Šta me je privuklo Jehovinim svedocima?

Ispričao Tomas Orosko

Kad sam prvi put došao na sastanak Jehovinih svedoka u njihovu Dvoranu Kraljevstva jedan dečak je imao govor. Bio je tek nešto viši od pulta, ali njegovo držanje i veština izlaganja bili su izuzetni. To me je zaista oduševilo.

PRIMETIO sam da ga je publika pomno pratila. Pošto sam bio vojni ataše Bolivije u Sjedinjenim Državama, viceadmiral i lični pomoćnik predsednika, navikao sam da mi se ukazuje čast i poštovanje. Ali to što je ovom detetu ukazano takvo poštovanje podstaklo me je da se preispitam što se tiče mojih ciljeva u životu.

Otac mi je poginuo 1934. godine u takozvanom ratu za Čako koji se vodio između Paragvaja i Bolivije. Ubrzo posle toga poslali su me u jedan internat koji je vodila Katolička crkva. Godinama sam svaki dan išao na bogosluženja gde smo pevali crkvene pesme, učili veronauku i ponavljali molitve koje smo napamet naučili. Čak sam bio ministrant i pevao sam u horu. Ali nikad nisam čitao Bibliju. U stvari nisam je nikad ni video.

Voleo sam verske praznike jer su ličili na zabave i prijala mi je promena u odnosu na svakodnevicu. Ali sveštenici i drugi veroučitelji bili su veoma strogi. Prosto su mi bili odbojni. Nisam želeo da se nešto više bavim religijom.

Vojska me je privlačila

Jednog prijatnog sunčanog dana u moj rodni grad Tarihu došla su dva elegantna mlada oficira. Tu su došli na odsustvo iz La Paza, glavnog grada Bolivije. Šetali su glavnim trgom lagano i dostojanstveno. Njihov otmen i uredan izgled je ostavio snažan utisak na mene. Nosili su zelenu uniformu i šapku sa štitom koji se presijavao na suncu. Mislio sam da je njihov život uzbudljiv i častan.

Kad sam imao 16 godina, 1949, primljen sam na vojnu akademiju. Moj stariji brat je zajedno sa mnom čekao u dugačkom redu ispred kasarne. Predstavio me je poručniku i rekao mu da dobro brine o meni. Onda me  je pohvalio. Kad je otišao, izražena mi je dobrodošlica uobičajena za nove regrute. Poručnik me je srušio na zemlju i rekao: „Videćemo mi ko će koga ovde da hvali!“ To je bio početak vojničke discipline i zastrašivanja. Ali ja sam bio izdržljiv i samo je moj ponos bio povređen.

S vremenom sam naučio kako se ratuje i stekao ugled kao oficir. Ali iz iskustva sam naučio da uglađena spoljašnjost vojnih lica može da zavara.

Napredovanje u karijeri

Na početku karijere bio sam na obuci u posadi teške krstarice argentinske mornarice General Belgrano, koja je mogla imati i više od hiljadu članova posade. Pre Drugog svetskog rata ona je pripadala Sjedinjenim Državama i zvala se Feniks. Taj brod je 1941. godine izdržao napad Japanaca na Perl Harbor, na Havajima.

S vremenom sam napredovao i bio sam drugi po činu u bolivijskoj mornarici, koja patrolira vodama koje čine granicu Bolivije. U njih spadaju reke amazonskog sliva, kao i najviše plovno jezero na svetu, Titikaka.

U međuvremenu, u maju 1980. bio sam izabran da budem u komisiji vojnih atašea koja je poslata u Vašington, glavni grad Sjedinjenih Država. Izabran je po jedan oficir s visokim činom iz svakog roda vojske — kopnene vojske, vazdušnih snaga i mornarice, a ja sam postavljen za koordinatora te grupe zato što sam imao najviši čin. U Sjedinjenim Državama sam živeo skoro dve godine, a kasnije sam postao lični pomoćnik predsednika Bolivije.

Kao vojno lice s visokim činom morao sam svake nedelje da idem u crkvu. Kad sam video kako se vojni kapelani i sveštenici mešaju u prevrate i ratove,  razočarao sam se u religiju. Znao sam da nije ispravno što crkva podržava takvo krvoproliće. Pa ipak, umesto da me to licemerje odbije od religije, ono me je podstaklo da potražim istinu o Bogu. Pošto nikada ranije nisam čitao Bibliju, počeo sam da je s vremena na vreme čitam.

Red u Dvorani Kraljevstva

Začudio sam se kada je moja supruga Manuela počela da proučava Bibliju s jednom misionarkom Jehovinih svedoka koja se zvala Dženet. Kasnije je Manuela počela da odlazi na sastanke u njihovu Dvoranu Kraljevstva. Nije mi bilo teško da je vozim do Dvorane, ali nisam hteo da prisustvujem sastancima. Mislio sam da su bučni i nabijeni emocijama.

Jednog dana me je Manuela pitala da li bi muž sestre s kojom je proučavala mogao da me poseti. Isprva to nisam hteo. Onda sam pomislio da bih svojim znanjem iz veronauke mogao da pobijem bilo šta što bi on rekao. Kada sam upoznao Ijana na mene je snažan utisak ostavilo ne toliko ono što je rekao već kako se ponašao. Nije isticao svoje znanje o Bibliji čime bi me ponizio, već je bio ljubazan i pun poštovanja.

Sledeće nedelje sam odlučio da odem u Dvoranu Kraljevstva gde sam, kao što sam spomenuo na početku, čuo jednog dečaka kako drži govor. Dok sam ga slušao kako čita i objašnjava stihove iz biblijske knjige proroka Isaije shvatio sam da sam pronašao jedinstvenu organizaciju. Ironično je da sam kao dete želeo da postanem ugledan oficir, a sada sam želeo da budem kao taj dečak i poučavam druge o Bibliji. Kao da mi je srce iznenada smekšalo i postalo prijemčivo.

