Da li je moguće voleti svoje neprijatelje?
Gledište Biblije
Da li je moguće voleti svoje neprijatelje?
„Ja vam kažem,“ rekao je Isus Hrist, „volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone, da biste bili sinovi svog Oca koji je na nebesima, jer on daje da njegovo sunce izlazi i zlima i dobrima i da kiša pada i pravednima i nepravednima“ (Matej 5:44, 45).
DA LI mislite da religija podstiče na ljubav i mir ili na mržnju i nasilje? Danas mnogi smatraju da je u pitanju ovo drugo, naročito kada se religija meša s politikom ili s etničkom i nacionalnom pripadnošću. Pa ipak, kao što se vidi iz Isusovih reči, oni koji su pravi ’Božji sinovi‘ pokazuju ljubav poput njegove — čak i prema neprijateljima.
Jedan drugi Božji sluga je rekao: „Ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga, ako je žedan, daj mu da pije... Ne daj da te zlo nadvlada, nego nadvladavaj zlo dobrim“ (Rimljanima 12:20, 21). Ali da li se može pokazivati takva ljubav u ovom razjedinjenom svetu? Jehovini svedoci tvrde da je to zaista moguće! Osmotrimo primer Isusa i njegovih prvih sledbenika.
Oni su voleli svoje neprijatelje
Isus je poučavao ljude istini o Bogu i mnogi su ga rado slušali. Međutim, drugi su se okrenuli protiv njega a neki su to činili iz neznanja (Jovan 7:12, 13; Dela apostolska 2:36-38; 3:15, 17). Uprkos tome, Isus je svoju poruku koja spasava živote nastavio da prenosi svima, pa čak i protivnicima (Marko 12:13-34). Zašto je to činio? Znao je da će se neki možda promeniti, prihvatiti ga kao Mesiju i uskladiti svoj život sa istinom iz Božje Reči (Jovan 7:1, 37-46; 17:17).
Čak i u noći kada su ga naoružani protivnici nepravedno uhapsili, Isus je pokazao ljubav prema svojim neprijateljima. Štaviše, iscelio je jednog od onih koji su došli da ga uhapse pošto ga je apostol Petar povredio mačem. Tom prilikom, Isus je izneo jedno važno načelo Matej 26:48-52; Jovan 18:10, 11). Oko 30 godina kasnije, Petar je napisao: „Hrist [je] propatio za vas i ostavio vam primer kako da u svemu idete njegovim stopama... Kada je patio, nije pretio, nego se prepustio [Bogu]“ (1. Petrova 2:21, 23). Jasno je da je Petar naučio da pravi Hristovi sledbenici treba da se vode ljubavlju a ne željom za osvetom (Matej 5:9).
kojim se i dan-danas vode njegovi pravi sledbenici. On je rekao: „Svi koji se mača hvataju od mača će i poginuti“ (Oni koji ’u svemu idu Hristovim stopama‘ pokazuju istu takvu ljubav i miroljubivost. U 2. Timoteju 2:24 se kaže: „Gospodov rob ne sme da se svađa, nego treba da bude blag prema svima... da se obuzdava kad trpi zlo.“ Takve osobine biće očigledne u životu jednog hrišćanina koji teži za mirom.
’Hristovi poslanici‘ su mirotvorci
Apostol Pavle je suhrišćanima napisao: „Mi smo dakle poslanici koji zastupaju Hrista... Kao Hristovi zastupnici molimo: ’Pomirite se s Bogom‘“ (2. Korinćanima 5:20). Ambasadori se ne mešaju u politička i vojna zbivanja zemalja u koje su poslati. Umesto toga, oni ostaju neutralni. Njihov zadatak je da predstavljaju i zastupaju vladu svoje zemlje.
Isto je i s Hristovim poslanicima. Oni prihvataju Isusa kao Kralja i zastupaju njegovo nebesko Kraljevstvo tako što miroljubivo objavljuju dobru vest (Matej 24:14; Jovan 18:36). Zato je Pavle hrišćanima svog vremena napisao: ’Ne vodimo rat po telu. Jer oružje našeg ratovanja nije telesno, nego ima veliku snagu od Boga za rušenje pogrešnih razmišljanja i svake oholosti koja se podiže protiv poznavanja Boga‘ (2. Korinćanima 10:3-5; Efešanima 6:13-20).
Kada je Pavle napisao te reči, hrišćani su bili progonjeni u mnogim zemljama. Naravno, mogli su da se osvete. Međutim, oni su i dalje pokazivali ljubav prema svojim neprijateljima i nastavili da prenose poruku mira svima koji će slušati. Encyclopedia of Religion and War navodi: „Prvi Isusovi sledbenici odbijali su da učestvuju u ratu i služe vojsku“ smatrajući da je takvo postupanje „nespojivo sa Isusovom etikom ljubavi i zapovešću da vole svoje neprijatelje.“ *
Kao i rani hrišćani, Jehovini svedoci priznaju Isusa za svog kralja. Takođe ga prihvataju kao Kralja Božjeg Kraljevstva — nebeske vlasti koja će uskoro doneti trajni mir i sigurnost na zemlji (Danilo 2:44; Matej 6:9, 10). Zbog toga oni poput poslanika objavljuju izvanredne odlike tog Kraljevstva. U isto vreme se trude da budu uzorni građani, plaćaju poreze i poslušni su zakonu sve dok se on ne kosi s Božjim zakonom (Dela apostolska 5:29; Rimljanima 13:1, 7).
Nažalost, kao i prvi hrišćani, Svedoci su ponekad pogrešno shvaćeni, oklevetani i progonjeni. Pa ipak, nikada ne vraćaju zlo za zlo. Umesto toga, trude se da budu „u miru sa svim ljudima“ i nadaju se da će se neki protivnici ’pomiriti s Bogom‘ i steći nadu u večni život * (Rimljanima 12:18; Jovan 17:3).
[Fusnote]
^ „Hrišćanski pisci pre Konstantina [rimskog cara od 306. do 337. n. e.] jednoglasno su osudili ubijanje u ratu“, stoji u delu Encyclopedia of Religion and War. Do promene u stavu došlo je kada je počelo da se širi otpadništvo prorečeno u Bibliji (Dela apostolska 20:29, 30; 1. Timoteju 4:1).
^ Kao i hrišćani iz prvog veka, Jehovini svedoci zakonskim putem brane svoju versku slobodu kada je to potrebno (Dela apostolska 25:11; Filipljanima 1:7).
DA LI STE SE PITALI?
◼ Kako hrišćani treba da gledaju na svoje neprijatelje? (Matej 5:43-45; Rimljanima 12:20, 21)
◼ Kako je Isus reagovao kada je bio progonjen? (1. Petrova 2:21, 23)
◼ Zašto prvi hrišćani nisu učestvovali u ratu? (2. Korinćanima 5:20; 10:3-5)