Pronašli smo ono za čim smo tragali

Ispričao Bert Talman

Rado se sećam detinjstva koje sam proveo u indijanskom rezervatu Blad, gde žive neki pripadnici naroda Crna Noga. Taj rezervat se nalazi u Alberti, nedaleko od kanadskih Stenovitih planina i prelepog jezera Luiza.

POTIČEM iz porodice u kojoj je bilo sedam sinova i dve ćerke. Moja braća, sestre i ja provodili smo mnogo vremena kod naše bake. Ona je bila veoma vredna i poučavala nas je tradicionalnom načinu života mnogih generacija našeg naroda Crna Noga. Od nje smo naučili kako da skupljamo divlje bobice, spremamo tradicionalna jela i sadimo baštu. Deda i otac su me vodili u lov i na pecanje. Lovili smo jelene i losove zbog mesa i kože. Naši roditelji su puno radili i davali su sve od sebe da dobro zbrinu naše potrebe. Moj život u rezervatu je bio lep.

Međutim, sve se promenilo 1963, kada je baka umrla. Tada sam imao pet godina. Bio sam zbunjen i ništa me nije moglo utešiti. Iako sam bio tako mali, pitao sam se: ’Gde je Stvoritelj ako postoji? Zašto ljudi umiru?‘ Ponekad sam bio toliko očajan da bih počeo da ječim. Kada bi me roditelji pitali šta mi je, odgovorio bih da me nešto boli.

Kontakt s belim ljudima

Pre bakine smrti, retko smo se sretali s belcima. Kad god bismo ih videli, čuo bih komentare poput: „Evo ga još jedan zao, pohlepan i bezosećajan beli čovek. Oni nisu dobri ljudi.“ Upozoravali su me da im se ne može verovati, i da među njima ima vrlo malo onih koji su dobronamerni. Iako sam iz radoznalosti želeo da ih sretnem, bio sam oprezan jer su nas belci iz našeg kraja često ismevali i nazivali pogrdnim imenima.

Ubrzo nakon što je baka preminula, moji roditelji su počeli mnogo da piju, zbog čega je to bio jedan od najtužnijih perioda u mom životu. Kada sam imao osam godina, posećivala su nas dvojica mormona. Delovali su kao dobri ljudi. Moji roditelji su se složili s njihovim predlogom da budem uključen u jedan poseban program. Koliko sam razumeo, u okviru tog programa trebalo je da deca Indijanaca žive u porodici belaca i prihvate njihovu kulturu. Otac i majka su verovatno zbog svojih okolnosti smatrali da bi za mene bilo najbolje da živim u drugoj porodici. Bio sam šokiran i razočaran jer su ranije govorili da se belcima ne može verovati. Nisam želeo da idem i pokušavao sam da to nekako izbegnem. Na kraju sam pristao, kad su me roditelji uverili da će moj stariji brat poći sa mnom.

Međutim, kad smo stigli u Vankuver, razdvojili su me od brata i odveli 100 kilometara  dalje. Obuzelo me je očajanje. Iako sam bio smešten kod dobrih ljudi, za mene je to bilo strašno iskustvo i bio sam preplašen. Vratio sam se kući oko deset meseci kasnije.

Ponovo sa roditeljima

Iako se situacija kod kuće nije mnogo promenila, bilo mi je drago što sam se vratio. Kada sam imao oko 12 godina, otac i majka su prestali da piju. To je bilo olakšanje, ali ja sam već krenuo lošim putem jer sam probao alkohol i drogu. Roditelji su me podsticali da se bavim nekim drugim aktivnostima kao što je rodeo, u čemu sam zaista uživao. Za ta nadmetanja u kaubojskim veštinama bila je potrebna hrabrost. Naučio sam da jašem divlje bikove držeći se samo jednom rukom za uže vezano oko njihovog trbuha, dok su oni besomučno pokušavali da me zbace. Uspevao sam da se tako održim najmanje osam sekundi.

