Trideset godina tajnog prevodilačkog rada

Ispričala Ona Mockute

U aprilu 1962. našla sam se na optuženičkoj klupi u prepunoj sudnici u Klajpedi, u Litvaniji, optužena za zločin protiv društva. U oktobru prethodne godine uhapšena sam i optužena zbog religiozne aktivnosti koja se smatrala zločinom protiv Sovjetskog Saveza. Ispričaću vam kako je došlo do toga da budem uhapšena i zatvorena zato što sam tajno prevodila publikacije Jehovinih svedoka.

RODILA sam se 1930. godine na zapadu Litvanije, blizu Baltičkog mora. Pre nego što me je rodila, moja majka se molila da jednog dana postanem časna sestra. Ali jednom mi je rekla: „Jednostavno ne mogu da se molim pred likom svetog Petra ni pred drugim beživotnim idolima.“ Upamtila sam njene reči i zato nisam htela da klečim u crkvi, mada sam to radila pred jednim raspećem na putu od škole do kuće.

Kasnije, tokom Drugog svetskog rata (1939-1945) videla sam neopisive strahote i to je ostavilo dubok trag u meni. Jednog dana za vreme nemačke okupacije, išla sam s tetkom u šumu da naberemo nešto za jelo. Nabasale smo na dve velike humke kod kojih je bilo tragova krvi. Pošto smo znale da su neki Jevreji među kojima su bile i moje školske drugarice Tesa i Sara nedavno ubijeni, shvatile smo da smo slučajno otkrile njihovu masovnu grobnicu. Zgranula sam se i s bolom u srcu uzviknula: „O, Bože, znam da si dobar! Zašto onda dozvoljavaš ovakva zverstva?“

Srednju školu sam završila u Klajpedi 1949. godine i počela sam da studiram muziku. Godine 1950. priključila sam se ilegalnom studentskom pokretu koji je želeo političke promene ali nas je neko ubrzo izdao, pa je nas trinaestoro uhapšeno. Našla sam se u zatvoru u Klajpedi i tamo sam prvi put srela nekog Jehovinog svedoka.

Upoznajem biblijsku istinu

U našu zatvorsku ćeliju grubo su gurnuli jednu sredovečnu ženu. Tu nas je bilo sedam devojaka i ona se svima ljubazno nasmešila. Rekla sam joj: „Draga moja, ljudi su obično utučeni kada dospeju u zatvor, a vi se smešite. Smem li da vas pitam zašto ste ovde?“

„Zbog istine“, odgovorila je.

„Kakve istine?“, upitala sam je.

Ona se zvala Lidija Peldzus. Bila je Nemica koju su uhapsili zato što je Jehovin svedok. Mnogo smo razgovarale o Bibliji. Divna biblijska istina kojoj nas je Lidija poučavala promenila je ne samo moj, nego i život tri druge  zatvorenice koje su bile s nama u ćeliji.

Kako sam sticala znanje o Bibliji

Zbog svoje ilegalne političke aktivnosti protiv sovjetske okupacije osuđena sam na 25 godina zatvora i još 5 godina izgnanstva. Od Svedoka koje sam sretala tokom godina provedenih u zatvoru i radnim logorima u Sibiru saznavala sam više o Bogu i njegovim namerama. I ovi Svedoci su, kao i Lidija, bili kažnjeni zbog svoje vere.

Tokom tih godina ne samo što sam učila o Bibliji već sam o tome i pričala drugima. Iako nisam imala prilike da se krstim u znak svog predanja Bogu, drugi zatvorenici i zatvorski službenici smatrali su me Jehovinim svedokom. Nakon što sam osam godina provela u zatvoru, 1958. godine puštena sam na slobodu. Vratila sam se u Litvaniju slabog zdravlja, ali jake vere u Jehovu.

Počinjem da tajno prevodim literaturu

U to vreme je u Litvaniji ostalo malo Jehovinih svedoka. Većina je bila u zatvoru ili u izgnanstvu u Sibiru. Kada su se dvojica Svedoka vratila iz Sibira 1959, predložila su da prevodim našu biblijsku literaturu na litvanski jezik. Vrlo rado sam prihvatila taj izazov. To je za mene bila čast.

U martu 1960. počela sam da prevodim, a u julu sam se tajno krstila u reci Dubisi. Zbog protivljenja KGB-a (Komiteta državne bezbednosti) nisam mogla da se zaposlim i da se tako izdržavam, pa sam živela s roditeljima koji su bili naklonjeni mojoj veri. Čuvala sam naše i komšijske krave i u isto vreme prevodila. Imala sam prelepu kancelariju. Jedan panj mi je bio stolica, a tepih zelena trava. Plavetno nebo je bilo tavanica, a sto moje krilo.

Ali uvidela sam da nije bezbedno prevoditi na pašnjacima jer su tako tajni agenti i doušnici KGB-a lako mogli da me primete. Zato sam se odselila od roditelja čim su braća pronašla skrovište u kom sam mogla da prevodim. Ponekad sam radila u štalama u kojima je na jednom kraju bila stoka, a na drugom sam ja neumorno kucala na pisaćoj mašini.

