Oni su uspeli — prvi deo

Kao što smo već videli u ovom posebnom izdanju, uspešne porodice nisu pošteđene problema. To nas uopšte ne iznenađuje jer živimo u ’naročito teškim vremenima‘, kako ih Biblija opisuje (2. Timoteju 3:1). Manji ili veći problemi neizbežni su u svakoj porodici.

Međutim, zadržimo na umu da uspeh ne zavisi od takozvanih idealnih uslova. Zapravo, Isus je rekao: „Srećni su oni koji su svesni svojih duhovnih potreba“ (Matej 5:3). Porodice koje zadovoljavaju duhovne potrebe tako što primenjuju biblijska načela pronašle su tajnu uspeha — i to uprkos nepovoljnim okolnostima. Osmotrimo neke primere.

Brinuti o hendikepiranom detetu. Biblija stavlja veliki naglasak na brigu o članovima porodice, uključujući i one s posebnim potrebama. U njoj stoji: „Ako se neko ne brine za svoje, a naročito za svoje ukućane, odrekao se vere i gori je od nevernika“ (1. Timoteju 5:8).

Na 15. strani pročitajte o tome kako Viktor i njegova supruga iz Južnoafričke Republike brinu o svom hendikepiranom sinu više od četiri decenije.

Živeti kao usvojeno dete. Biblijska načela mogu pomoći osobi da stekne uravnoteženo gledište o ličnoj vrednosti — čak i ako su je napustili njeni biološki roditelji. Štaviše, Biblija kaže da je Jehova Bog „pomoćnik“ siročetu (Psalam 10:14).

Na 16. strani pročitajte: Kenjata, mlada žena iz Sjedinjenih Država, priča kako je naučila da se bori sa osećanjima koja je pogađaju zbog toga što nije upoznala svoje prave roditelje.

Suočiti se sa smrću roditelja. Smrt oca ili majke može ostaviti emocionalne ožiljke koji teško zaceljuju. Biblija i u tome može pomoći. Njen Autor, Jehova, opisan je kao „Bog svake utehe“ (2. Korinćanima 1:3).

Na 17. strani nalazi se priča o Andželi, mladoj ženi iz Australije, koja objašnjava kako joj je blizak odnos s Bogom pomogao da se izbori s bolnim gubitkom.

Sve porodice se suočavaju s nekim poteškoćama. Kao što će priče na narednim stranama pokazati, oni koji primenjuju biblijska načela otkrili su tajnu kako da uspešno savladaju izazove.

 [Okvir/Slike na 15. strani]

Brinuti o hendikepiranom detetu

Ispričao Viktor Mejns, Južnoafrička Republika

„Endru još ni dan-danas ne može sam da se obuče, okupa, a ponekad čak ni da jede. Sada ima 44 godine.“

POSUMNJALI smo da nešto nije u redu kada Endru sa godinu dana nije prohodao. Zatim je, negde u to vreme, imao iznenadni napad. Brzo smo ga odveli u bolnicu, gde smo saznali da boluje od epilepsije. Ali to nije bilo sve. Daljnja ispitivanja pokazala su da je Endru i mentalno bolestan.

Nakon što smo isprobali različite terapije, napokon smo uspeli da Endruovu bolest držimo pod kontrolom. Neko vreme je morao da uzima četiri leka tri puta na dan. Naravno, lekovi nisu mogli poboljšati njegovo mentalno stanje. Čak i sada sa 44 godine, Endru je na nivou deteta od pet-šest godina.

Lekari su nas posavetovali da ga smestimo u dom, ali mi smo odlučili da to ne učinimo. Mogli smo da udovoljimo njegovim potrebama, tako da smo rešili da brinemo o njemu kod kuće uprkos neizbežnim izazovima koje to donosi.

Tako smo podelili odgovornosti među članovima porodice. Naša druga deca, dve ćerke i sin, bili su od velike pomoći, zbog čega sam im neizmerno zahvalan! Takođe kao Jehovini svedoci imamo divnu podršku članova skupštine. Ponekad nam pripreme obrok ili čak pripaze na Endrua dok mi propovedamo ili obavljamo druge poslove.

Uvek su nam duboko u srcu bile reči iz Isaije 33:24, koje govore o Božjem obećanju da jednog dana „niko od stanovnika neće reći: ’Bolestan sam.‘“ Čvrsto verujemo da će Bog ostvariti svoju nameru i stvoriti novi svet u kom neće biti bolesti (2. Petrova 3:13). Zato jedva čekamo dan kada će Endru biti zdrav. U međuvremenu, uzdamo se u Isusove reči da će naše potrebe biti zbrinute ako Božje Kraljevstvo stavimo na prvo mesto u životu (Matej 6:33). Iz ličnog iskustva smo se uverili u to. Nikada nam ništa nije nedostajalo.

Svakako, nisu svi u mogućnosti da kod kuće brinu o bolesnom članu porodice. Onima koji to čine pre svega bih preporučio da se usrdno i redovno mole (1. Petrova 5:6, 7). Kao drugo, s puno ljubavi i nežnosti brinite o svom detetu i nikad nemojte potceniti njegovu sposobnost da zavoli Jehovu Boga (Efešanima 6:4). Kao treće, neka svi članovi porodice učestvuju u brizi i dozvolite im da vam pomognu. Četvrto, ne zaboravite da je vaš dom mesto gde će vaše dete dobiti najviše ljubavi. Naravno, nemaju svi iste okolnosti. Što se nas tiče, nikada nismo zažalili što smo o našem sinu brinuli kod kuće. Za mene, on je najdraže dete — najdraži čovek koga znam.