U ranim tinejdžerskim godinama, plemenske starešine su me uvele u indijansku religiju. To me je zaista zanimalo jer nisam baš poštovao takozvane religije belaca. Smatrao sam da običaji naroda Crna Noga unapređuju dobrotu i pravdu koje su nedostajale u mnogim „hrišćanskim“ religijama. Lepo sam se osećao među mojim sunarodnicima i uživao sam u vedrini i bliskosti koje su vladale u porodici i među prijateljima.

Negde u to vreme takođe sam saznao za nepravde koje su Indijanci vekovima doživljavali. Pričali su mi da je beli čovek širio bolesti među nama i ubijao bizone od kojih smo zavisili. U stvari, pukovnik američke vojske Ričard Dodž navodno je rekao: „Ubijte što više bizona. Svaki mrtav bizon je jedan Indijanac manje.“ Saznao sam da je takav stav oslabio duh našeg naroda i učinio da se oseća bespomoćno.

Nadalje, neki političari i njihovi religiozni saveznici svim silama su pokušavali da asimiluju i prevaspitaju indijanska plemena. Gledali su na njih kao na divljake kod kojih treba promeniti sve — kulturu, verovanja, ponašanje i jezik — da bi postupali kao belci. U Kanadi su deca nekih Indijanaca bila zlostavljana u školskim internatima koji su bili pod upravom crkve. Drugi su potražili izlaz u alkoholu, drogi, nasilju i samoubistvu. Ti problemi još uvek postoje u rezervatima.

Da bi izbegli takve probleme, neki Indijanci su odlučili da odbace kulturu svog naroda. Sa svojom decom nisu razgovarali na svom maternjem jeziku već na engleskom i pokušavali su da prihvate običaje belaca. Međutim, nisu bili prihvaćeni već ismevani. Podsmevali su im se i belci i drugi Indijanci koji su ih zvali „jabuke“ — spolja crveni a iznutra beli, jer su izgledali kao Indijanci a ponašali se kao belci.

Bilo je žalosno što je indijanski narod toliko patio. Čeznuo sam da vidim bolje uslove u našem rezervatu, kao i u rezervatima širom Kanade i Sjedinjenih Država.

Čeznuo sam za odgovorima

Dok sam bio tinejdžer, mislio sam da nikada neću biti prihvaćen. U meni se javio osećaj manje vrednosti koji se često pretvarao u gnev. Čak sam počeo da mrzim belce. Međutim, roditelji i tetka su mi govorili da nije dobro gajiti negativna osećanja kao što su mržnja i osvetoljubivost. Podsticali su me da opraštam, pokazujem ljubav i da se ne obazirem na one koji su imali predrasude. Kasnije sam saznao da su ti saveti u skladu s biblijskim načelima. I dalje sam čeznuo za tim da dobijem odgovore na pitanja koja su me mučila od detinjstva. Takođe sam počeo da se pitam zašto smo ovde i zašto nepravda i dalje postoji. Nije mi bilo logično da ljudi žive kratko vreme i zatim umru. Bio sam zbunjen.

 Kad god bi Jehovini svedoci pokucali na naša vrata, mene su slali da im otvorim. Uvek sam ih poštovao jer nisu imali predrasude. Iako mi je bilo teško da jasno izrazim ono što me je zbunjivalo, vodili smo zanimljive razgovore. Sećam se kada su nas posetili Džon Bruster i Hari Kalihu, koji je bio iz mog plemena. Dugo smo razgovarali šetajući prerijom. Dobio sam od njih jednu knjigu i pročitao je skoro do polovine, ali onda se nekako zagubila.

Postajem rodeo jahač

Uvek sam pitao starije pripadnike plemena za mišljenje. Iako sam cenio njihove mudre savete, nikada nisam bio zadovoljan njihovim odgovorima na moja pitanja o životu. Kada sam imao oko 16 godina, otišao sam od kuće i potpuno se posvetio rodeu. Na zabavama koje su se održavale posle nadmetanja mnogo se pilo i bilo je droge. Savest me je opterećivala jer sam znao da je to pogrešno i osećao sam da Bog nije zadovoljan mojim načinom života. Često sam molio Stvoritelja da mi pomogne da činim ono što je ispravno i pronađem odgovore na pitanja koja su me još uvek mučila.

