Zlatno doba kraljice Elizabete I — legenda ili istorija?

BILA je živa legenda. Književnici, pesnici, pisci pozorišnih komada i savremeni režiseri sačuvali su njenu slavu od zaborava. Poslednjih godina izdato je mnogo knjiga i održano mnogo izložbi o njoj. U jednoj međunarodnoj anketi, svrstana je među deset najvećih Britanaca. To je engleska kraljica Elizabeta I.

Zašto je ova vladarka, u svoje vreme poznata kao „kraljica devica“ i „dobra kraljica Bes“, vekovima zaokupljala pažnju javnosti? Da li je njena vladavina zaista bila zlatno doba?

Naslednica mnogih problema

Elizabeta Tjudor se rodila 1533, na veliko razočaranje svog oca kralja Henrija VIII, koji je očajnički želeo muškog naslednika. Njena majka, Ana Bolen, Henrijeva druga žena, nije uspela da mu rodi sina. Na osnovu lažnih optužbi, kako su mnogi smatrali, naložio je da joj se odrubi glava. Elizabeta je tada imala samo dve godine.

Henri je do tada raskinuo sve veze s rimskim papom i proglasio sebe poglavarem Anglikanske crkve. Nakon njegove smrti 1547, religiozni savetnici njegovog mladog sina Edvarda VI nameravali su da Englesku učine protestantskom zemljom. Edvard je umro nakon samo šest godina vladanja, a narod se opet priklonio rimokatoličkoj crkvi pod kratkom i krvavom vladavinom Elizabetine polusestre, Marije I. * U vreme kada je 25-godišnja Elizabeta preuzela vlast 1558, Engleska ne samo što je bila razdeljena zbog verskih sukoba već je bila i pred bankrotom. Izgubila je i poslednje delove francuske teritorije koji su bili pod njenom kontrolom, a Španija je bila ozbiljna pretnja.

Elizabeta je započela svoju vladavinu okruživši se sposobnim savetnicima, od kojih su neki ostali uz nju tokom većeg dela njenog 44-godišnjeg kraljevanja. Prvi problem s kojim se uhvatila u koštac bila je religija. Kao što beleži Nacionalni pomorski muzej, odlučila je da „obnovi reformaciju i utemelji Anglikansku crkvu koja ne bi bila ni katolička ni ekstremno protestantska“. Na čelu crkve bila je Elizabeta, ali ne kao poglavar već kao vrhovni upravitelj, kako bi umirila one koji nisu mogli prihvatiti ženu kao poglavara crkve. Zatim je parlament doneo Zakon o jednakosti kojim su utemeljena verovanja i običaji Anglikanske crkve, iako su zadržani neki katolički obredi. Naravno, ova „zlatna sredina“ nije bila po volji većini katolika, kao ni strožoj struji protestanata, takozvanim puritancima.

Postojao je još jedan problem koji je mučio Elizabetu. Kako zadobiti odanost i poštovanje naroda koji se još uvek oporavljao od katastrofalne vladavine Marije I? Odlučila je da svoj pol iskoristi kao  prednost. Istoričar Kristofer Hejg objašnjava: „Na svom prestolu Elizabeta je bila kraljica devica, za crkvu je bila majka, za plemstvo rođaka, za svoje savetnike zahtevna žena, a za udvarače zavodnica.“ Njena tajna je bila u tome da stalno uverava narod u svoju posebnu ljubav prema njemu. Zauzvrat, i narod je voleo nju ili je bar verovao da je voli budući da ga je ona u to uveravala.

Parlament je želeo da se Elizabeta uda i dobije protestantskog naslednika. Nastupili su prvo jedan a zatim i ostali prosci. Elizabeta se pretvarala da je zainteresovana i mesecima, ponekad godinama, odugovlačila bračne pregovore a zatim bi odbila prosidbu kada je politička situacija bila najpogodnija za to.

Pošto je Elizabeta sledila „umerenu“ struju u religiji, postala je meta zavera. Iz zasede je vrebala njena rođaka, katolikinja Marija Stjuart, koju je katolička Evropa smatrala zakonskim naslednikom Marije I. Ta pretnja je postala još veća 1568. kada je Marija bila prisiljena da napusti škotski presto i pobegne u Englesku. Iako je bila u kućnom pritvoru, ubrzo je postala središte katoličkih zavera protiv protestantske kraljice, ali je Elizabeta uporno odbijala da je osudi na smrt. Godine 1570, papa Pije V je izdao papsku bulu kojom je ekskomunicirao Elizabetu i podanike razrešio poslušnosti. Sledeći papa, Grgur XIII, išao je još dalje, objavivši da ne bi bio greh napasti Englesku i svrgnuti kraljicu. Situacija je dostigla vrhunac kada je otkriveno da Entoni Bebington planira da ubije Elizabetu i da je Marija umešana u zaveru. Elizabeta je na kraju bila prisiljena da donese odluku i pod pritiskom parlamenta složila se da Marija bude pogubljena 1587. To je razbesnelo katoličku Evropu, a posebno španskog kralja Filipa II.

