Pobegao sam s polja smrti i pronašao život

Ispričao Sam Tan

Bežeći iz Kambodže s još oko 2 000 svojih sunarodnika, konačno sam s porodicom stigao do reke koja deli našu zemlju od Tajlanda. Uspeli smo da se uguramo u jedan od brodića koji su prevozili ljude na sigurno mesto. Baš kad se poslednji brodić otisnuo od obale, pojavili su se Crveni Kmeri i zapucali na nas.

NA NAŠE veliko olakšanje, niko nije stradao i bezbedno smo stigli do Tajlanda. Svi su bili srećni osim nas, jer smo došli bez mog oca i ujaka koji su bili odvedeni nekoliko meseci ranije. Majka je samo sedela i neutešno plakala. Ali pre nego što nastavim dalje, ispričaću vam šta se prethodno dešavalo.

Dečačke godine u budističkom hramu

Rođen sam 1960. u Kambodži kao najstarije od troje dece u porodici. Kada sam imao devet godina, moji roditelji i ja smo odlučili da treba da počnem sa službom u budističkom hramu, što je bilo uobičajeno za dečake. Dan budističkog monaha počinje oko šest sati ujutru kada on izlazi iz hrama i ide od kuće do kuće sakupljajući hranu. Bilo mi je teško da tražim hranu od nekih ljudi jer je bilo očigledno da su veoma siromašni. Posle toga smo mi mlađi monasi pripremali obroke za starije. Mi smo jeli kasnije.

U šest sati uveče, stariji monasi su se okupljali radi molitve koju su izgovarali na jeziku koji je retko ko razumeo. Nakon dve godine, napredovao sam u monaškom redu i dobio neke povlastice koje su imali stariji monasi. Takođe mi je bilo dozvoljeno da se molim s njima. Sve to vreme sam mislio da je budizam jedina religija na svetu.

Bekstvo iz Kambodže

Nisam bio zadovoljan životom u budističkom hramu, pa sam se vratio kući kada sam imao 14 godina. Ubrzo nakon toga, na vlast je došao politički vođa Pol Pot. Njegova partija, Crveni Kmeri, vladala je od 1975. do 1979. Cilj im je bio da Kambodža postane komunistička zemlja zbog čega su prisiljavali ljude da se presele iz gradova u sela. Naša porodica se takođe morala preseliti. Kasnije su Crveni Kmeri odveli mog oca i ujaka. Više ih nikada nismo videli. Zapravo, dok je ta partija bila na vlasti, skoro 1,7 miliona Kambodžanaca bilo je ubijeno na takozvanim poljima smrti ili je umrlo usled prekomernog rada, bolesti i gladi.

Sva ta dešavanja navela su nas 2 000 da se zaputimo na opasno trodnevno putovanje preko planinskog područja do granice s Tajlandom, kao što sam opisao na početku. Svi smo bezbedno stigli, uključujući i malog dečaka koji je rođen tokom putovanja. Većina nas je ponela novac ali na kraju smo ga bacili jer u to vreme kambodžanska valuta nije imala skoro nikakvu vrednost u Tajlandu.

Život u Tajlandu

U Tajlandu smo živeli kod rođaka a ja sam počeo da radim na jednom ribarskom brodu. Često smo zalazili u kambodžanske  vode gde je bilo više ribe ali i patrolnih čamaca Crvenih Kmera. Da su nas uhvatili, oduzeli bi nam brod a nas bi pobili. Dva puta smo im za dlaku umakli. Međutim, neki nisu bili te sreće. Na primer, moj komšija je bio uhvaćen i zatim su mu odrubili glavu. Iako me je njegova smrt potresla, i dalje sam lovio ribu u blizini kambodžanske obale. Da to nisam radio, moja porodica bi gladovala.

Želeo sam da svojoj porodici i sebi obezbedim bolji život pa sam odlučio da odem u jedan izbeglički logor u Tajlandu i podnesem molbu za boravak u nekoj drugoj zemlji iz koje bih slao novac porodici. Kada sam to rekao svojim rođacima, snažno su se usprotivili, ali ja sam ostao pri svojoj odluci.