 [Okvir/Slike na 16. strani]

Živeti kao usvojeno dete

Ispričala Kenjata Jang, Sjedinjene Države

„Ako si pastorak, imaš biološku vezu s jednim roditeljem. Ali ja kao usvojeno dete to nemam. Ne znam čak ni na koga ličim.“

UOPŠTE ne znam ko mi je otac, a svoju pravu majku nikada nisam upoznala. Dok je bila trudna sa mnom, koristila je alkohol i drogu. Čim sam se rodila, data sam pod starateljstvo i bila sam u nekoliko hraniteljskih porodica pre nego što sam usvojena s nepune dve godine.

Moj poočim kaže da je jednostavno morao da me usvoji kada mu je socijalna radnica pokazala moju sliku. Moja nova majka odmah mi se svidela. Rekla sam joj da je ona moja mama i da želim da idem kući s njom.

Međutim, sećam se da sam se kao dete plašila da ću uraditi nešto loše i da će me roditelji vratiti nazad. Mislila sam da ne smem da budem neraspoložena ni da se razbolim kao druga deca. Čak sam jako pazila da se ne prehladim! Roditelji su me stalno uveravali da me vole i da me neće napustiti.

Čak i sada kao odrasla osoba, ponekad se borim sa osećanjem da nisam jednako vredna kao oni koje su odgajili njihovi roditelji. Taman kad nekako uspem da se pomirim sa svim tim, neko dođe i kaže mi: „Treba da budeš veoma zahvalna što imaš divne roditelje koji su hteli da te usvoje!“ Ja jesam zahvalna, ali zbog takvih komentara se osećam kao da mi nešto fali i da je potreban poseban trud da bi me neko zavoleo.

Teško mi je da prihvatim činjenicu da verovatno nikada neću saznati ko mi je pravi otac. Ponekad me boli što moja majka nije sredila svoj život kako bi mogla da me zadrži, kao da ja nisam bila vredna tog truda. A ponekad, opet, osećam sažaljenje prema njoj. Često razmišljam da ću joj, ako je ikada sretnem, reći da sam uspela u životu i da ne treba da se oseća loše zbog toga što me je ostavila.

Roditelji koji su me usvojili su Jehovini svedoci i jedan od najboljih darova koji su mi dali jeste što su me poučili o Bibliji. Uvek iznova me teše reči iz Psalma 27:10: „Ako me i otac i majka ostave, Jehova će me prihvatiti.“ To je u mom slučaju zaista tako. A postoje i neke dobre strane toga što sam usvojena. Na primer, fasciniraju me ljudi — njihovo poreklo i životne priče — verovatno zato što ne znam svoje pravo poreklo. Volim ljude, a to je zaista važno u hrišćanskoj službi. Zbog toga što sam Jehovin svedok i razgovaram s drugima o Bibliji, imam dostojanstvo i svrhu života. Kada sam potištena, idem i pomažem drugima. Kad poučavam ljude o Bibliji, veoma lako se zbližim s njima — svako ima neku zanimljivu priču.

 [Okvir/Slike na 17. strani]

Suočiti se sa smrću roditelja

Ispričala Andžela Ratgers, Australija

„Kada mi je otac umro, osećala sam se kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama. Jedina osoba koja je znala sve i koja je mogla da reši svaki moj problem više nije bila tu.“

MOJ otac je preminuo pre deset godina, kada sam bila tinejdžerka. Šest meseci ranije, imao je operaciju i dok je još bio u šok-sobi, lekar nam je rekao da se više ništa ne može učiniti. Mama je očajnički želela da zna nešto više, brat se onesvestio a ja sam osećala kao da se nalazim u emocionalnom vrtlogu iz kog ne mogu pobeći. Nakon šest meseci, tata je umro.

Jedno vreme su se u meni sukobljavala različita osećanja. Želela sam da moji prijatelji razumeju kroz šta prolazim, ali nisam htela da me sažaljevaju. Zato sam se trudila da prikrijem svoje emocije. Mislila sam da će, ako se opustim i uživam u njihovom društvu, izgledati kao da je moj život opet normalan, što nije bilo tačno. Pitam se kako je tada bilo mojim prijateljima.

Da li me muči osećaj krivice zbog tatine smrti? I te kako! Volela bih da sam mu češće govorila da ga volim. Volela bih da sam ga češće zagrlila i provodila više vremena s njim. Ma koliko da sebi govorim: ’On ne bi želeo da tako razmišljaš‘, i dalje me muče te misli.

Pošto sam Jehovin svedok, veliku utehu mi pruža biblijska nada u uskrsenje (Jovan 5:28, 29). Pokušavam da zamislim da je tata otišao na dalek put i da će se jednog dana vratiti, samo što se još ne zna tačno kad. Čudno, kada su mi ljudi govorili: „Tvoj tata će uskrsnuti“, to me u početku nije tešilo. Mislila sam: ’Želim da se moj tata sada vrati!‘ Ali poređenje o dalekom putu mi je pomoglo. Ono ukazuje na uskrsenje, dok mi istovremeno pomaže da sada živim s gubitkom.

Suhrišćani su mi bili ogromna podrška. Posebno mi je značilo kada mi je jedna osoba rekla da neprestano misli na mene i moju porodicu, ali joj je neprijatno da priča o smrti mog oca. Često sam razmišljala o tim rečima. To mi je pomagalo onih dana kada drugi nisu ništa govorili, jer sam znala da misle na nas iako ništa ne kažu. To mi je mnogo značilo!

Četiri meseca nakon tatine smrti, mama je počela više da učestvuje u službi i ja sam videla kako joj to pričinjava veliku radost. Zato sam joj se pridružila u tome. Neverovatno je koliko mi pomaganje drugima olakšava da se borim sa svojom tugom. To jača moju veru u Jehovinu Reč i njegova obećanja i pomaže mi da ne budem usredsređena samo na svoju tugu.