Kako je vreme prolazilo dobar utisak na mene je ostavilo i to što su Svedoci bili tačni i što su me uvek srdačno pozdravljali, pa sam se osećao kao kod kuće. Sviđalo mi se i to što su čisti i uredni. Ono što mi se posebno dopalo je to što su sastanci bili dobro organizovani. Ako je jedna tema bila predviđena po rasporedu, upravo nju bih i čuo na sastanku. Sviđalo mi se to što je ovaj red postojao zahvaljujući ljubavi, a ne zastrašivanju.

Posle tog prvog sastanka počeo sam da proučavam Bibliju sa Ijanom. Proučavali smo pomoću knjige Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. * Još uvek se sećam slike u trećem poglavlju knjige na kojoj biskup blagosilja vojnike koji odlaze u rat. Ni u jednom trenutku nisam posumnjao da je to tačno jer sam svojim očima video takve stvari. U Dvorani Kraljevstva sam dobio knjigu Rezonovanje na temelju Svetog pisma. Kad sam pročitao šta Biblija kaže o neutralnosti shvatio sam da moram da menjam neke stvari u svom životu. Odlučio sam da se više nikad ne vratim Katoličkoj crkvi, i počeo sam da redovno idem na sastanke u Dvoranu Kraljevstva. Planirao sam i da se povučem iz vojske.

Napredovanje ka krštenju

Nekoliko nedelja kasnije čuo sam da će braća i sestre iz skupštine čistiti sportsku dvoranu koja će se koristiti za predstojeći kongres. Radovao sam se kongresu i otišao sam da pomognem oko čišćenja. Zaista sam uživao dok sam radio u društvu braće i sestara. Dok sam metlom čistio pod jedan mladi čovek mi je prišao i pitao me da li sam viceadmiral.

„Da“, odgovorio sam.

„Ne mogu da verujem!“, zapanjeno je rekao. „Jedan viceadmiral čisti pod!“ Oficira s visokim činom ne možete videti  ni da podiže papirić s poda, a kamoli da ga čisti. Taj čovek je bio moj lični šofer u vojsci, a sada je Jehovin svedok!

Saradnja motivisana ljubavlju

Red u vojsci se zasniva na poštovanju čina koji neko ima i takav stav je u meni bio duboko ukorenjen. Na primer, sećam se da sam pitao da li neki Jehovini svedoci imaju viši položaj od drugih na osnovu odgovornosti koje imaju ili zadataka koje obavljaju. To gledište o činovima i položaju još uvek je bilo duboko usađeno u meni, ali ubrzo se to drastično promenilo.

Otprilike u to vreme, 1989. godine, čuo sam da će jedan član Vodećeg tela Jehovinih svedoka iz Njujorka posetiti Boliviju i održati govor u sportskoj dvorani. Jedva sam čekao da vidim kakav će tretman imati jedan „elitni“ član organizacije. Mislio sam da će tako važna osoba sigurno biti dočekana uz veliku pompu.

Kad je program počeo ni po čemu se nije videlo da je došao neko poseban, što me je čudilo. Pored Manuele i mene sedeo je jedan stariji bračni par. Pošto je Manuela primetila da žena ima pesmaricu na engleskom, tokom pauze je porazgovarala s njom. Posle toga je taj par otišao.

Kako smo se samo iznenadili kada je kasnije muž te žene izašao na binu da iznese glavni govor! U tom trenutku se srušilo sve što sam u vojsci naučio o činovima, poštovanju, moći i položaju. „Zamisli samo“, rekao sam, „taj brat koji je sedeo s nama na tim neudobnim sedištima bio je član Vodećeg tela!“

Sada se nasmejem kad pomislim koliko je puta Ijan pokušao da mi pomogne da razumem šta u stvari znači ono što je Isus rekao u Mateju 23:8: „Vi ste svi braća.“

Prvi put u službi propovedanja

Kad sam se povukao iz vojne službe, Ijan me je pozvao da propovedam s njim od kuće do kuće (Dela apostolska 20:20). Išli smo upravo u deo grada koji bih najradije zaobišao — tamo gde su vojne zgrade. Jedna vrata je otvorio general kog naročito nisam hteo da sretnem. Bio sam napet i uplašen, posebno kad je odmerio moju aktentašnu i Bibliju i sa omalovažavanjem pitao: „Šta se to vama desilo?“

Kad sam se kratko pomolio osetio sam samopouzdanje i mir. General me je saslušao i čak uzeo biblijsku literaturu koju sam mu ponudio. Ono što sam tada doživeo podstaklo me je da predam svoj život Jehovi. Krstio sam se 3. januara 1990. u znak predanja Jehovi.

Kasnije su moja supruga, sin i ćerka takođe postali Jehovini svedoci. Sada sam starešina u skupštini i punovremeno propovedam dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Najveća čast za mene je što poznajem Jehovu i što on poznaje mene. To prevazilazi sve činove ili položaje kojima bismo mogli težiti ili ih postići. A red ne treba da se zasniva na strogoći i nepopustljivosti, već na žarkoj ljubavi i brizi. Jehova jeste Bog reda, ali što je još važnije, on je Bog ljubavi (1. Korinćanima 14:33, 40; 1. Jovanova 4:8).

[Fusnota]

[Slika na 13. strani]

Moj brat Renato i ja, 1950. godine

[Slika na 13. strani]

Na jednom prijemu s vojnim zvaničnicima iz Kine i drugih zemalja