Disleksija me nije zaustavila

Ispričao Mihael Henbor

Patim od disleksije, to jest poremećaja u čitanju i pisanju. Zbog tog poremećaja, koji su imali i moj otac, majka i tri mlađa brata, bilo mi je teško da naučim da čitam maternji danski jezik, a škola mi je bila svakodnevna borba. Pa ipak, dobio sam pomoć i bio ohrabren na mnoge načine, posebno od svoje porodice.

MOJA braća i ja smo četvrta generacija Jehovinih svedoka u porodici, pa je čitanje, posebno Biblije i biblijskih publikacija, oduvek bilo važan deo našeg života. Osim toga, moj mlađi brat Fleming i ja redovno smo išli u službu sa ocem, što nam je pomoglo da uvidimo koliko je važno dobro čitati i pisati.

Još kao dete, čitao sam svako izdanje Stražarske kule i Probudite se!, iako mi je bilo potrebno i do 15 sati da pročitam jedan časopis! Pored toga, imao sam cilj da pročitam celu Bibliju. Upisao sam se i u Teokratsku školu propovedanja, koja se održava u skupštinama Jehovinih svedoka širom sveta. Učesnici u toj školi obučavaju se da tečno čitaju i govore, kao i da drže govore pred publikom. Sve to mi je neizmerno pomoglo u borbi s disleksijom. Međutim, nisam ni slutio da ću u životu naići na još mnoge izazove. Dozvolite mi da vam objasnim.

Učenje engleskog

Godine 1988, kada sam imao 24 godine, počeo sam da služim kao pionir, to jest punovremeni objavitelj dobre vesti. Pošto je Danska postala utočište mnogih doseljenika, imao sam želju da im prenesem biblijsku istinu. Međutim, da bih uspeo u tome, morao sam da naučim engleski, što je za mene bio veoma velik poduhvat. Pa ipak, zahvaljujući upornosti i privatnim časovima, polako sam napredovao i s vremenom sam mogao da u svom rodnom gradu Kopenhagenu propovedam o Božjem Kraljevstvu strancima koji su govorili engleski. Iskreno rečeno, pravio sam brojne jezičke greške, ali nisam dozvolio da me to zaustavi.

Znanje engleskog takođe mi je omogućilo da služim kao volonter na građevinskim projektima Jehovinih svedoka u nekoliko zemalja. Prvo sam poslat u Grčku, a kasnije sam pomagao u gradnji španske podružnice u Madridu.

Pošto sam želeo da povećam učešće u propovedanju, prijavio sam se u Školu za obučavanje naimenovane braće, koju organizuju Jehovini svedoci. Ta škola pruža osam sedmica posebne obuke za neoženjene hrišćane koji su spremni da služe u mestima gde postoji veća potreba za objaviteljima dobre vesti (Marko 13:10). Pozvan sam da pohađam razred na engleskom jeziku u Švedskoj.

Škola je počela 1. septembra 1994. Želeo sam da budem dobro pripremljen, pa sam učio engleski četiri sata dnevno oko osam meseci i povezao sam se sa skupštinom na engleskom. Kada je škola počela, nisam dozvolio disleksiji da me spreči da napredujem. Na primer, kada bi instruktori postavljali pitanja, često sam se javljao da odgovorim, iako nisam uvek  bio siguran da li koristim ispravne reči. Nakon što sam diplomirao, dobio sam dodelu u Kopenhagenu gde sam služio kao pionir. Učenje engleskog je bio veliki izazov, ali uskoro me je čekao još veći.

Učenje tamilskog

U decembru 1995, poslat sam u danski grad Herning da služim u tamilskoj skupštini. Imao sam utisak da je tamilski jedan od najtežih jezika na svetu. Njegovo pismo ima 31 slovo, kao i složene kombinacije suglasnika i samoglasnika, tako da ukupno ima skoro 250 simbola!

Isprva sam u skupštini držao govore na danskom koji su prevođeni na tamilski. Kada sam kasnije počeo da držim govore na tamilskom, sumnjam da me je iko razumeo. Pa ipak, prisutni su me slušali s poštovanjem, iako se činilo da je nekima bilo prilično zabavno. Da bih brže savladao jezik, odlučio sam da odem u zemlju gde milioni ljudi govore tamilski — u Šri Lanku.

Kada sam stigao u Šri Lanku u oktobru 1996, zemlju je potresao građanski rat. Neko vreme sam živeo u gradu Vavunija, koji se nalazio na granici između dve zaraćene strane. Iako su tamošnji Svedoci bili siromašni, pokazali su izuzetnu ljubav i gostoljubivost i svesrdno su se trudili da mi pomognu da naučim jezik. Drugi ljudi su bili oduševljeni što sam ja, jedini zapadnjak u toj oblasti, pokušavao da razgovaram s njima na njihovom jeziku. Njihov ponizan stav i zahvalnost olakšali su mi da im govorim o Bibliji.