U izbeglički logor su dolazili neki ljudi koji su govorili engleski i izjašnjavali se kao hrišćani. Tako sam saznao da budizam nije jedina religija. Moj novi prijatelj Teng Han i ja smo se družili s tim „hrišćanima“, koji su nam pokazali Bibliju i davali nam hranu. U logoru sam proveo godinu dana čekajući odgovor na molbu za dobijanje dozvole za boravak na Novom Zelandu.

Novi početak na Novom Zelandu

Moja molba je prihvaćena u maju 1979. i ubrzo sam dospeo u izbeglički logor u Oklandu. Jedan dobronameran čovek mi je pomogao da odem u grad Velington i zaposlim se u jednoj fabrici. Marljivo sam radio i tako ispunio obećanje da šaljem novac svojoj porodici.

Zanimalo me je hrišćanstvo pa sam počeo da odlazim u dve protestantske crkve, ali se u njima nije mnogo govorilo o Bibliji. Pošto sam želeo da se molim na ispravan način, jedan prijatelj me je naučio molitvu Očenaš (Matej 6:9-13). Međutim, niko mi nije objasnio šta ona zapravo znači. Zato sam je uvek iznova ponavljao bez razumevanja, kao što sam to ranije činio s budističkim molitvama.

Problemi u braku

Oženio sam se 1981. godine. Oko godinu dana kasnije, moja supruga i ja smo se krstili tako što nas je sveštenik vodom poprskao po glavi. Do tada sam imao dva posla, lepu kuću i druge udobnosti — sve ono što nikada nisam imao u Kambodži. Pa ipak, bio sam nesrećan. Imali smo problema u braku i to što smo odlazili u crkvu nije nam pomoglo. Moje ponašanje je samo pogoršalo situaciju jer sam se kockao, pušio, previše pio i izlazio s drugim ženama. Međutim, savest me je opterećivala i ozbiljno sam sumnjao u to da ću jednog dana otići na nebo, gde su mi rekli da dobri ljudi odlaze posle smrti.

Godine 1987, pobrinuo sam se da moja majka i sestra dođu na Novi Zeland i neko vreme žive s nama. Kada su odlazile, i ja sam im se pridružio. Napustio sam suprugu i preselio se s njima u Okland.

Konačno upoznajem Bibliju

Kada sam odlazio od jednog prijatelja, sreo sam dva čoveka koji su išli od kuće do kuće. Jedan od njih, koji se predstavio kao Bil, pitao me je: „Gde se nadate da ćete otići posle smrti?“ „Na nebo“, odgovorio sam. On mi je zatim iz Biblije pokazao da samo 144 000 ljudi ide na nebo odakle će vladati kao kraljevi nad zemljom. Takođe mi je rekao da će milioni bogobojaznih ljudi živeti na zemlji koja će biti pretvorena u raj (Otkrivenje 5:9, 10; 14:1, 4; 21:3, 4). To objašnjenje me je najpre razljutilo jer je bilo u suprotnosti s onim čemu sam ranije bio poučen. Pa ipak, duboko u sebi sam bio zadivljen njihovim dobrim poznavanjem Biblije i smirenošću. Zapravo, kasnije sam se pokajao što ih nisam pitao kojoj religiji pripadaju.

Nekoliko sedmica posle toga sam posetio prijatelja čija su deca proučavala Bibliju s bračnim parom po imenu Dik i Stefani. Pri tom su koristili brošuru Raduj se zauvek životu na Zemlji! Uzeo sam da je pročitam i sve u njoj mi je delovalo logično. Takođe sam saznao da su njih dvoje Jehovini svedoci. Tada sam shvatio da su i dva čoveka koja sam nedavno sreo takođe Svedoci jer se to što sam čuo od njih slagalo sa onim što je stajalo u brošuri.

