Greške zbog kojih je izbio svetski rat

Da li bi treći svetski rat mogao izbiti igrom slučaja? Da li bi državnici i njihovi vojni savetnici mogli napraviti ozbiljne greške u proceni rizika i prouzrokovati da milioni ljudi izgube život?

MI TO ne znamo, ali znamo da se tako nešto već dogodilo. Pre jednog veka, evropske političke vođe su uvukle svoje zemlje u Veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat, ne sluteći do kakvih će zastrašujućih posledica to dovesti. „Prosto smo se upleli u taj rat“, priznao je Dejvid Lojd Džordž, britanski premijer 1916-1922. Osmotrimo neke ključne događaje koji su vodili do tog strašnog krvoprolića.

„Niko od državnika nije želeo rat velikih razmera“, napisao je istoričar Alan Tejlor, „ali su želeli da zaprete drugima i da pobede.“ Ruski car je smatrao da se mora učiniti sve da bi se sačuvao mir. On nije želeo da bude odgovoran za užasno krvoproliće. Međutim, nakon što su 28. juna 1914. oko 11.15 ispaljena dva sudbonosna hica, događaji su izmakli kontroli.

Dva hica koja su promenila svet

Do 1914, dugogodišnje suparništvo među evropskim silama dovelo je do zategnutih odnosa i nastanka dvaju suparničkih saveza. Jedan je bio Trojni savez Austro-Ugarske, Italije i Nemačke, a drugi Trojni sporazum (Antanta) Velike Britanije, Francuske i Rusije. Pored toga, te zemlje su u političkom i ekonomskom pogledu bile povezane s nizom drugih zemalja, uključujući i balkanske.

Balkan je u to vreme bio politički nestabilno područje na kom je vladalo veliko nezadovoljstvo zbog nametanja vlasti moćnijih stranih sila. Mnogobrojne tajne organizacije kovale su planove za sticanje nezavisnosti. Jedna mala grupa mladića nameravala je da izvrši atentat na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda tokom njegove posete Sarajevu 28. juna. Budući da nije bilo mnogo policije, mogli su lakše da sprovedu svoj plan u delo. Međutim, ti potencijalni atentatori nisu bili obučeni za to. Jedan od mladića je bacio malu bombu na nadvojvodin automobil ali je promašio, a drugi nisu izvršili svoj deo zadatka kada je za to došlo vreme. Gavrilo Princip je bio jedini zaverenik koji je uspeo da izvrši atentat i to je učinio pukim slučajem. Na koji način?

 Kada je Princip video da bombaški napad nije uspeo, pokušao je da se probije do kola ali mu to nije pošlo za rukom. Obeshrabren, prešao je na drugu stranu ulice i ušao u jednu kafanu. U međuvremenu je nadvojvoda, besan zbog pokušaja atentata bombom, odlučio da promeni plan posete. Međutim, njegov vozač koji nije znao za tu promenu vozio je u pogrešnom pravcu i morao je da okrene kola. U tom trenutku je Princip izašao iz kafane i naišao na neočekivan prizor — nadvojvoda je sedeo u otvorenim kolima na manje od tri metra udaljenosti. Princip je prišao kolima i ispalio dva hica koji su usmrtili nadvojvodu i njegovu suprugu. * Taj mladi čovek uopšte nije bio svestan kakvu je lavinu upravo pokrenuo. Pa ipak, za strašne događaje koji su usledili ne treba kriviti samo njega.

Rat na pomolu

Pre 1914. većina Evropljana je imala ulepšanu predstavu o ratu. Iako su se izjašnjavali kao hrišćani, smatrali su da je on koristan, plemenit i uzvišen. Neki državnici su čak verovali da će rat učvrstiti jedinstvo naroda i podići duh ljudi! Štaviše, neki generali su uveravali svoje političke vođe da će odlučnom akcijom brzo dobiti rat. „Za dve nedelje ćemo poraziti Francusku“, hvalisao se jedan nemački general. Niko nije pretpostavljao da će milioni ljudi biti primorani da se godinama bore u rovovima.

Nadalje, u predratnim godinama je „ekstremni nacionalizam poput plime preplavio celu Evropu“, kaže se u knjizi Cooperation Under Anarchy. „Škole, univerziteti, štampa i političari doprineli su tome veličajući svoju državu i stvarajući mitove o njoj.“

Verske vođe skoro ništa nisu preduzele da bi zaustavile širenje tog pogubnog stava. Istoričar Pol Džonson kaže: „Na jednoj strani su bile protestantska Nemačka, katolička Austrija, pravoslavna Bugarska i muslimanska Turska. Na drugoj strani su se nalazile protestantska Velika Britanija, katolička Francuska i Italija, kao i pravoslavna Rusija.“ Još je dodao da je većina sveštenika „izjednačavala hrišćanstvo s patriotizmom. Hrišćanski vojnici svih veroispovesti bili su podsticani da ubijaju jedni druge u ime svog Spasitelja.“ Mobilisani su čak i sveštenici, kao i časne sestre od kojih su hiljade kasnije poginule u borbama.