Smela strategija španskog kralja

Filip, najmoćniji evropski vladar u to vreme, pokušao je da povrati katolicizam u Engleskoj ponudivši brak Elizabeti kada je postala kraljica, ali je ona odbila njegovu ponudu. Godinama su engleski pirati pljačkali španske brodove i luke i prkosili njihovoj kolonijalnoj prevlasti. Još veća uvreda bila je Elizabetina podrška Holandiji u borbi za nezavisnost od Španije. Marijino pogubljenje bila je kap koja je prelila čašu. Na podsticaj pape, Filip je planirao da upotrebi špansku armadu, ogromnu flotu od preko 130 brodova, koja bi isplovila prema Holandiji, preuzela brojnu kopnenu vojsku i zatim prešla Lamanš i napala Englesku. Pre nego što je flota bila spremna za pokret, engleski špijuni su razotkrili zaveru. Elizabeta je u špansku luku Kadis poslala 30 brodova pod vođstvom ser Fransisa Drejka, koji su uništili nekoliko zaplenjenih brodova i odložili napad armade na godinu dana.

Kada je armada konačno isplovila 1588, engleska ratna mornarica je bila spremna da je dočeka. Iako zasuta paljbom, španska  flota je prošla kroz Lamanš bez većih gubitaka i usidrila se u francuskoj luci Kale. Sledeće noći Englezi su poslali osam zapaljenih brodova sa eksplozivom. * U panici, španska flota se rasula i nakon žestoke borbe, jugozapadni vetar je oduvao brodove od engleske obale ka severu prema Škotskoj. Oluje oko Škotske i zapadne obale Irske potopile su polovinu španskih brodova, dok je ostatak flote mukotrpno doplovio do Španije.

Počinje „zlatno doba“

Na početku Elizabetine vladavine, Engleska nije posedovala nijednu prekomorsku teritoriju. Za razliku od njih, Španija je prikupila veliko bogatstvo sa ogromnih područja koja je osvojila u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi. Engleska je želela udeo. Stoga su neustrašivi avanturisti zaplovili preko okeana u potrazi za slavom, bogatstvom i novim trgovačkim putevima do Kine i Dalekog istoka. Ser Fransis Drejk je bio prvi kapetan koji je svojim brodom zaplovio oko sveta, pljačkajući španske brodove na putu do zapadne obale Južne i Severne Amerike. Prkoseći španskoj prevlasti nad Novim svetom, ser Volter Rali je poslao ekspediciju s ciljem da osnuje koloniju na istočnoj obali Severne Amerike. Teritoriju koju je prisvojio nazvao je Virdžinija u čast engleske kraljice device (od engleske reči virgin što znači devica). Iako su ti prvi pokušaji kolonizacije propali, oni su probudili interes Engleske za buduće poduhvate. Kada je poražena španska „Nepobediva armada“, Engleska se osmelila kao pomorska sila i Elizabeta je podržala nove trgovačke poduhvate na drugoj strani sveta u jugoistočnoj Aziji. Svetska scena je bila spremna za osnivanje Britanskog carstva koje će jednog dana obuhvatati gotovo ceo svet. *

U samoj Engleskoj favorizovalo se obrazovanje. Osnovane su nove škole čime su većem broju učenika otvorena vrata u svet književnosti. Žeđ za književnim delima udružena s napretkom u štamparstvu dovela je do kulturne revolucije. To je bilo doba Vilijama Šekspira i drugih velikih pisaca. Publika je pohrlila u novoosnovana pozorišta kako bi uživala u predstavama. Pesnici su pisali izražajne sonete, a kompozitori stvarali novu muziku. Vešti umetnici su slikali izuzetne minijature sa kraljicom i dvoranima. U crkvama i domovima koristili su se novi biblijski prevodi. Ali zlatno doba nije dugo potrajalo.

