Lenji život lenjivca

„POŽURI i pripremi fotoaparat!“, doviknula sam svojoj sestri kada sam na stazi kroz džunglu ugledala zelenkastog lenjivca. Smejale smo se kada smo shvatile da nije bilo razloga za žurbu — lenjivac je jedna od najsporijih životinja na svetu.

Da bih saznala više o ovom sisaru, otišla sam u zoološki vrt Ave u mestu La Garita de Alahuela u Kostariki. To nije samo zoološki vrt već i mesto gde se bolesne ili povređene životinje donose na lečenje, posle čega se vraćaju u divljinu. Tu sam upoznala Širli Ramirez, koja je veliki ljubitelj životinja, biolog i direktor tamošnjeg istraživačkog centra. Odvela me je da vidim Pelotu, lenjivca koji živi u tom zoološkom vrtu. Njegovo ime na španskom znači „lopta“ i verovatno ga je dobio zbog toga što lenjivci imaju običaj da se čvrsto sklupčaju u loptu dok spavaju. Pelota je dvoprsti lenjivac veličine malog psa. Ima meko krzno, zatupast nos i krupne, vlažne, smeđe oči.

Od ranije sam znala da lenjivci žive sami i da ženke obično donose na svet jedno mladunče godišnje. Tek rođeni lenjivac se čvrsto drži za majku prvih četiri do šest sedmica dok ne prestane da sisa, ali može ostati priljubljen uz njen trbuh još pet do osam meseci. Tokom tog perioda ona ga hrani mladim, lako svarljivim lišćem koje mu daje iz usta. Mladunče kasnije samo poseže za lišćem, ne puštajući majku. Dok su zajedno, ona ga takođe upoznaje s malim šumskim područjem koje će biti njegov dom.

Dvoprsti, troprsti, zeleni i hladni

Tokom posete zoološkom vrtu saznala sam da sam u džungli naišla na troprstog lenjivca. Zbog crnog krzna oko očiju izgleda kao da nosi masku. Ima kratak rep, grubo krzno, prednje noge znatno duže od zadnjih i čuperke zlatnožutog krzna na plećkama. Ova vrsta lenjivca ima devet pršljenova u vratu, što mu omogućava da okreće glavu za 270 stepeni dok traži svoje omiljeno lišće. Ali zašto izgleda da mu je krzno zeleno? Širli kaže: „Ta zelenkasta boja potiče od algi koje rastu na njemu.“

Za razliku od njihovih troprstih rođaka koji imaju duže prednje udove, dvoprstim lenjivcima su prednje i zadnje noge približno iste dužine. Krzno im je dugo, zlatastosmeđe i meko na dodir.

Lenjivac provodi dane visoko u krošnjama drveća, gde uživa u toploti sunčevih zraka. U zavisnosti od okoline, njegova telesna temperatura može varirati od 24°C noću do 33°C danju, što je najveći raspon temperature među sisarima. Ovo stvorenje ima tako male i slabo razvijene mišiće da ne može čak ni da drhti kada mu je hladno. Zbog toga se često savija u loptu da bi održavao toplotu dok spava. Njegovo meko unutrašnje krzno od kratke dlake služi mu pri tom kao izolacija. I još nešto — lenjivac može da spava 20 sati dnevno!

Zalogaj po zalogaj

Pošto je za proces varenja neophodna telesna toplota koja pokreće aktivnost bakterija i fermentaciju, lenjivac zbog svoje niske telesne temperature ima izuzetno spor metabolizam. Ponekad protekne čitav mesec dok lišće koje je pojeo prođe sve faze varenja, sve komore u njegovom želucu i dospe u tanko crevo. Tokom kišne sezone,  kada hladnoća traje danima, lenjivci mogu uginuti od gladi iako im je želudac pun hrane. Širli objašnjava: „Ukoliko nema sunčeve toplote, lenjivci ne mogu da vare hranu.“

Ona dodaje: „Pošto ovde u zoološkom vrtu brinem o životinjama i čistim njihove kaveze, moram reći da mi se kod lenjivaca posebno dopada to što vrše veliku i malu nuždu samo jednom nedeljno! Da bi to obavili, oni siđu s drveta, iskopaju rupu i zatim sve zatrpaju. To je jedino što rade na zemlji.“

Stvoreni za život naglavačke

Skoro sve svoje aktivnosti — uzimanje hrane, spavanje, razmnožavanje i rađanje mladunaca — lenjivci obavljaju na drveću. Stvoritelj je mudro osmislio i podario ovim malim sisarima sve što je potrebno za život u njihovom preokrenutom svetu. Na primer, lenjivci mogu da vise na drveću jer na prstima imaju povijene kandže duge sedam centimetara, pomoću kojih se kače za grane i puzavice. Da im se koža ne bi natopila vodom tokom tropskih provala oblaka, čak im i dlaka raste u suprotnom smeru! Krzno im se deli na trbuhu i raste prema leđima, sasvim drugačije nego kod ostalih kopnenih životinja. Zahvaljujući tome, kišne kapi odmah skliznu. Premda lenjivac na tlu izgleda nespretno i trapavo, po granama drveća se kreće lagano i graciozno. Iako se to ne bi očekivalo, on je takođe odličan plivač!

Šta sam još saznala o ovom tihom stanovniku krošnji drveća? Izdvojila bih dve stvari. Kao prvo, lenjivac ima zadivljujuću sposobnost da se oporavi od povreda i da čak preživi doze otrova koje bi bile smrtonosne za druge sisare. Ozbiljne rane lako zacele i retko kad se inficiraju. Zbog toga bi više saznanja o njegovom imunološkom sistemu umnogome doprinelo medicini. Kao drugo, ljudima koji su stalno pod stresom i uvek negde žure koristilo bi ako bi barem donekle oponašali opuštenost i ležernost lenjivca (Priloženo).

 [Okvir/Slike na 15. strani]

„SAVRŠEN DOMAĆIN“

Zelenkasta nijansa lenjivčevog čupavog spoljašnjeg krzna potiče od alge koja raste duž svake njegove dlake. U ovoj vrsti simbioze lenjivac pruža algi gostoprimstvo, a ona mu za uzvrat obezbeđuje hranljive materije koje on unosi putem kože ili tako što liže krzno. Zbog svoje sivkastozelene boje lenjivac izgleda kao gomila suvog lišća koja visi s grane — savršena kamuflaža u džungli! Što je stariji, postaje sve zeleniji!

[Izvori]

Gore desno: © Michael and Patricia Fogden; dole: © Jan Ševčík