Pošto tamo nije bilo struje, radila sam dok se moglo videti. Da se ne bi čula buka koju je pravila pisaća mašina, napravili smo jednu vetrenjaču koja je zvrjala ispred te štale. Kada bi pao mrak, ušla bih u kuću da večeram. Onda bih se vratila u štalu i prespavala na slamarici.

U oktobru 1961. uhapšena sam zajedno s dvojicom Svedoka kada je otkriveno šta sam radila. To je vodilo do suđenja 1962, koje sam na početku spomenula. Vlasti su nam dozvolile javno saslušanje i bili smo srećni što nam se pružila prilika da damo svedočanstvo pred tolikim ljudima (Marko 13:9). Osuđena sam na tri godine i poslata u jedan zatvor u Talinu, u Estoniji. Koliko znam, u to vreme sam samo ja bila tamo zbog svoje vere. Predstavnici gradske vlasti su me posetili i tada smo razgovarali o mojim verovanjima.

Nastavljam s prevođenjem

Kada sam 1964. godine puštena iz zatvora u Estoniji, vratila sam se u Litvaniju. Tamo sam nastavila da prevodim naše  publikacije, uglavnom s ruskog na litvanski. Bilo je mnogo posla. Iako su i drugi prevodili, ja sam bila jedini punovremeni prevodilac za litvanski jezik. Često sam radila od jutra do mraka, sedam dana u nedelji. Da mi Jehova nije pomagao, nikada ne bih imala snage za to.

Znala sam koliko je važan posao koji radim i zato sam uvek bila oprezna. Braća i sestre su često izlagali opasnosti sebe i svoju porodicu da bi me sakrili, pružili mi ono što mi treba i štitili me. To nas je veoma zbližilo. Dok sam ja radila, porodica kod koje sam bila, pazila bi da ne naiđe neko ko bi mogao da me prijavi. Ako bi videli da neko nailazi upozorili bi me tako što bi dva puta udarili nečim gvozdenim u cevi za grejanje. Kada bih to čula, brzo bih sakrila sve što bi moglo da me oda.

Ako bismo saznali da je kuća u kojoj radim pod prismotrom, brzo bih se preselila na neko drugo mesto. U to vreme je posedovanje pisaće mašine bez dozvole vlasti bio ozbiljan prekršaj, tako da bi je neko drugi umesto mene odneo na novu lokaciju. Onda bih obično tokom noći i ja tamo otišla.

Jehova me je stvarno štitio. Vlasti su dobro znale šta radim, premda nisu imale dokaze za to. Na primer, kada je 1973. godine osam Jehovinih svedoka izvedeno pred sud, tužilac me je pozvao na saslušanje. Direktno me je pitao: „Mockute, koliko ste literature odštampali tokom godina?“

Rekla sam da ne mogu da odgovorim na to pitanje. Tada me je upitao: „Pa na koje pitanje onda možeš da odgovoriš?“

„Na ono koje nema veze s tim “, rekla sam.

Situacija se menja

Krajem 1980-ih situacija u Litvaniji počela je da se menja. Više nismo morali da se krijemo od vladinih agenata. Tako su 1990. drugi počeli da prevode. Onda je 1. septembra 1992. formiran mali prevodilački tim u Klajpedi, gradu u kom sam na kraju ostala da živim.

Sveukupno, kao prevodilac sam radila 30 godina, na 16 lokacija. Nisam imala svoj dom. Ali tako sam srećna što vidim plodove našeg rada. Danas u Litvaniji ima oko 3 000 Jehovinih svedoka. Prevodilački posao koji sam nekada radila skrivajući se po štalama i potkrovljima danas se obavlja u lepom litvanskom Betelu nedaleko od grada Kaunasa.

Još uvek se sećam upečatljivog susreta u onoj hladnoj zatvorskoj ćeliji pre skoro 60 godina u Klajpedi. Promenio mi je život! Uvek ću biti zahvalna našem veličanstvenom Stvoritelju Jehovi što sam pronašla istinu o njemu i njegovoj nameri i što sam posvetila svoj život vršenju njegove volje.

[Istaknuti tekst na 13. strani]

Divna biblijska istina kojoj je Lidija poučavala nas četiri dok smo bile u zatvoru promenila nam je život

[Slika na 12. strani]

Sovjetske novine su 1962. pisale o mom suđenju

 [Slika na stranama 14, 15]

Biblijska literatura koju sam prevodila rizikujući svoju slobodu

[Slika na 15. strani]

Lidija mi je u zatvoru prenela biblijsku istinu

[Slika na 15. strani]

Dve naše sestre (s  leva) od kojih sam dosta toga naučila o Bogu dok sam bila u radnom logoru u Habarovskom kraju, u Rusiji, 1956.

[Slika na 15. strani]

Pisaća mašina na kojoj sam radila tokom zabrane