Zlatno doba gubi svoj sjaj

Poslednje godine Elizabetine vladavine bile su pune problema. Budući da je nadživela svoje poverljive savetnike, te privilegije je poverila nekolicini izabranih, čime je izazvala oštro rivalstvo na dvoru i čak jednu neuspelu pobunu. Njeno  kraljevstvo je ponovo bilo religiozno razdeljeno. Katolici su odbijali da prisustvuju crkvenoj službi protestanata i zbog toga bili žestoko progonjeni. Do kraja njene vladavine, pogubljeno je oko 200 sveštenika i laika. Puritanci su takođe bili zatvarani i ubijani. U Irskoj je izbila pobuna protiv engleske vlasti, a rat sa Španijom se nastavio. Četiri uzastopne slabe žetve dovele su do nezaposlenosti i prosjaštva, a ljudi su se bunili zbog visokih cena hrane. Elizabeta je nadživela svoju popularnost. Engleska više nije volela svoju kraljicu devicu.

Elizabeta je s vremenom izgubila volju za životom i kao poslednji vladar iz porodice Tjudor umrla je 24. marta 1603. Narod je bio zapanjen kada je čuo tu vest, ali je već iste večeri slavio novog vladara uz logorske vatre i ulične proslave. Konačno su imali kralja — protestanta Džejmsa VI iz Škotske, sina Marije Stjuart. U ulozi engleskog kralja, kao Džejms I, uspeo je ono što Elizabeta nije — udružio je dva kraljevstva pod vlast jednog vladara. Međutim, početni optimizam ubrzo se pretvorio u razočaranje i narod je počeo da žudi za vremenom svoje dobre kraljice Bes.

Da li je to zaista bilo zlatno doba?

Rani istoričari su se pohvalno izražavali o Elizabeti. Nekoliko godina nakon njene smrti, Vilijam Kemden opisao je njenu vladavinu kao zlatno doba napretka tokom kog je kraljica podstakla narod na velika dostignuća. Vekovima niko nije osporio takvo gledište. Njena slava je bila još veća krajem XIX veka, kada joj je pripisana zasluga za rođenje Britanskog carstva koje je u to vreme obuhvatalo četvrtinu sveta.

Neki savremeni istoričari ne vide Elizabetinu vladavinu tim očima. U delu The Oxford Illustrated History of Britain navodi se: „Elizabeta je posle smrti stekla slavu koja daleko nadmašuje njene zasluge. Jasno je da su nas njena propaganda... dugovečnost, podudarnost sa Šekspirovim vremenom i srećne okolnosti prilikom poraza armade navele da se pridružimo glasnim hvalama i zanemarimo jednostavnu činjenicu da je ona neprimetno dozvolila da Engleska postane neobuzdana zemlja.“ Ranije citirani istoričar Hejg objašnjava zašto su neki istoričari imali takvo mišljenje: „Godine 1603, dok su oči javnosti s velikim očekivanjima bile uprte u kralja iz porodice Stjuart, Elizabeta je izgledala kao luda starica. Do 1630, kada su se vladari iz porodice Stjuart pokazali kao promašaj, ona je postala uzor svih kraljevskih vrlina.“

Nema sumnje da je Elizabeta bila izuzetna žena u svetu muškaraca. Inteligentna i odlučna, isticala se u javnim odnosima uz pomoć svojih ministara, koji su iz pozadine vešto brinuli o njenim govorima, pojavljivanjima u javnosti, odori i portretima kako bi veličali kraljevski imidž i legendarno zlatno doba.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 22. strani]

„Elizabeta je posle smrti stekla slavu koja daleko nadmašuje njene zasluge“

[Okvir/Slika na 22. strani]

 DŽON DI I BRITANSKO CARSTVO

Elizabeta je Džona Dija (1527-1608/9) nazvala svojim filozofom. Ovaj cenjeni matematičar, geograf i astronom takođe je bio veoma zainteresovan za astrologiju i okultizam. Savetovao je kraljicu koji bi dan bio najpogodniji za njeno krunisanje i bavio se svojim veštinama na njenom dvoru. Zaslužan za popularizovanje izraza „Britansko carstvo“, ohrabrivao je Elizabetu da sebe smatra vladarkom budućeg carstva koje će stvoriti kontrolom nad okeanima i kolonizacijom novih zemalja. Stoga je istraživače poučavao navigaciji, posebno u njihovoj potrazi za severoistočnim i severozapadnim putevima do Orijenta, i podržavao planove za kolonizaciju severnoameričkog kontinenta.

[Izvor]

Photograph taken by courtesy of the British Museum

[Slike na stranama 20, 21]

A. Engleski zapaljeni brodovi poslati na špansku armadu B. Ser Fransis Drejk V. Kraljica Elizabeta G. Pozorište Glob D. Vilijam Šekspir

[Izvori]

A: From the book The History of Protestantism (Vol. III); B: ORONOZ; V: From the book Heroes of the Reformation; G: From the book The Comprehensive History of England (Vol. II); D: Encyclopædia Britannica/11th Edition (1911)

[Izvor slike na 19. strani]

© The Bridgeman Art Library International