Dok sam bio u Kalgariju 1978, upoznao sam Rouz. I ona je bila Indijanka — majka joj je bila iz plemena Crna Noga, a otac iz plemena Kri. Imali smo slična interesovanja i mogao sam otvoreno i slobodno da razgovaram s njom o svemu. Zavoleli smo se i venčali 1979. Kasnije smo dobili ćerku Karmu i sina Džareda. Rouz se pokazala kao verna supruga, pravi oslonac i dobra majka. Kada smo jednog dana svi zajedno posetili mog starijeg brata, pronašao sam knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. * Veoma me je zainteresovalo ono što je stajalo u njoj i delovalo mi je logično. Ali, taman kad sam mislio da počinjem da razumem biblijsku poruku, došao sam do dela knjige gde su stranice bile istrgnute. Rouz i ja smo se potrudili da ih pronađemo ali nismo uspeli. I dalje sam se molio za pomoć.

Poseta svešteniku

U proleće 1984, Rouz je rodila naše treće dete, predivnu devojčicu kojoj smo dali ime Kajla. Međutim, beba je imala urođenu srčanu manu i umrla je posle samo dva meseca. Bili smo skrhani bolom i nisam znao kako da utešim Rouz. Ona me je nagovorila da zajedno odemo kod katoličkog sveštenika u rezervatu da bismo dobili utehu i odgovore na naša pitanja.

Pitali smo ga zašto je naša mala devojčica umrla i gde je sada. Odgovorio je da je Bog uzeo Kajlu jer mu je bio potreban još jedan anđeo. Pomislio sam: ’Ako je Bog Svemoćni Stvoritelj, zašto bi mu bila potrebna naša ćerka da bude anđeo? Od kakve bi mu koristi bila bespomoćna beba?‘ Tokom čitavog razgovora, sveštenik nijednom nije otvorio Bibliju. Otišli smo sa osećajem praznine u srcu.

Molitva nam je bila glavni izvor snage

Krajem novembra 1984, jednog ponedeljka ujutru, dugo sam se molio preklinjući Boga da mi pomogne da budem bolja osoba, da shvatim zbog čega se neke stvari događaju i otkrijem šta je svrha života. Tog istog jutra su na naša vrata pokucale Dajana Belemi i Karen Skot, dve Jehovine svedokinje. Bile su veoma dobronamerne i ljubazne i s oduševljenjem su iznosile biblijsku poruku. Saslušao sam ih i uzeo Bibliju i knjigu Preživeti za život na novoj Zemlji. * Dogovorili smo se da nas tokom te sedmice posete Dajana i njen suprug.

Tek kad su one otišle, shvatio sam da je to sigurno bio odgovor na moju molitvu. Bio sam toliko uzbuđen da sam šetao po kući tamo-amo, čekajući da se Rouz vrati s posla kako bih joj ispričao šta se dogodilo. Na moje iznenađenje, Rouz mi je rekla da se i ona prethodne noći molila Bogu da joj pomogne da pronađe pravu religiju. Tog petka smo počeli da proučavamo Bibliju s Jehovinim svedocima. Kasnije smo saznali da onog dana kada su nas posetile,  Karen i Dajana nisu mogle da pronađu kuće gde su nameravale da propovedaju. Međutim, kad su ugledale našu kuću, nešto ih je podstaklo da nas posete.

Konačno sam dobio odgovore!

Kada smo počeli da proučavamo Bibliju, naši rođaci i prijatelji su u početku bili zbunjeni i veoma hladni prema nama. Zatim su vršili pritisak na nas govoreći da traćimo svoj život i da bismo svoje sposobnosti mogli koristiti na mnogo bolji način. Međutim, mi smo bili odlučni da ne okrenemo leđa našem novom prijatelju, Stvoritelju Jehovi. Na kraju krajeva, pronašli smo nešto vrlo dragoceno — divne istine i svete tajne koje se nalaze u Božjoj Reči, Bibliji (Matej 13:52). Rouz i ja smo se krstili kao Jehovini svedoci u decembru 1985. Naši rođaci sada veoma poštuju Jehovine svedoke jer su videli pozitivne promene u našem životu otkako smo se krstili.

