„PROBUDIO sam se jednog jutra kada sam imao 12 godina“, priseća se Džejms, * „seo na ivicu kreveta i pitao se: ’Da li ću danas umreti?‘“ Džejms je oboleo od teške depresije. „Celog svog života“, kaže on 30 godina kasnije, „svakodnevno sam se borio sa ovim emocionalnim i mentalnim oboljenjem.“ Kada je bio mlad, osećao se toliko bezvredno da je iscepao svoje fotografije iz detinjstva. On kaže: „Smatrao sam da nisam vredan ni da me se sećaju.“

Pošto se svi povremeno borimo sa osećanjem tuge, možda mislimo da znamo šta je depresija. Međutim, kako se oseća neko ko boluje od kliničke depresije?

Klinička depresija je mnogo više od trenutnog neraspoloženja. To je ozbiljan poremećaj koji često ometa osobu u svakodnevnim aktivnostima.

Na primer, više od 40 godina Alvaro se bori sa „strahom, konfuzijom, teskobom i osećanjem snažne tuge“. On objašnjava: „Zbog depresije mi je bilo teško da se nosim s mišljenjem drugih o meni. Uvek sam se osećao odgovornim za sve što bi krenulo nizbrdo.“ On opisuje depresiju kao „užasan bol za koji ne zna odakle dolazi, strah bez razloga i, što je najgore, odsustvo svake želje da priča o tome“. Ipak, sada mu je lakše jer zna uzrok tih simptoma. On kaže: „To što znam da se i drugi bore sa sličnim problemima pomaže mi da se osećam bolje.“

Marija iz Brazila koja ima 49 godina pati od depresije koja prouzrokuje nesanicu, bol i razdražljivost i „gotovo neprestano osećanje tuge“. Kada je njeno oboljenje prvi put ustanovljeno, Marija je odahnula jer je konačno saznala uzrok svoje patnje. „Ali tada sam se zabrinula još više“, objašnjava ona, „jer samo mali broj njih razume šta je to depresija, a osobe koje pate od nje na neki način su obeležene u društvu.“

Iako depresiju ponekad izaziva konkretan uzrok, ona često bez upozorenja ulazi u nečiji život. „Nad vašim životom se bez vidljivog razloga odjednom nadviju tamni oblaci tuge“, objašnjava Ričard iz Južnoafričke Republike. „Niko vam nije umro i ništa strašno se nije desilo. Pa ipak, osećate se potišteno i bezvoljno. I ništa ne može da rastera te crne oblake. Savladani ste osećanjem beznadežnosti a ne znate zašto.“

Depresija nije nešto čega se treba stideti. Ipak, Ana iz Brazila se tako osećala kada je ustanovljeno da boluje od depresije. „Osam godina kasnije još uvek se stidim sebe“, priznaje ona. Posebno joj je teško da se izbori sa duševnom patnjom. „Patnja je ponekad toliko jaka“, objašnjava, „da osećam fizički bol. Boli me svaki mišić u telu.“ U takvim trenucima gotovo je nemoguće  ustati iz kreveta. A onda nastupe periodi kada Ana neprestano plače. „Toliko snažno jecam i toliko me to iscrpi“, kaže, „da imam osećaj da mi krv više ne teče venama.“

Biblija priznaje da ljudi mogu klonuti duhom do te mere da to postane veoma ozbiljno. Na primer, apostol Pavle je izrazio zabrinutost za jednog čoveka koga je mogla ’slomiti prevelika žalost‘ (2. Korinćanima 2:7). Neke depresivne osobe mogu biti toliko opterećene da žele samo da umru. Mnogi se osećaju poput proroka Jone: „Bolje [mi je] da umrem nego da živim“ (Jona 4:3).

Šta depresivna osoba može učiniti kako bi se borila sa ovom mučnom bolešću?