U želji da saznam više, pozvao sam Dika  i Stefani u goste i obasuo ih pitanjima o Bibliji. Kasnije me je Stefani pitala da li znam kako se Bog zove. Pokazala mi je Psalam 83:18 gde stoji: „Da bi se znalo da si jedino ti, kome je ime Jehova, Svevišnji nad celom zemljom.“ Taj stih me je zaista dirnuo i počeo sam redovno da proučavam Bibliju. U tome mi se pridružila i La, devojka iz Laosa s kojom sam tada živeo. U međuvremenu sam platio put mom bratu i snahi da dođu na Novi Zeland. Nakon dolaska, i oni su počeli da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima.

Posle nekog vremena, La i ja smo prekinuli s proučavanjem Biblije jer smo se zbog posla preselili u Australiju. Iako smo bili usredsređeni na zarađivanje novca, nedostajalo nam je proučavanje. Zato smo se jedne noći usrdno molili Jehovi da nas vodi do njegovog naroda.

Odgovor na našu molitvu

Nekoliko dana kasnije, po povratku iz kupovine sam zatekao dve Svedokinje na našim vratima. U sebi sam zahvalio Jehovi. La i ja smo ponovo počeli da proučavamo Bibliju i krenuli smo na hrišćanske sastanke u obližnjoj Dvorani Kraljevstva. Međutim, uskoro sam uvideo da moram napraviti brojne promene da bih ugodio Bogu. Zbog toga sam prekinuo s lošim navikama i skratio svoju dugu kosu. Nekadašnji prijatelji su me ismevali ali uspeo sam da ostanem smiren. Takođe sam morao da rešim svoje bračno stanje jer smo La i ja živeli nevenčano, a ja nisam bio zakonski razveden. Zato smo se 1990. nas dvoje vratili na Novi Zeland.

Odmah smo telefonirali Diku i Stefani. „Sam, mislili smo da se više nećemo sresti!“, uzviknula je Stefani. Nastavili smo da proučavamo Bibliju s njima i kada sam dobio rešenje o razvodu, La i ja smo se venčali čiste savesti pred Bogom. Ostali smo na Novom Zelandu gde smo se krstili u znak svog predanja Bogu. Voleo sam da govorim drugima o onome što sam naučio i imao sam zadovoljstvo da proučavam Bibliju s mnogim Kambodžancima i Tajlanđanima koji su živeli u Oklandu i okolini.

Ponovo u Australiji

U maju 1996, La i ja smo se vratili u Australiju i naselili se u gradu Kernsu, na severu Kvinslenda. Ovde imam priliku da organizujem delo propovedanja među doseljenicima iz Kambodže, Laosa i s Tajlanda.

Nikada ne mogu dovoljno zahvaliti Jehovi za njegove blagoslove, među kojima su moja predivna supruga i tri sina — Danijel, Majkl i Bendžamin. Takođe sam veoma srećan što su moja majka, sestra, brat, tašta i Teng Han, prijatelj iz logora u Tajlandu, takođe prihvatili biblijsku istinu. Moja porodica i ja još uvek žalimo zbog gubitka oca i ujaka ali nismo bez nade. Znamo da će Bog putem uskrsenja potpuno ukloniti posledice nepravdi iz prošlosti i da se takve stvari ’neće u sećanje vraćati niti će se u srcu javljati‘ (Isaija 65:17; Dela apostolska 24:15).

Pre nekoliko godina sam na jednom pokrajinskom sastanku Jehovinih svedoka video poznato lice. Bio je to Bil koga sam upoznao pre mnogo godina. „Da li me se sećaš?“, pitao sam ga.

„Da!“, odgovorio je. „Sreli smo se na Novom Zelandu pre dosta godina i rekao sam ti da samo 144 000 ide na nebo.“ Iako je prošlo puno vremena, Bil me se setio. Sada smo bili braća u veri. Zagrlili smo se i zatim jedan drugom ispričali šta se sve u međuvremenu dešavalo.

[Izvor slike na 21. strani]

Pozadina: AFP/Getty Images