Katakombe u Odesi — podzemni lavirint

DUGAČKA pukotina pojavila se na sveže malterisanom zidu jednog renoviranog stana. „Ah, krive su katakombe zbog kojih se naša zgrada pomera“, žali se vlasnik.

Koji god problem da se pojavi u Odesi — bilo to pucanje vodovodnih cevi ili ulegnuće na putu — okrivljuju se tuneli ispod ovog prelepog ukrajinskog grada na Crnom moru. Ove katakombe, za koje se smatra da su sačinjene od 2 500 kilometara podzemnih hodnika, možda su najveće na svetu.

’Kako su nastali ti tuneli?‘, pitali smo se. ’Koju ulogu imaju u životu onih koji žive iznad njih?‘ Njihov obilazak pružio nam je odgovor na naša pitanja.

Izlet u podzemlje

Naš autobus je pošao sa železničke stanice u Odesi s grupom ushićenih turista i studenata. Tokom vožnje do katakombi, vodič nas je ukratko upoznao s njihovom istorijom.

Saznali smo da je kopanje katakombi najverovatnije započelo 1830-ih, kada je gradu bio potreban jeftin i lako dostupan građevinski materijal. Ispod grada nalazili su se veliki slojevi laganog, izdržljivog žutog krečnjaka, što je bilo veoma pogodno. Tako je vađenje kamena postalo unosan posao za grad koji se širio. Dok su rudari vadili kamen, katakombe su počele da poprimaju svoj oblik.

Neplanski lavirint počeo je brzo i stihijski da se širi ispod grada. Tuneli su se kopali na više od 35 metara ispod zemlje. Ponekad su se ukrštali na različitim nivoima. Kada bi se iscrple zalihe krečnjaka, jedni tuneli bi se napuštali a novi bi se kopali. S vremenom se ova mreža tunela proširila i na obližnja sela.

Naš autobus je brzo stigao do malog sela severno od Odese po imenu Nerubajskoe. Ubrzo smo se našli pred krečnjačkim zidom s teškom metalnom kapijom koja se nalazila na ulazu u katakombe. Vodič nam je rekao: „Sada ćemo ući tamo gde su boravili sovjetski partizani tokom Drugog svetskog rata. Imaćete predstavu o tome kakav je bio njihov život na ovom mestu.“ Prema stručnjaku za katakombe Andriju Krasnožonu, jedna grupa partizana živela je ispod zemlje 13 meseci.

 Naš vodič je dodao: „Mnogi drugi su u nekom periodu zauzimali različite delove katakombi. Među njima su bili razbojnici, gusari i politički begunci. Svi su oni u suštini doživeli iste uslove.“

Ušli smo u mračan hodnik čiji se kraj gubio u potpunoj tami. „Ovi tuneli za partizane nisu bili samo skrovište, već su i preuređeni za život koliko je to bilo moguće“, rekao je vodič. „U prostoriji za zabavu, muškarci su uz svetlost sveće igrali dame, šah i domine. Odaje za smeštaj muškaraca i žena bile su uklesane u kamenu u glavnom tunelu. U svakoj toj odaji u zidu je bila usečena ravna površina koja se prekrivala senom i koristila kao krevet. U bolničkom delu postojali su pravi kreveti i operaciona sala. Žene su kuvale na peći na drva napravljenoj od žutog krečnjaka, a dim je odlazio u tunel koji se nalazio iznad.“

Tavanica tunela podsećala je na veliki sunđer, samo što nije bila tako meka. Karakteristični reckasti tragovi testere videli su se na zidovima tamo gde su isečeni veliki komadi kamena. Zidovi su na dodir bili poput grube šmirgle. „Kada su partizani izlazili napolje, presvlačili su se kako ih pred Nemcima ne bi odao miris“, objasnio je vodič. „Vlaga u katakombama uvlačila se u odeću, što joj je davalo karakterističan miris.“

„Postojalo je još nešto što je život u podzemlju činilo specifičnim“, rekao je vodič, „na primer život u potpunoj tami.“ Tada je ugasio svetlo tako da smo ostali u mrklom mraku. „Nisu uvek mogli da pale svoje petrolejske lampe“, rekao je. Dok smo u mraku pokušavali da napipamo zid, dodao je: „Kamen upija zvuk, tako da niko ne bi čuo vaše povike ako biste se izgubili.“ Na sreću, naš vodič je ponovo upalio svetlo!

„Stražari su na dužnosti bili samo po dva sata“, nastavio je, „pošto bi nakon dužeg vremena u mraku i potpunoj tišini čoveku mogli početi da se pričinjavaju neki zvuci.“ Kroz rupu na tavanici tunela mogli smo videti tunel koji se nalazio iznad. Zapitao sam se: ’Gde počinje ovaj tunel? Kuda vodi?‘ U meni se probudio avanturistički duh. „Ucrtano je samo oko 1 700 kilometara katakombi“, zapazio je naš vodič, „tako da još uvek ima mnogo posla.“

Istraživači su u skorije vreme otkrili nove tunele. Tamo su pronašli sto godina stare novine, petrolejske lampe iz perioda pre revolucije i novac iz carske Rusije. Ti predmeti, koji su decenijama stajali netaknuti, pripadali su nekadašnjim stanovnicima ovih dubokih, mračnih i dugačkih katakombi u Odesi (Priloženo).

[Okvir/Slika na 25. strani]

BLAGO ARHITEKTURE

Prelepa zdanja koja su sagrađena od žutog krečnjaka i dan-danas postoje u centru Odese. Vrata u podrumima nekih od tih građevina vode direktno u katakombe. Nove zgrade se takođe grade od ovog krečnjaka.

[Slika na stranama 24, 25]

Bolnički kreveti koje su koristili Sovjeti tokom Drugog svetskog rata

[Slika na stranama 24, 25]

Katakombe u Odesi su prema procenama sačinjene od 2 500 kilometara podzemnih hodnika