U januaru 1997, morao sam da se vratim u Dansku, a naredne godine sam se oženio pionirkom po imenu Kamila. Zaista sam želeo da se vratim na Šri Lanku, tako da sam to i učinio u decembru 1999, ali ovog puta sa suprugom. Ubrzo smo proučavali Bibliju sa mnogim osobama i porodicama i išli smo s tamošnjim Svedocima na njihove biblijske studije. Bili smo potpuno zaokupljeni službom i učenjem jezika.

U martu 2000. morali smo da se vratimo u Dansku. Rastanak sa Svedocima i osobama s kojima smo proučavali teško nam je pao, jer smo ih zaista zavoleli. Ali, čekalo nas je još puno posla, uključujući i učenje još jednog stranog jezika!

Sa tamilskog na letonski

U maju 2002, nakon četiri godine braka, Kamila i ja smo dobili poziv da služimo kao misionari u Letoniji, evropskoj zemlji koja se nalazi istočno od Danske. Moja supruga je brzo učila letonski i za  samo šest nedelja mogla je da se sporazumeva s drugima! Ali meni nije išlo baš tako dobro. Zapravo, i danas još uvek smatram da nisam mnogo napredovao, uprkos svoj pomoći koju sam primio. Pa ipak, odlučan sam da nastavim. *

Supruga mi je velika podrška i oboje pronalazimo zadovoljstvo u misionarskoj službi. Proučavali smo Bibliju s mnogim osobama koje su to zaista cenile. Kada zaboravim neku reč ili pogrešim u gramatici, Svedoci i osobe s kojima proučavam strpljivo se trude da me razumeju i da mi pomognu. To jača moje samopouzdanje kada sam u službi i dok držim govore na hrišćanskim sastancima.

Zašto sam prihvatio izazov učenja stranih jezika kada je to velika borba za mene? Jednom rečju, zbog ljubavi — ne toliko prema jezicima koliko prema ljudima. Velika je čast pomoći nekome da upozna istinitog Boga, Jehovu, i da mu se približi. Kao što su se mnogi misionari uvek iznova uveravali, taj cilj se mnogo uspešnije postiže kada se drugima obraćate na njihovom maternjem jeziku, jeziku njihovog srca.

Za sve ove godine, moja supruga i ja smo pomogli mnogim ljudima da saznaju istinu iz Biblije. Međutim, zaslugu za to ne možemo pripisati sebi. Umesto toga, Jehovi smo zahvalni za dobre rezultate koje smo postigli. Na kraju krajeva, mi sadimo i zalivamo seme biblijske istine, ali Bog daje da raste (1. Korinćanima 3:6).

Kada nedostatak postane prednost

Iako mi disleksija predstavlja smetnju, u nekom smislu to je i prednost. Kako? Dok držim govore u skupštini, manje se oslanjam na beleške i zato imam bolji vizuelni kontakt sa slušaocima. Takođe dosta koristim ilustracije koje se uglavnom lako pamte. Stoga mi je u izvesnom smislu poremećaj s kojim se borim pomogao da razvijem govorničke veštine.

Apostol Pavle je napisao: „Ono što svet smatra slabim Bog je izabrao da postidi ono što je jako“ (1. Korinćanima 1:27). Svakako, disleksija me je na neki način učinila slabim. Pa ipak, kao što smo se ja i mnogi drugi uverili, Jehova može i više nego nadoknaditi naše nedostatke. Mi samo treba da postavimo razumne ciljeve, imamo realna očekivanja, molimo se Bogu za sveti duh i jednostavno krenemo.

[Fusnota]

[Okvir na 22. strani]

ČINJENICE O DISLEKSIJI

Šta je disleksija? Reč „disleksija“ je grčkog porekla i znači „loš govor“. To je doživotni poremećaj vezan za jezičke sposobnosti, a posebno se manifestuje prilikom učenja čitanja. Ljudi koji pate od disleksije imaju problem da povežu slova sa određenim glasovima. Međutim, simptomi se razlikuju od osobe do osobe.

Šta je uzrokuje? Pravi uzroci još uvek nisu sasvim jasni, iako se zna da je uključen nasledni faktor. Premda studije ukazuju na nepravilan razvoj i funkcionisanje mozga, disleksija nije povezana sa opštom inteligencijom niti s nedostatkom želje za učenjem. Zapravo, dislektičari su često nadareni u mnogim oblastima koje ne zahtevaju posebne jezičke sposobnosti.

Kako se leči? Važno je da se što ranije ustanovi poremećaj. Efikasno razvijanje jezičkih sposobnosti uključuje upotrebu nekoliko čula, posebno čula sluha, vida i dodira. Da bi mogli da napreduju svojim tempom, mnogim učenicima je potrebna lična pomoć. Takođe im je potrebna i emocionalna podrška zbog teškoća koje imaju u školi. Uz dobru obuku i marljiv trud, učenici koji pate od disleksije mogu naučiti da dobro čitaju i pišu. *

[Fusnota]

[Slika na 23. strani]

S jednim Svedokom na Šri Lanki

[Slika na 23. strani]

S Kamilom u Letoniji