zanimljiva odlika firentinskog mozaika jeste da umetnik stvara svoja dela koristeći materijale iz prirode tako što od kamenja koje je Bog stvorio bira ono sa odgovarajućom bojom i sastavom. U jednoj knjizi stoji: „Ukrasno kamenje oslikava veličanstvo i nesagledivu moć Boga, koji je u tako male predmete udenuo lepotu celog sveta... i tako pred očima uvek imamo odsjaj i iskricu nečeg božanskog.“

[Izvor slike na 16. strani]

Sve fotografije na 16. i 17. strani: Su concessione del Ministero per i Beni e le Attività Culturali-Opificio delle Pietre Dure di Firenze, Archivio Fotografico