Pronašao sam ono za čim sam tragao! Biblija pruža jednostavne i logične odgovore na važna pitanja. Bio sam srećan kada sam saznao šta je svrha života i zašto ljudi umiru. Obradovalo me je i Božje obećanje da ćemo ponovo moći da budemo s našom ćerkom Kajlom i gledamo je kako raste u savršenim uslovima (Jovan 5:28, 29; Otkrivenje 21:4). S vremenom sam takođe uvideo da treba da čuvamo svoje zdravlje, poštujemo život i ne nadmećemo se jedni s drugima (Galatima 5:26). Iako mi nije bilo lako, odlučio sam da se više ne bavim rodeom — bilo mi je važnije da ugodim Bogu.

Biblijska učenja su nas oslobodila sujeverja kome robuju mnogi Indijanci. Na primer, postoji verovanje da sova koja je sletela blizu kuće ili pas koji zavija najavljuje smrt nekog u porodici. Više se ne plašimo da će nam naškoditi nevidljivi duhovi koji prebivaju u živim bićima ili neživim stvarima (Psalam 56:4; Jovan 8:32). Sada cenimo Jehovina zadivljujuća dela stvaranja. Stekli smo prijatelje iz mnogih naroda koje nazivamo braćom i sestrama, a oni nas bez predrasuda prihvataju kao svoje suvernike (Dela apostolska 10:34, 35). Mnogi od njih ulažu veliki trud da upoznaju našu kulturu i verovanja, kao i da nauče naš jezik da bi delotvorno prenosili biblijsku poruku.

Moja porodica živi u rezervatu Blad u južnoj Alberti gde imamo malo imanje. I dalje uživamo u indijanskoj kulturi, uključujući tradicionalnu kuhinju, muziku i ples. Ne učestvujemo aktivno u tradicionalnim plesovima prilikom većih okupljanja, ali ih rado posmatramo kada je to na mestu. Takođe pričam svojoj deci o našem kulturnom nasleđu i poučavam ih jeziku naroda Crna Noga. Mnogi Indijanci su poznati po predivnim osobinama kao što su dobrota i poniznost, i po tome što s puno ljubavi brinu o porodici i prijateljima. Poznati su i po gostoljubivosti i poštovanju drugih, uključujući i ljude različitog porekla. To je nešto što još uvek cenim i čemu se divim.

Najveću radost nam pričinjava kada svoje vreme i sredstva koristimo da bismo pomagali drugima da upoznaju i zavole Jehovu. Naš sin Džared služi kao dobrovoljac u podružnici Jehovinih svedoka u blizini Toronta. Ja služim kao starešina u skupštini Maklaud. Rouz, Karma i ja smo opšti pioniri, što znači da puno vremena provodimo u službi propovedanja. Velika nam je radost da propovedamo na našem maternjem jeziku. Divno je videti kako se ljudi odazivaju na istinu o Stvoritelju i njegovoj nameri.

Biblija za Jehovu kaže: „Ako ga budeš tražio, daće ti da ga nađeš“ (1. Letopisa 28:9). Zahvalan sam što je ispunio svoje obećanje i pomogao da moja porodica i ja pronađemo ono za čim smo tragali.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 13. strani]

’Gde je Stvoritelj ako postoji? Zašto ljudi umiru?‘

[Istaknuti tekst na 16. strani]

’Mnogi Indijanci su poznati po predivnim osobinama kao što su dobrota i poniznost‘

[Slika na 12. strani]

Baka me je poučavala tradicionalnoj kulturi naroda Crna Noga

 [Slika na 15. strani]

Rodeo mi je bio glavna preokupacija

[Slika na 15. strani]

Poseban traktat „Stvoritelju se može verovati“ objavljen je na jeziku naroda Crna Noga i na još nekim jezicima

[Slika na 15. strani]

Rado razgovaram s drugima o Bibliji

[Slika na 15. strani]

Danas, sa porodicom