 Moguće je da su evropski savezi, koji su sklopljeni da bi se sprečio veliki rat, zapravo doprineli njegovom izbijanju. Na koji način? „Evropske sile su bile čvrsto povezane po pitanju bezbednosti“, kaže se u knjizi Cooperation Under Anarchy. „Svaka sila je smatrala da njena bezbednost zavisi od bezbednosti njenih saveznika i zato su osećale obavezu da im priteknu u pomoć, čak i ako bi ti saveznici sami izazvali napad.“

Još jednu opasnost predstavljao je nemački Šlifenov plan, nazvan po bivšem načelniku nemačkog generalštaba, generalu Alfredu fon Šlifenu. Taj plan je predviđao da se Nemačka bori na dva fronta, protiv Francuske i Rusije. Najpre je trebalo izvršiti brzu ofanzivu s ciljem da se Francuska potuče za nekoliko nedelja, dok Rusija polako mobiliše svoje trupe. Zatim bi usledio napad na Rusiju. „Kada je [Šlifenov] plan počeo da se sprovodi u delo, sistem vojnih saveza je skoro neminovno vodio do rata koji će zahvatiti celu Evropu“, kaže se u delu World Book Encyclopedia.

Kreće lavina

Iako zvaničnom istragom nije pronađen nikakav dokaz da je srpska vlada odgovorna za atentat na nadvojvodu, Austrija je bila odlučna da jednom za svagda stane na put nastojanjima Slovena da se ujedine. Želela je da „Srbija dobije svoju lekciju“, kaže istoričar Džon Roberts.

Pokušavajući da ublaži zategnute odnose, Nikola Hartvig — ruski ambasador u srpskoj prestonici — radio je na kompromisnom rešenju. Ali dobio je srčani udar i preminuo tokom sastanka s austrijskim izaslanicima. Na kraju je Austrija 23. jula poslala Srbiji spisak zahteva koji su sačinjavali ultimatum. Pošto Srbija nije mogla da ispuni sve zahteve, Austrija je odmah prekinula diplomatske odnose s njom. U tom ključnom momentu, diplomatija je potpuno zakazala.

Pa ipak, bilo je još nekih pokušaja da se spreči rat. Na primer, Velika Britanija je predložila sazivanje međunarodne konferencije, a nemački car je pokušavao da ubedi ruskog cara da ne mobiliše svoje trupe. Ali, događaji su izmakli kontroli. „Državnici, generali i čitavi narodi bili su potpuno zatečeni ogromnim razmerama događaja koji su bili pokrenuti“, stoji u knjizi The Enterprise of War.

Ohrabren nemačkom podrškom, austrijski car je 28. jula objavio rat Srbiji. Rusija je stala na stranu Srbije i pokušala da zaustavi Austriju tako što je mobilisala milion vojnika i rasporedila ih duž austrijske granice. Pošto je time oslabljena ruska granica s Nemačkom, ruski car je nerado naredio opštu mobilizaciju.

Ruski car je pokušavao da uveri nemačkog vladara da nema nameru da napadne Nemačku. Međutim, ruska mobilizacija je izazvala brzu reakciju Nemačke koja je 31. jula započela sa sprovođenjem Šlifenovog plana, objavljujući rat Rusiji 1. avgusta a Francuskoj dva dana kasnije. Pošto su nemački planovi uključivali prolazak kroz Belgiju, Velika Britanija je upozorila Nemačku da će joj objaviti rat ukoliko naruši neutralnost Belgije. Uprkos tome, nemačke trupe su ušle u Belgiju 4. avgusta. Kocka je bila bačena.

„Najveća diplomatska katastrofa savremenog doba“

„Britanska objava rata stavila je završni pečat na najveću diplomatsku katastrofu savremenog doba“, napisao je istoričar Norman Dejvis. Drugi istoričar, Edmond Tejlor, napisao je da je nakon austrijske objave rata 28. jula, „nastala prava zbrka koja je u znatnoj meri doprinela širenju sukoba. Previše toga se previše brzo dogodilo na toliko mnogo mesta... Ni najoštroumniji ni najažurniji ljudi nisu više mogli da se izbore s bujicom informacija koje su neprestano pristizale sa svih strana“.

Više od 13 miliona vojnika i civila izgubilo je život zbog te katastrofalne „zbrke“. Pozitivno gledište o budućnosti i prirodi čoveka takođe je pretrpelo smrtni udarac dok su takozvani civilizovani ljudi, naoružani ogromnom količinom novog, moćnog oružja, ubijali jedni druge u do tada neviđenim razmerama. Svet više nikada neće biti isti. (Videti okvir  „Svetski rat — obeležje vremena?“)

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 20. strani]

SVETSKI RAT — OBELEŽJE VREMENA?

  Biblija je prorekla da će ratovi biti deo znaka koji će obeležiti poslednje dane ovog zlog poretka (Matej 24:3, 7; Otkrivenje 6:4). Ispunjenje tog znaka u naše vreme pokazuje da će Božje Kraljevstvo vrlo brzo preuzeti potpunu vlast nad zemljom (Danilo 2:44; Matej 6:9, 10).

Pored toga, Božje Kraljevstvo će ukloniti nevidljive sile koje utiču na svetska zbivanja, naime zle duhove koje predvodi Satana Đavo. „Ceo svet je u vlasti Zloga“, stoji u 1. Jovanovoj 5:19. Satanin zlobni uticaj je doprineo mnogim ljudskim patnjama, što bez sumnje uključuje i strašne događaje koji su vodili do Prvog svetskog rata (Otkrivenje 12:9-12). *

[Fusnota]

[Izvor]

U.S. National Archives photo

[Slika na 19. strani]

Ubistvo nadvojvode Ferdinanda

[Izvor]

© Mary Evans Picture Library